Прве две недеље

На далеком путу

Мој долазак у Индију је био пропраћен са много проблема, тако да тек сада успевам да објавим први блог пост. Два поста која сам написао одмах по доласку су нажалост изгубљени, па ћу сада укратко да опишем шта се десило када сам стигао и да пробам да се присетим првих утисака.

Стигао сам у петак (19.11.) ујутро у 5 сати. На аеродрому ме је сачекало троје младих AIESEC-оваца, који баш и нису показали велики ентузијазам, што је било помало супротно мојим очекивањима. Али, нема везе, могу да их разумем. Ни ја не бих био претерано срећан и ентузијастичан да морам у 5 ујутро да идем на аеородром по неког кога чак ни не познајем. То јутро сам провео у стану једног од чланова локалне канцеларије и имао сам прилику да се одморим и да испробам свој први домаћи индијски ручак. Храна није била лоша, али ме такође није довела у искушење да напустим месо :). После ручка сам одведен до својих будућих станодаваца, који су желели да упознају сваког станара пре него што дају кључеве од стана. До њих смо дошли рикшом и ту прва вожњу рикшом кроз бомбајску гужву никада нећу заборавити. Ужасавајуће и узбудљиво у исто време – као вожња rollercoaster-ом. Када смо стигли на одредиште, пожелео сам да идемо још мало да се возамо :).

Што се газда тиче, они су... специфични. На вратима су имали мања вратанца која су отварали да виде ко је дошао, и користили су их чак и када су знали ко звони. Звонце на вратима није обично звоно, већ нека религиозна католичка мелодија која свира скоро пола минута. Зидови стана су украшени сликама и рељефима Последње вечере, а чак и зидни сат носи тај мотив. Насупрот врата се налази мало канабе на којем седи газдарица (која има преко 100 кила и навику да наређује свима) и чак је и отисак на кревету направила колико често ту седи :). У том стану сам упознао и свог првог цимера: Брајса (Brice) из Обале Слоноваче и Мартина, агента некретнина који је пронашао тај стан (после ће се испоставити да ћу с њим имати више контакта и да ће ми он више помоћи него AIESEC). Мартин нас је одвео у стан и мени је показао комшилук и правио ми друштво до 10 увече, пошто је Брајс био на послу. За то ћу му бити вечно захвалан, јер у супротном бих био сам, не знајући где треба да идем и немајући кога да назовем. Када је он отишао, осетио сам се веома усамљено и депресивно. Цело вече сам провео гледајући слике на лаптопу и шаљући поруке кући, а услед временске разлике нисам могао ни да спавам. Брајс је дошао кући око 2, и са њим сам причао до 3 ујутру, што ми је донекле поправило расположење. Следећег дана сам се боље осећао, али сам и даље имао проблема са спавањем. Упознао сам новог цимера Клемента (Clement) из Руанде, а са Брајсом сам отишао у разгледање града и да купим основне ситнице које су ми требале. Недеља је била мирна и досадна, пошто моји цимери баш и не излазе често, а ја још никог нисам познавао. У недељу ме је снашао и први озбиљнији проблем – лаптоп ми се покварио. Ево, и после више од две недеље још није поправљен (спржена је матична плоча услед струјног удара, а научио сам да са Индијцима треба бити веома стрпљив и да их често треба чекати).

Понедељак је био мој први радни дан. Неко је требало да ме покупи и одведе на посао (то је стандардна пракса AIESEC-а). Наравно, нико није дошао и тек када сам послао поруку да их подсетим, организовали су се и јавили ми да ће један момак доћи да ме покупи у 12:30 (у 10 сам требао да будем на послу). Таман када сам се спремио да одем до интернет кафеа да напишем мејл компанији, Мартин је дошао са газдом да нас обавести да смо избачени из стана и да нас одведе у други стан. Избачени смо због тога што је AIESEC послао неколико комада намештаја у наш стан (привремено), а нису обавестили кућни савет (тзв. Society), који изгледа има поприлична овлашћења. Они су инсистирали да се ми иселимо и чак су претили да ће звати полицију. Пошто сам се преселио, онај момак што је требао да ме води на посао није могао да ме нађе, што је још више повећало моје кашњење и на посао сам стигао тек око 3 сата. Када сам коначно стигао, био сам одушевљен, али о самом послу ћу после писати.

Хаџи Али џамија

До краја недеље сам живео у рутини која се састојала од покушаја да оправим лаптоп, да набавим индијску СИМ картицу (што је релативно тешко странцима због велике бирократије) и одлазака на посао. Та рутина је прекинута у суботу (27.11.) када је Ола допутовала. То прво вече смо ишли и на прву журку (опроштајна журка мог колеге са посла Гордана, из Хрватске), после које смо сви отишли у неки клуб. Алкохол овде је веома скуп, а у изласку се не може попити пиво испод 250-300 рупија (1 рупија = 1,5 динара), тако да нисмо дуго остали. У недељу смо отишли у шетњу и да обиђемо џамију Хаџи Али. Зграда изгледа веома импресивно из даљине, али чим се мало приђе, види се да се слабо одржава и да је све препуно смећа и прљавштине (као и већина других места у Мумбају). Током посете џамији сам добио позив од Клемента да ме обавести да имамо проблем. Испоставило се је неко од наших комшија видео Клемента када је улазио у зграду, и одмах га је напао да му каже ко је он, одакле и у којем стану живи. Испоставило се да нисмо регистровани на време и да кућни савет захтева да се иселимо док се не региструјемо или ће звати полицију. Тако да смо опет морали да се селимо, свако код различитог домаћина. Два дана смо провели у избеглиштву, а онда смо се вратили у стан. Сви сем Оле, којој није дозвољено да живи са нама (Society не дозвољава мешање момака и девојака) и која још нема смештај...

И то су укратко прве две недеље мог боравка у Индији. Нажалост, доста детаља сам морао да изоставим пошто два текста која сам написао по доласку у Индију нису преживела квар лаптопа. Сада сам успео да добијем интернет на послу, тако да ћу моћи чешће да пишем о животу у Мумбају (немојте се збунити ако негде напишем Мумбај а негде Бомбај. Званично име је Мумбај, али у много земаља се још зове Бомбај, тако да се оба имена користе).