Опроштајни викенд

Филип и Кејти вечерас одлазе на путовање Индијом, а после тога одлазе свако својој кући. У суботу је била Филипова опроштајна журка, а у недељу смо отишли на вечеру да се још једном поздравимо.

Суботу смо провели одмарајући се, а вече је било резервисано за Филипову опроштајну журку (званично је то била комбинација заједничке Филипове и Маженине опроштајне журке и Вивијаниног рођендана, али за мене је то вече било само за Филипа, пошто њега најбоље знам и највише времена у Мумбају сам провео са њим). Журка к'о журка. Пиће и дружење у стану, а потом масовни одлазак у један од мумбајских ноћних клубова. Ола и ја смо имали тај малер да делимо рикшу са Абишеком – клинцем од 19 година који се поноси чињеницом да је стално пијан. Наравно, то вече је био препариран и усред пута је рекао возачу рикше да стане. Изашли смо, платили, и хтели да га одведемо кући, али он није хтео да каже где живи. Нисмо хтели да га оставимо самог на сред улице, нарочито зато што није могао ни да стоји. После 20 минута убеђивања, пристао је да уђе у рикшу и рекао је возачу где да иде. После подугачке вожње, опет га је зауставио и опет се сцена поновила, с том разликом што сам се ја већ изнервирао и почео да вичем на њега, док је група таксиста и рикшиста гледала представу. Као решење смо га коначно угурали самог у рикшу (на којој је рачун већ прешао стотку одавно) и оставили да иде куд зна и уме. Ми смо отишли у клуб са великим закашњењем, а кад смо стигли, обезбеђење на улазу је хтело да нам наплати стандардну цену за улазак – 45€. Сви већи клубови у Мумбају дебело наплаћују улаз, и овај клуб није изузетак. Пошто је то, наравно, превише, практиканти посећује те клубове само када имају обезбеђен бесплатан упад (као што је био случај то вече). После краће расправе, пуштени смо унутра, таман када је слављеник изашао напоље. Он је са Вивијани отишао да проведе романтично вече у хотелу са пет звездица (11000 рупија за ноћ. Ола, немој ни да се надаш нечем сличном!), а ми смо ушли бар мало да будемо, кад смо се већ толико трудили да дођемо. Клуб није ништа посебно, а нарочито није вредан 3000 рупија за улаз. Нисмо дуго остали, али смо били довољно дуго за репризу ситуације од прошле посете овом клубу. Прошли пут нисам могао да се одбраним од једног Индијца који је хтео да игра са мном (а пошто је музика махом из боливудских филмова, он је знао и кореографију) и кад год бих се окренуо и почео да играм са Олом, он би ме ударио по рамену да ми привуче пажњу и онда наставио где је стао. Морао сам да одем кући раније :). То вече ме је опет неки денсер пратио, али сам, поучен претходним искутвом, успео да побегнем од њега :).

У недељу ујутру сам затекао поруку на телефону од Абишека. Не сећа се шта је радио, али зна да сам био бесан на њега и овом приликом ми нуди бланко извињење :). Извињење прихваћено, али рикшу више нећемо делити... Увече смо отишли у неки фенси ресторан на опроштајну вечеру и атмосфера је била некако свечанија и више сам уживао. Поздравио сам се и са Маженом, која иде кући у уторак, али знам да ћемо се срести опет, пошто је из истог места као и Ола :). Филип вечерас одлази и с њим ћу се тад и поздравити. Њега ћу видети опет 7. марта, када се врати са путовања да покупи своје ствари.

Овај викенд је и својеврсна прекретница зато што долази до смене цимера. Јуче нам се доселила Зузана (девојка из Словачке), вечерас долази Кристина из Немачке, а за пар дана, највероватније и Дезмонд из Гане (један од мојих пређашњих цимера). Ола и ја смо некако преузели управљање станом – она формално, пошто је њен потпис сада на уговору, а ја фактички, пошто сам ја задужен за прикупљање депозита и кирија, као и решавање питања која настају. Данас, нпр. ме је Ола звала да ми каже да ју је Зузана питала да ли може једна девојка из Мексика да преспава вечерас код нас, пошто јој AIESEC још није пронашао смештај. Ференцац је већ питала, а он није имао ништа против, али сам се ја једини успротивио. Да је то Зузанина другарица која јој је дошла у госте, не бих се бунио и не би ми сметало да дође. Али, та девојка је јуче стигла, а знајући AIESEC, неће јој никад пронаћи стан ако јој допустимо да дође код нас. Са AIESEC-ом нећу да имам ништа (већ сам писао о њима и знам колико су неодговорни). Срећом, Зузана се сложила и избегли смо потенцијално непријатну ситуацију. А за девојку из Мексика не бринем, пошто знам да неће завршити на улици. Има довољно привремених решења за њен смештај.

И за крај, да објавим и новости из саге о лаптопу :). Звао сам, по ко зна који пут сервис и, гле чуда, још немају матичну плочу и требаће им, опет гле чуда, још неколико дана да је набаве. Овог пута сам их обавестио да у суботу долазим да га покупим, оправљеног или не (отишао бих и раније, али не могу због посла), а када сам почео да се жалим како је лаптоп код њих већ више од месец дана, веза се мистериозно прекинула :)