четвртак, 14. април 2011.

Викенд излет - Дан други


Наредни дан нашег викенд излета је био резервисан за обилазак Биби-ка-Макбара и Ађанта пећина. Дан није почео претерано охрабрујуће. Хотел смо покушали да напустимо у 15 до 9 ујутро, међутим, газда је био решио да нам наплати за још један дан! Зашто? Зато што је пријава у хотел 24 часа, што значи да се морамо одјавити у оно време када смо се и пријавили (у пола 7). Наравно, он то нама није рекао када смо дошли, а још нам је мање рекао да не постоји нека казна коју би у том случају платили, већ да он наплаћује цео наредни дан. Ту смо се жестоко посвађали (пошто ми ни на крај памети није било да платим 1000 рупија за 2 сата боравка у хостелу) и на крају се он направио увређен и рекао нам да одемо, а одлука да не платимо се касније испоставила као веома добра.
После ове расправе, кренули смо до Бибија :). Биби ка Макбар је копија Таџ Махала коју је направио син оригиналног творца чувене палате, али није превише импресиван (нарочито ако се види оригинал). Пропорције нису „погођене“, материјал који је коришћен није исти, много је мања грађевина, а чак није ни одржаван толико уредно. Бар је улаз јефтинији :). Наравно, по уласку смо ми постали већа атракција од Биби-ка-Макбара и одмах смо били окружени групом од двадесетак војника који су хтели да се сликају. Касније нам је пришла и учитељица из једне школе за девојчице која их је водила екскурзију и замолила да се сликамо са разредом :).
Нико више не гледа палату :)


Са школаркама :)
После пар сати проведених у обиласку ове интересантне атракције, решили смо да кренемо да видимо главну атракцију – Ађанта пећине. После 2 и по сата путовања бусом до пећина, дошли смо до улаза и, пошто је Ола имала већину нашег буџета, почела је да тражи новчаник. Међутим, њега није било! Убрзо се око нас окупила гомила људи, свако са неким саветом или питањем, брзо смо одвезени до аутобуске станице (наравно, са још неколико помоћника :)) да пробамо да престигнемо аутобус, онда су одатле покушавали да назову кондуктера који је претражио аутобус (или је бар тако рекао), али и поред свог тог труда, новчаника нема, а ми смо остали сами са 500 рупија – таман довољно да се вратимо кући (срећом па нисам ујутро платио харач оном лопову у хостелу). После све трке смо се вратили до пећина, тамо нас је власник једне од продавница поозвао у његову радњу као госте, скувао нам чај, мало смо одморили и попричали, саслушали савете свих његових комшија, а он нам је чак и понудио да нам плати улаз у пећине, пошто је „штета да их не обиђемо“. Чињеница да за њега 1000 рупија, колико коштају улазнице, нису мали издатак само увећава величину и великодушност његовог геста. Ипак смо, уз сву захвалност, одбили његову понуду и полако се запутили назад у Оренгабад. Пре тога је Ола блокирала дебитну картицу коју је имала, а онда смо се суочили са чувеном индијском бирократијом.
Ола након губитка новчаника :)

Прво смо покушали да на аутобуској станици пронађемо неког да пријавимо да је у њиховом аутобусу (пошто је државна фирма) украден новчаник, па ако га случајно нађу да нам га пошаљу. То је све што смо хтели да урадимо. Међутим, натерали су нас прво да идемо у полицију, која је показала потпуну незаинтересованст за ситуацију, а онда смо морали да чекамо три сата да се аутобус врати да причамо са кондуктером (иако то нисмо хтели ни намеравали). На крају смо, после три сата чекања, коначно успели да урадимо оно што смо хтели – да има дамо наше контакт податке за случај да нађу новчаник, и да одемо. Ах, Индија :)
Иако никада није леп осећај бити покраден, ово искуство је ипак имало и једну позитивну страну, а то је упознавање са „нормалним“ Индијцима. Бити бео у Индији значи да у великом броју случајева ми привлачимо пажњу људи који хоће да нас искористе, да просе, да нас опљачкају, или су просто будале. Обични, норрмални Индијци нам не прилазе на улици, они не довикују за нама, неће да се сликају са нама и сл. И зато их ретко упознамо, а због ових других (који су значајна мањина) стичемо погрешан утисак о Индији и Индијцима уопште. Тако да ми је драго да сам успео да упознам и обичне Индијце, који су веома љубазни, предусретљиви, добри домаћини и љубазни.