Викенд одредиште: Пуне

Кејти, Филип и Ола

Прошле недеље ме је Филип (Phillipe), колега са посла, позвао да са њим и његовом цимерком Кејти (Katy) одемо на викенд путовање у Пуне, мали град поред Бомбаја (изгледа да се код нас Мумбај још званично зове Бомбај, тако да ћу и ја почети овако да пишем). Иначе, када кажем да је град мали, значи да има само 5,5 милиона становника :). Испоставило се да у граду нема много шта да се види, али је пут био одличан првенствено због друштва и разних анегдота које су нам се десиле, тако да ће овај пост бити фокусиран на то.

Позив је важио и за Олу, тако да смо нас четворо у суботу рано ујутро кренули аутобусима на пут. Ишли смо одвојено, пошто смо Ола и ја касније купили карте. План је био да бар део сна надокнадимо у аутобусу, али је возач возио као да превози кромпир а не путнике, тако нисам могао ни ока да склопим од сталног бацакања по седишту, погађања свих рупа на путу у пуној брзини и константног свирања сирене. Кад смо се коначно домогли одредишта и ослободили се свих просјака, таксиста и возача рикши који су нам нудили превоз по пренадуваним ценама, успели смо у тој гужви да се нађемо са Филипом и Кејти, који су стигли убрзо после нас. Они су имали неке адресе хостела које смо хтели да погледамо и који су били близу станице, ако је веровати мапи (после се испоставило да нисмо требали да верујемо мапи), па је сада први изазов био пронаћи превоз. После дугог препирања и ценкања са већим бројем таксиста, успели смо коначно да пронађемо једног возача рикше који је пристао да нас одвезе по цени коју покаже таксиметар (рикшометар?). Проблем је био у томе што нас је било четворо, а у рикши максимално сме троје људи да се вози и возач је стално понављао да се боји да ће га полиција казнити. Међутим, после дужег убеђивања, успели смо да га наговоримо да нас одвезе све за унапред утврђену цену. Лепо смо се натрпали у ту малу рикшу, изашли на пут, дошли до првог ћошка, видели полицајца, зауставили се да полицајац седне поред возача, паркирали се мало даље да ми изађемо и да полицајац напише казну :). Баш ми је било жао, пошто је то био једини поштен возач којег смо срели за цео викенд и онда због нас добије казну (додуше, није ми било толико жао да понудим да платим бар део казне :)).

У близини смо нашли две рикше које су нас одвезле у жељену улицу и које су користиле рикшометре. Очитао сам колико пише на мерачу, проверио у ценовнику који сам понео са собом из Бомбаја и видео да треба да платим 92 рупије. Док сам копао по новчанику да нађем новац, возач ми је нешто рекао, али га нисам чуо већ сам му дао стотку и рекао да задржи кусур (богати Европљанин :)). А онда ми је Ола рекла шта је рекао возач, а ја нисам чуо – тражио је 70 рупија за вожњу. Не знам какву сам фацу сложио кад ми је то рекла, али ценим да је била смешна, с обзиром на Олину реакцију. Сол на рану су додали Филип и Кејти који су ми рекли да су успели да снизе цену за своју вожњу на 50 рупија. И тако сам схватио да је Пуне јефтинији од Бомбаја. Тј. за оне који не дају бакшиш од 50 рупија :)

Остаци палате

После три сата потраге за хостелом, дигли смо руке од тога и решили да се вратимо до железничке станице и тамо пронађемо неки смештај. Речено – учињено. Хотел Национал, двокреветна соба са купатилом: 750 рупија. Оставили смо ствари и тако растерећени кренули у обилазак рушевина старе краљевске палате. Лепо место, али мало и релативно незанимљиво. Али, пошто је и овде било много туриста из унутрашњости, ми смо опет били главне атракције за фотографисање (што кришом, што уз дозволу) и могу рећи да ми још није досадило да будем у центру пажње :). Следећа дестинација је био стари део града, који се не може ни поредити са европским старим трговима и улицама, већ су му главне одлике гужва и смеће на све стране, мада, могло је да се види пар интересантних старих кућа.

Дегустација :)

План је био да после овога одемо на вечеру, па потом на дегустацију вина за коју смо чули. Међутим, испоставило се да проналазак неког пристојног ресторана представља изазов и прешли смо доста километара рикшом и пешке док на крају коначно нисмо нашли пицерију. Потом је уследио најбољи део дана – посета фестивалу/дегустацији вина. Улаз смо платили 400 рупија и за те паре смо добили свако по чашу и прилику да дегустирамо до миле воље. Наравно, остали смо до фајронта и чак смо купили и две флаше белог порта да наставимо да дегустирамо у собама :).

Следећег дана смо већ били уморни од суботњих напора, тако да нисмо хтели много да се напрежемо. После доручка смо обишли палату Ага Кана у којој је Махатма Ганди три године био притворен са женом и личним секретаром (једини је он преживео тај период) и где се налази део његових посмртних остатака. Последње место које смо посетили је било брдо Парвати, где смо обишли пар манастира и уживали у погледу са врха. Наравно, и овде смо се лепо исликали са другим посетитељима :)

И то је био крај нашег викенда у Пунеу. При повратку смо имали два мања инцидента са децом која просе, где нас је једна девојчица са бебом у наручју попрскала млеком кад нисмо хтели да јој дамо новац, а пар сати касније је мене друга девојчица огребла у знак освете што јој ништа нисам уделио. Ово је први пут да ми се нешто овако десило и надам се да се неће поновити. Срећом, ове две непријатности нису биле довољне да упропасте цео викенд.

Сликање са Индијцима :)

Стари део града

Дегустација вина у соби :)

Ја поред посмртних остатака Махатме Гандија

Још једно позирање :)

Пуне и ја

Путовање возом

Као што сам већ писао, Мумбај је пренасељен град са много сиромашног становништва. Када се тај податак искомбинује са чињеницом да је железница најјефтинији и најбржи начин путовања кроз овај велики град, добија се гужва невероватних размера. А ја морам да путујем сваки дан возом у време највећих гужви :).

Да почнем од описа станица и да одмах кажем да су све веће од новосадске железничке станице (у смислу да су перони дужи и много искоришћенији). Прво се мора купити карта, али чекање у реду може да потраје и преко сат времена. Много боља опција је куповина купона који се састоје од апоена вредности 1,2 и 4 рупије, а комбиновањем тих апоена се добија одговарајућа цена возне карте (постоји списак цена карата између различитих станица). Најбоља опција је куповина месечне карте за први разред, коју сам ја коначно купио. Вагони су подељени у три главне категорије: први разред, други разред и вагони за жене (постоје и неке подкатегорије, али је то мање битно). У првом разреду је, због разлике у цени, најмања гужва (али некад и тамо зна да буде претрпано). Када се обаве обавезе око карте, треба се отићи на одговарајући перон, што је знатно олакшано добром сигнализацијом и обавештењима. Такође, возови релативно често пристижу, па се ретко дуже од 5 минута чека на воз.

Тренутак уласка у воз је најтрауматичнији :). Нарочито током шпица, када се у воз са 9 вагона, који је предвиђен за 1700 људи, укрца преко 4600 људи! Не знам шта је горе, бити први који уђе и онда бити заробљен у средини воза или „ући“ међу последњима и висити са стране воза током путовања. Када се чини да више физички не може да стане више људи у вагон, они што су напољу почну да гурају из све снаге и увек успеју да компресују ове унутра, тако да се сви угурају. Слично је и приликом изласка – створи се огромна гужва на вратима, и онда ови позади гурају напоље (често узимају залет да би јаче гурнули). И то је прихваћена норма понашања. Путници би искрено били збуњени и изненађени ако би се неко почео бунити што га гурају. Управо су због оваквог понашања и уведени посебни вагони за жене – не ради се о сегрегацији, већ прагматизму. Интересантно је да и приликом највећих гужви у возовима се уопште не осећа зној или неки други непријатни мириси, што се постиже добром вентилацијом (вагони немају врата) и чињеницом да су Индијци веома чисти (иако живе у прљавштини, они сами се редовно купају, што је знатно другачија пракса него у Србији :)). Колико су велике те гужве, може се илустровати чињеницом да смо јуче Ола и ја морали да одемо четири станице даље него што смо планирали, јер раније нисмо физички могли да изађемо из воза, пошто смо били у средини. А чак смо били у првом разреду!

Ово је екстреман пример гужви и оне се дешавају само током шпица када људи иду на посао и када се враћају кућама. У другим случајевима су возови и даље поприлично пуни, али далеко од тога да се у њих не може ући. Некад се чак може и сести :). Међутим, приметио сам да се Индијци воле да се нагињу кроз врата током вожње чак и када није гужва (често ме подсете на пса који се вози у ауту :)). Такође, и када није гужва, они ће да се гурају и журе приликом уласка и изласка из воза. А омиљено им је ускакање и искакање из воза док је још у покрету.

Једна од ствари око Индијаца која ми константно привлачи пажњу је то што уопште не маре за безбедност. На станици људи константно претрчавају преко пруге и прескачу са једног колосека на други, иако се надвожњак намењен за прелазак налази на 10 метара од њих. Јуче сам видео целу породицу (родитељи са двоје деце) како силазе са једног перона на пругу, прелазе пругу и пењу се на суседни перон, а све то док је воз био на педесетак метара од њих! Пре пар дана сам видео родитеље који су послали своје мало дете (2-3 године) да се провуче кроз заштитну ограду да би дохватило неке папуче са пруге. Управо због оваквих ствари мумбајске железнице су међу најсмртоноснијим на свету (17 људи дневно је гинуло на шинама у Мумбају пре две године).

За крај могу навести пар веома интересантних података о железници и додаћу пар слика да илуструјем све ово о чему сам писао.

• У последњих 5 година, на мумбајским пругама је погинуло 20.706 људи.
• То је преко 3.500 годишње.
• Током највећих гужви у вагонима стоји 14 до 16 људи на квадратном метру.
• Туристима се препоручује да иззбегавају путовање возом.
• Карта у једном правцу од мог стана до мог посла кошта 4 рупије (6 динара). Месечна карта за први разред која вреди на скоро целој дужини локалне железнице је 460 рупија (690 динара).

Просечна гужва у возу.

Излазак путника на станицу.

Просечна вечерња гужва.

Људи претрчавају преко пруге на недозвољеном месту

(лево се види како се провлаче испод рампе)

Ја у возу (знам да и није нека слика, али боље немам)

Мумбај - општи утисци

Мислим да сам за две и по недеље које сам провео у овом граду довољно видео да могу да напишем овај пост. Ово неће бити најдетаљнији опис града, већ најзначајнији утисци о њему које сам стекао.

Један од најјачих утисака је свакако мирис, односно, мириси. Неко поетичнији од мене би могао цео пост да напише о аромама у овом граду, али ја, са својим веома ограниченим литерарним талентом, ћу само написати да - час смрди час мирише :). А сваки мирис је другачији и већини не могу да одредим порекло. Поред овога, Мумбај можда најбоље описују следећи атрибути: топао, пренасељен, прљав и хаотичан (нарочито странцима).

Мумбај је град у западном делу Индије и налази се у тропском климатском појасу. То у пракси значи да се просечна температура не спушта испод 30 степени, а најпријатнији период за боравак у овом граду је од октобра до марта (значи, током зимског периода). Први утисак по доласку у Индију је била врућина и велика влажност, што је донекле и био шок за мој организам, пошто сам са температуре од неких 5 степени дошао на 35 степени. Чим сам изашао из авиона, облио ме је зној (а ни чињеница да сам био у зимском оделу није много помогла :)). У претходне 2 недеље време је било мање више константно, осим пар дана кише која је изненадила Мумбајчане, јер је веома необично да киша пада толико често у овом периоду године.

Типичан сиротињски смештај

Званично, Мумбај има око 10 милиона становника, али ми се чини да тај број лако може да буде и знатно већи, с обзиром да је веома тешко одредити колико људи живи у сиромашним предграђима (у Бразилу се те сиромашне четврти зову фавеле, а овде су то slums). Највећа сиротињска предграђа, се налазе на ободима града, али их много има и у самом граду, а сиротињу и просјаке не можете избећи практично нигде. Грађевински закони датирају још из времена када је град био знатно мањи, а још тада је градска управа покушавала да обесхрабри досељавање са села, па је својим уредбама знатно подигла цену некретнина, тако да је веома скупо направити честиту зграду у Мумбају. То, међутим, није спречило досељавање, али је зато подстакло стварање сиромашних предграђа, где људи живе у кућама од картона или у нелегалним зградама, направљеним без икакве контроле и од сумњивих материјала, које су склоне рушењу (често на телевизији буде нека вест о згради која се срушила). Али, људи и даље долазе, јер је чак и такав живот бољи од живота на селу, где по једном истраживању само 37% људи има тоалет (у Мумбају 89% људи има приступ тоалету, по том истраживању), а образовању или нечем сличном да не говорим. Много људи живи од просјачења, пошто више тако могу да зараде, него да се запосле. Последица свега овога је да је свугде и увек гужва, а ући у воз понекад представља праву уметност и захтева много вештине и још више снаге.

Уобичајена сцена у Мумбају - плажа затрпана смећем

Још једна битна ствар је да људи овде изгледа немају никакве еколошке свести и да уопште не поштују град у којем живе. Чињеница да је канту за отпатке на улици скоро немогуће наћи уопште не помаже да се ситуација поправи. Људи бацају отпатке где стигну и уопште не маре што живе у штроци и прљавштини. На коју год плажу да одем, свака је препуна прљавштине коју је море избацило на обалу, а канали и речице у предграђима су једноставно одвратне. Такође, људи у предграђима често обављају своје физиолошке потребе на улици пред пролазницима, а последица тога је да морате добро пазити где стајете ако идете пешке :). Поред земље и воде, и ваздух је веома загађен. Много људи има свој ауто или вози рикшу (има много рикши, пошто је гориво веома јефтино због државних субвенција), а има и много индустријских димњака на све стране, што све заједно ствара смог који је густ као магла. Загађење је толико озбиљно да се зграде из даљине не виде од смога, а бела одећа не остаје бела дуго. Претпостављам да ћу по повратку кући имати плућа као да сам пушио паклу цигара дневно :).

Зграде у даљини се не виде од смога

Али, и поред свега наведеног, живети у Мумбају и није лоше, под условом да се дође добро ментално припремљен. Пре мог доласка, Ола ми је много причала о животу у Индији, тако да сам имао прилично добру идеју где идем и шта да очекујем. Не жалим се на много ствари и све догађаје (и добре и лоше) посматрам као драгоцено искуство.

Све у свему, ово су само неке опште црте о Мумбају. Детаљније у наредним постовима :)

Пиће у необичној кафани

Близу мог стана има један локал који има дозволу за точење алкохола (овде је таква дозвола поприлично скупа, па мало локала служи алкохол) и из којег се свако вече чује гласна музика, па смо у суботу Клемент, Ђофри, Рубен (нови цимер из Шпаније) и ја решили да одемо и видимо како изгледа индијска кафана :).

Међутим, сцена коју сам видео по уласку уопште није подсећала на кафану, већ више на неки стриптиз клуб. Прво што сам видео била је група претерано нашминканих девојака, или, да будем прецизнији: жена. Иза њих су седеле муштерије – бркати мушкарци, сви преко 35 година. Таман када сам ушао, једна од девојака је пришла једном од мушкараца, узела неколико новчаница од њега и вратила се на своје место. Нисам имао појма зашто, пошто није чак ни причала са њим, није ни играла, а реално, није била ни лепа (чини ми се да је главни критеријум за избор девојака био да су што беље, а лепота и није била битна). Када смо сели за сто упознали смо се и руковали са конобаром, који је био слика и прилика Зарета Дестанова (младожењин тата из „Црна мачка, бели мачор“). Чак је и исто одело носио :).

Утом сам открио и извор силне буке за коју ми је речено да је музика. Поред нас је био оркестар са два певача који су изгледали као да су допутовали временском машином из осамдесетих година двадесетог века – фризуре, бркови, чак и одећа су изгледали као да су их украли од Том Селека :). Мени музика и није одговарала (ако се та дрека може назвати музиком), али остали гости су изгледа уживали. Ово тврдим на основу количине бакшиша који су оставили певачима. Један гост је чак тражио да му се пева/дере на увце, а истовремено је извадио свежањ новчаница и пустио певача да сам узме колико хоће. Могу рећи да је овај био крајње великодушан према себи :). Такође су и девојке повремено долазиле да узму још новца, а за шта, још ми није било јасно.

Ускоро смо се сморили, попили наше пиво и отишли. Још једна чудна ствар је била реакција конобара када је чуо да идемо. Просто се збунио колико је био изненађен што идемо, а попили смо само једно пиво.

Јуче сам на послу описао ово место колеги, који је почео да се смеје и да ми објашњава да имам среће што нисам ухапшен! Полиција често врши рације у оваквим локалима и у том случају би, да парафразирам, сви побегли а остали би само ја и музичари. Што се тиче оног давања новца, то ради тако што мушкарци цело вече дају новац, а онда на фајронту девојка заузврат да свој број телефона, па после договоре састанак. Изгледа да овде проститутке функционишу по prepaid принципу :). А сада ми је и Заретова, пардон, конобарева реакција много јаснија :)

Срећом, рације није било у суботу и видели смо још један аспект живота у Индији, али не планирам да идем тамо опет. Музика је превише грозна :)

Прва радна недеља

 Управо сам нашао пост који сам писао прошлог понедељка (29.11.), и који садржи више детаља о претходној недељи него пост који сам већ објавио, а који сам данас куцао. У сваком случају, да не испадне да сам за џабе ово писао, објавићу га :)

Прва радна недеља је брзо прошла и била је пропраћена са доста пехова, али сам такође и много научио. Мислим да се добро прилагођавам животу у Мумбају, односно, још нисам почео да плачим и вичем да хоћу да идем кући :).

Први пех се десио већ у недељу увече када ми се покварио лаптоп, а чињеница да није давао никакве знаке живота је стручњаку као што сам ја говорила да је квар озбиљан и да се неће поправити обичним ресетовањем рачунара. Моја прелиминарна дијагноза да нешто озбиљно није у реду се показала тачном када сам га у уторак однео код мајстора – проблем са матичном плочом. Лаптоп је послат на сервис да се види да ли ће бити јефтиније да се поправи или да се купи нови. Бар је хард диск читав и сви подаци су сачувани.

Следећа несрећа се десила већ наредног дана, када је Мартин дошао са газдом стана да нас обавесте да смо избачени. Разлог – AIESEC је послао пар комада намештаја у наш стан, а нису обавестили скупштину станара (тзв. Society), те скупштина сада инсистира да се ми иселимо. Права истина је вероватно ту негде између различитих верзија истог догађаја и претпостављам да сви учесници сносе део одговорности. Преселили смо се у нови стан, који је доста већи, али у потпуности празан. Пошто није било кревета, прву ноћ смо провели спавајући на поду. Донели су нам сутрадан (уторак) и кревете и један ормар (који је закључан, а нису нам дали кључ!) и то је сав намештај у стану. Испоставило се да ни то није много битно, пошто смо синоћ (недеља) избачени и из овог стана и опет кривицом истих људи – AIESEC, Society и газде: нико нас није регистровао у полицији, газда је решио да подигне цену станарине а станари су одмах запретили да ће позвати полицију да нас све избаци. Тренутно смо у избеглиштву по становима различитих људи, а где ћемо даље, остаје да се види.

Током недеље смо добили и три нова цимера: Рут, Ђофрија и Олу. Прва је стугла Рут (Ruth), девојка из Обале Слоноваче која ће радити са Брајсом, али она је отишла у неки други стан после само два дана. Ђофри (Jeoffrey?) је момак из Руанде, који ради са Клементом у TCS. А Ола је посебна прича . Нас двоје смо у суботу ишли на опроштајну журку мог колеге са посла Гордана (из Хрватске) где смо коначно упознали друге практиканте, а у недељу смо чак стигли и мало да прошетамо и да видимо џамију направљену на води. Та шетња ми је била и најбољи део целе недеље.

Што се посла тиче, мало је рећи да сам задовољан. Детаље ћу описати у посебном посту, али ћу сада само споменути да ми је Гордан, који је овде провео три месеца и ускоро иде кући, рекао да се њему уопште не одлази, јер не може да замисли да код куће може наћи нешто овако добро. Сазнаћемо за три месеца да ли ћу и ја тако мислити .

Данас би требало да буде дан пун дешавања, јер очекујем да сазнам шта ће бити са лаптопом, да видимо шта ће даље да буде око стамбеног питања и да почнем да радим на свом пројекту у Банци. Идем сада назад на посао :).

Колаба и Слоновско острво



Специјалци забављају публику



Ола и ја смо викенд провели поприлично активно – у суботу смо видели показну вежбу индијских специјалаца (изгледало је импресивно, а овде има и пар слика са догађаја) и плажу Чопати (Chowpatty beach). Нажалост, због превелике гужве и затворених путева, одлучили смо да детаљнији обилазак оставимо за следећи дан.

У недељу смо кренули раније, како бисмо обишли Колабу пре него што одемо на острво. Колаба (Colaba) је туристички центар Бомбаја који викендом врви од туриста. Већина посетитеља су Индијци из провинције, који углавном никада нису видели белца уживо (о расизму у Индији ћу написати посебан текст), тако да смо им Ола и ја били већа атракција него Капија Индије (Gateway of India) и хотел Таџ Махал (The Taj Mahal hotel). Људи су нас гледали, а неки су нас кришом и сликали. Ти покушаји да сакрију да нас сликају су често били комични – нпр. један момак је ходао поред нас, правећи се да нас не види, док је његов другар отрчао пар метара испред и нагло се окренуо са камером и усликао нас троје :). Али, они мало храбрији су директно прилазили и питали да се сликају, и то изненађујуће, углавном су мене питали. Наравно да сам пристао (пошто сам одмах умислио да сам Бред Пит :)), а онда је тек забава почела. Прво се њих неколико измења да се ислика (нико неће да изостане са слике, а неће ни незнанцима да дају камеру), а када су други видели да се сликамо са Индијцима, одмах се направила гужва око нас и људи су чекали у реду да се сликају. Углавном су момци хтели да се сликају, али било је у група девојака које су се одважиле да нас замоле за слику. Овде је важно описати једну сцену која се веома често може видети на улицама у Индији. Наиме, уопште није необично видети два другара како иду улицом загрљени или држећи се за руке. Ово спомињем зато што је пар момака хтело да се држимо за руке на слици :). Све у свему, могу само рећи - Бреде, сад знам да ти није лако :).



Ола у центру пажње :)



Када смо се коначно одвојили од гужве (сломио сам неколико срдаца одбивши сликање :)), успели смо мало и да разгледамо ове чувене туристичке атракције. Капија Индије је подигнута почетком двадесетог века, у част посете краља Џорџа Петог и Краљице Мери 1911. године, и стварно импресивно изгледа. Поглед је још бољи са мора када се виде и хотел и Капија једно поред другог. Ове две грађевине су симболи Мумбаја и веома су познате у целој Индији (баш зато је хотел и био мета терористичких напада 2008.). Након тога смо купили карте за брод који би нас одвео до Слоновског острва (Elephanta island), којем су име дали Португалци који су тамо пронашли огромну статуу слона. Острво је познато по својим пећинама (Elephanta caves), које су изграђене између петог и осмог века  и садрже старе скулптуре, за које се још не зна ко их је направио. Најпознатија статуа је Тримурти. До пећина се долази степеницама које су опкољене са обе стране тезгама продаваца, које су препуне различитих мами-пара. Већ сам купио неколико поклона за носити кући :), а и опробао сам се у уметности ценкања (нпр. цену једног предмета сам успео да спустим са 350 на 125 рупија. Вероватно је и то дебело преплаћено). На острву смо провели око два сата, још мало се сликали са Индијцима и онда смо се вратили кући, где сам испробао још једну вештину коју сам био приморан да учим: ручно прање веша... Хвала Оли на помоћи :).

Доста је било за један викенд :)

Бродићи који превозе туристе до острва и назад

Изглед највеће пећине



Тримурти - три лица Бога



Таман кад сам похвалио како је чисто место,
открио сам да људи све бацају преко ограде



Ола купује печени кукуруз (обратити пажњу на козу испод стола :))



Прве две недеље

На далеком путу

Мој долазак у Индију је био пропраћен са много проблема, тако да тек сада успевам да објавим први блог пост. Два поста која сам написао одмах по доласку су нажалост изгубљени, па ћу сада укратко да опишем шта се десило када сам стигао и да пробам да се присетим првих утисака.

Стигао сам у петак (19.11.) ујутро у 5 сати. На аеродрому ме је сачекало троје младих AIESEC-оваца, који баш и нису показали велики ентузијазам, што је било помало супротно мојим очекивањима. Али, нема везе, могу да их разумем. Ни ја не бих био претерано срећан и ентузијастичан да морам у 5 ујутро да идем на аеородром по неког кога чак ни не познајем. То јутро сам провео у стану једног од чланова локалне канцеларије и имао сам прилику да се одморим и да испробам свој први домаћи индијски ручак. Храна није била лоша, али ме такође није довела у искушење да напустим месо :). После ручка сам одведен до својих будућих станодаваца, који су желели да упознају сваког станара пре него што дају кључеве од стана. До њих смо дошли рикшом и ту прва вожњу рикшом кроз бомбајску гужву никада нећу заборавити. Ужасавајуће и узбудљиво у исто време – као вожња rollercoaster-ом. Када смо стигли на одредиште, пожелео сам да идемо још мало да се возамо :).

Што се газда тиче, они су... специфични. На вратима су имали мања вратанца која су отварали да виде ко је дошао, и користили су их чак и када су знали ко звони. Звонце на вратима није обично звоно, већ нека религиозна католичка мелодија која свира скоро пола минута. Зидови стана су украшени сликама и рељефима Последње вечере, а чак и зидни сат носи тај мотив. Насупрот врата се налази мало канабе на којем седи газдарица (која има преко 100 кила и навику да наређује свима) и чак је и отисак на кревету направила колико често ту седи :). У том стану сам упознао и свог првог цимера: Брајса (Brice) из Обале Слоноваче и Мартина, агента некретнина који је пронашао тај стан (после ће се испоставити да ћу с њим имати више контакта и да ће ми он више помоћи него AIESEC). Мартин нас је одвео у стан и мени је показао комшилук и правио ми друштво до 10 увече, пошто је Брајс био на послу. За то ћу му бити вечно захвалан, јер у супротном бих био сам, не знајући где треба да идем и немајући кога да назовем. Када је он отишао, осетио сам се веома усамљено и депресивно. Цело вече сам провео гледајући слике на лаптопу и шаљући поруке кући, а услед временске разлике нисам могао ни да спавам. Брајс је дошао кући око 2, и са њим сам причао до 3 ујутру, што ми је донекле поправило расположење. Следећег дана сам се боље осећао, али сам и даље имао проблема са спавањем. Упознао сам новог цимера Клемента (Clement) из Руанде, а са Брајсом сам отишао у разгледање града и да купим основне ситнице које су ми требале. Недеља је била мирна и досадна, пошто моји цимери баш и не излазе често, а ја још никог нисам познавао. У недељу ме је снашао и први озбиљнији проблем – лаптоп ми се покварио. Ево, и после више од две недеље још није поправљен (спржена је матична плоча услед струјног удара, а научио сам да са Индијцима треба бити веома стрпљив и да их често треба чекати).

Понедељак је био мој први радни дан. Неко је требало да ме покупи и одведе на посао (то је стандардна пракса AIESEC-а). Наравно, нико није дошао и тек када сам послао поруку да их подсетим, организовали су се и јавили ми да ће један момак доћи да ме покупи у 12:30 (у 10 сам требао да будем на послу). Таман када сам се спремио да одем до интернет кафеа да напишем мејл компанији, Мартин је дошао са газдом да нас обавести да смо избачени из стана и да нас одведе у други стан. Избачени смо због тога што је AIESEC послао неколико комада намештаја у наш стан (привремено), а нису обавестили кућни савет (тзв. Society), који изгледа има поприлична овлашћења. Они су инсистирали да се ми иселимо и чак су претили да ће звати полицију. Пошто сам се преселио, онај момак што је требао да ме води на посао није могао да ме нађе, што је још више повећало моје кашњење и на посао сам стигао тек око 3 сата. Када сам коначно стигао, био сам одушевљен, али о самом послу ћу после писати.

Хаџи Али џамија

До краја недеље сам живео у рутини која се састојала од покушаја да оправим лаптоп, да набавим индијску СИМ картицу (што је релативно тешко странцима због велике бирократије) и одлазака на посао. Та рутина је прекинута у суботу (27.11.) када је Ола допутовала. То прво вече смо ишли и на прву журку (опроштајна журка мог колеге са посла Гордана, из Хрватске), после које смо сви отишли у неки клуб. Алкохол овде је веома скуп, а у изласку се не може попити пиво испод 250-300 рупија (1 рупија = 1,5 динара), тако да нисмо дуго остали. У недељу смо отишли у шетњу и да обиђемо џамију Хаџи Али. Зграда изгледа веома импресивно из даљине, али чим се мало приђе, види се да се слабо одржава и да је све препуно смећа и прљавштине (као и већина других места у Мумбају). Током посете џамији сам добио позив од Клемента да ме обавести да имамо проблем. Испоставило се је неко од наших комшија видео Клемента када је улазио у зграду, и одмах га је напао да му каже ко је он, одакле и у којем стану живи. Испоставило се да нисмо регистровани на време и да кућни савет захтева да се иселимо док се не региструјемо или ће звати полицију. Тако да смо опет морали да се селимо, свако код различитог домаћина. Два дана смо провели у избеглиштву, а онда смо се вратили у стан. Сви сем Оле, којој није дозвољено да живи са нама (Society не дозвољава мешање момака и девојака) и која још нема смештај...

И то су укратко прве две недеље мог боравка у Индији. Нажалост, доста детаља сам морао да изоставим пошто два текста која сам написао по доласку у Индију нису преживела квар лаптопа. Сада сам успео да добијем интернет на послу, тако да ћу моћи чешће да пишем о животу у Мумбају (немојте се збунити ако негде напишем Мумбај а негде Бомбај. Званично име је Мумбај, али у много земаља се још зове Бомбај, тако да се оба имена користе).