четвртак, 15. септембар 2011.

Фестивал вина

У недељу сам имао прилику да присуствујем једној манифестацији коју веома ценим и у којој много уживам – фестивалу вина. Будимпештански фестивал вина се одржава почетком септембра сваке године, а игром случаја, ово ми је била друга узастопна посета. Фестивал се одржава на тврђави Буди, где буде преко две стотине штандова винских произвођача, као и произвођача сира, шунке и других пригодних посластица (или, по нашки – мезе :)).  Овај догађај траје пет дана, а дневна улазница кошта 2500 HUF, плус попијено пиће. Скупо је, али уживати у добром вину при фантастичном погледу на Пешту је непроцењиво (као у реклами за Mastercard :)).

Поглед са тврђаве на Пешту
Договор је био да се заинтересовани практиканти нађемо у пола три и сви заједно одемо на тврђаву, купимо карте и уживамо у винском дану. Ја само, по обичају, кренуо прекасно и они су отишли без мене. Али, с обзиром да сам већ „искусан“ посетитељ, самопуздано сам кренуо сам на тврђаву, купио карту и назвао их да се нађемо. Међутим, ту је искрсао проблем – и поред свог објашњавања, нисам успевао да пронађем своју групу.

- Је л'видиш заставе?
- Видим.
- А је л' у близини статуа коњаника и фонтана?
- Јесу.
- Има ли бина?
- Има.
- Крени само напред и ту смо.

И прођем ја тако целом дужином тврђаву, па онда целом дужином назад, а њих нигде. И тако два пута. Зовем опет, опет иста прича, а батерија на самрти. Ту ја решим да мало одморим и урадим оно што је најлогичније кад је врућина, а човек се налази окружен вином – купим једну туру и кренем у шетњу и разгледање штандова. И током те шетње, видим мали пролаз и решим да и ту погледам шта има. Прођем између две зграде и видим да се налазим на другој страни тврђаве, која је такође препуна штандова. Прошетам и туда, кад у даљини спазим гомилу застава. И док сам ја њих гледао и размишљао како занимљиво изгледају, поред себе приметим и статуу коњаника, а са друге стране прелепу фонтану. А, наравно, близу је и музичка бина...Тада сам цитирао Хомера Симпсона: „D'oh!“ Међутим, с обзиром да је прошло више од пола сата од када сам им рекао да стижем за два минута, нису ме више чекали. И док сам тако седео, пио вино и размишљао како да им објасним где сам, приметио сам да су штандови нумерисани... И да сви имамо мапе фестивала са обележеним штандовима. „D'oh!“ #2.

Елем, када смо коначно успели да се нађемо, таман је било време за прославу – фестивал је обележавао своју двадесету годишњицу и сви смо добили парче огромне рођенданске торте и чашу шампањца. Торта ми се свидела и угурао сам се у гужву да добијем репете. Закаснио сам за другу порцију торте, али не и за другу порцију шампањца :).

Дан смо завршили у малом кафићу близу моста, пошто су неки људи (Чеси. Случајност?) желели да пију пиво :) 

уторак, 13. септембар 2011.

Полако се навикавам


Ево, прошло је недељу дана од када сам стигао у Будимпешту и полако се навикавам на живот овде. Упознао сам већ доста људи, али рано је говорити о неком другарству, мада се неки кандидати већ издвајају :). Владимир из Крагујевца ми се чини као веома интересантан лик и један од ретких који је старији од мене. Ту је и једна девојка из Новог Сада, али и неки од странаца ми делују занимљиво – нарочито момак из Шефилда, који је стигао два дана након мене и такође остаје годину дана. Он ме је већ питао да ли бих да идем с њим да обиђемо Венецију :).

Међутим, јесам приметио једну ствар на коју се још навикавам – Мађари ми се чине некако уздржани и незаинтересовани (са пар часних изузетака). Већина њих не показује велику заинтересованост да наставе разговор када се упознамо и брзо се враћају своме послу. Веома су фини и од помоћи, када је потребно, и већина њих зна енглески, али ми се чини да су много мање срдачни од нас. Ево, на пример, ја живим са две девојке у стану. Наша целодневна комуникација се своди на поздраве ујутро и по повратку са посла. Већину времена проведемо свако у својој соби без скоро икакве комуникације... А пошто у стану не постоји нека заједничка дневна соба, тешко је и да организујемо неке заједничке активности (гледање телевизије или само бар да седнемо и причамо). Мада, не делују ми много заинтересоване за то...

И, док је прва недеља боравка била веома попуњена активностима, ове недеље се не дешава много (бар не много ствари на које сам ја позван :)). Кућа-пос'о, пос'о-кућа. Али, не жалим се. Ове недеље је шеф (Миклош) на путу, тако да смо у канцеларији само ја и фирмина секретарица Адел. Срећом па је и она ту, иначе би било веома досадно без друштва тамо (и обрнуто).

И то је то. Нема много новости, сем да ми је пре неко вече требало више од два сата да се вратим кући, пошто сам се мало забунио око ноћних аутобуса, али то баш и није новост :). Бар ћу научити све уличице у Будимпешти :)

петак, 9. септембар 2011.

Прва мађарска недеља

С обзиром да ми је пракса почињала у среду, 7. септембра, решио сам да у Будимпешту дођем у понедељак, како бих имао времена да се сместим и обавим све формалности пре почетка посла. Припреме за путовање су биле необично лаке, пошто је ово био први пут да не морам да купујем авионску карту нити да вадим визу. А локална AIESEC-ова канцеларија се показала бољом од оне у Мумбају, пошто су водили активну комуникацију са мном и све је било припремљено за мој долазак. Требало је да живим у стану са једном Рускињом (а кирија би била 50.000 форинти, што је мало мање од 190€), међутим, вече пре поласка, моја buddy Габриела ми је јавила да постоји и опција да се уселим код ње и њене сестре за 40.000 форинти, у шта су укључени трошкови.

Путовање је било без проблема, ако не рачунамо стандардно кашњење услед задржавања на граници. Мада, мислим да је овог пута кашњење проузроковано услед културног шока – један од радника који продају освежења у возу је покушао неком странцу да наплати сендвич и чај два пута :). Овај је полудео и почео да виче, и чак су звали полицију, тако да се не бих претерано изненадио да је то узроковало задржавање на граници. Елем, да се вратим својој причи. По доласку у Будимпешту сам упознао људе са којима сам се претходних месец дана дописивао преко мејла: Балинта и Габријелу. Балинт је био ту само да ме поздрави, док ме је Габријела (односно, Габи :)) повела кући да оставим ствари и да ми купи месечну карту за јавни превоз (16€, али зато важи за све видове транспорта). Када сам видео стан, одмах сам прихватио њену понуду – стан је луксузна вила у односу на онај у Индији. А и имам своју собу :). Остатак тог дана, као и наредни дан смо провели бавећи се формалностима – куповина телефонске картице, отварање рачуна у банци, потписивање уговора, одлазак на журку да упознам и друге практиканте :).

У среду ми је био први радни дан. Габи ме је одвела у Меркон и први утисци су засад повољни. Фирма је веома мала (мања него што сам очекивао) и ја сам трећи запослени :). Канцеларија је заправо један стан који је прилагођен тој сврси и ту радим са још две особе – власником фирме и његовом секретарицом :). На први поглед нисам био одушевљен том ситуацијом (нарочито када се успореди са мојим претходним радним местом), али сам се брзо навикао. И сваког дана увиђам предности таквог рада – овога пута имам више посла (и више се очекује од мене, што ми се свиђа), атмосфера је доста неформална (и у банци у Индији је атмосфера била релативно неформална, али та неформалност је била усиљена и површинска), сарадници су ми супер, а секретарица чак и мени кува кафу/чај и доноси пиће :) (мада, на то се још тешко навикавам). А имам чак и своју сопствену канцеларију (читај: собу), са радним столом и рачунаром. Пуноправни радник у фирми :).
И то су укратко главна дешавања ове прве недеље у Мађарској. Још се трудим да упознам људе (већ их доста знам), и идем на све журке на које сам позван. Све у свему, први утисци су веома позитивни и мислим да ће ми се овде много свидети :) 

среда, 7. септембар 2011.

Повратак отписаног


По повратку из Индије сам се улењио са писањем блога, а нисам баш ни имао много времена за писање. У међувремену се много ствари десило: написао сам и одбранио бечелор рад, био у Пољској (опет), тражио и нашао нову инострану праксу. Недавно сам се преселио у Мађарску и планирам да обновим свој путописни блог, али овога пута да тему проширим и на друга места која сам посетио и која ћу тек да посетим. Такође, још нисам завршио са описивањем последњих дана у Индији, тако да ће бити постова и о томе. Све у свему, од данас се мој блог из Индије претвара у збрку где ћу писати о свему и свачему :).  Али ће адреса блога остати иста (да ме лакше нађете :)).

Елем, за почетак да укратко опишем откуд ја сада у Мађарској и шта радим овде. У јулу месецу сам на AIESEC-овом сајту пронашао понуду за праксу у фирми из Будимпеште, која се зове Меркон (Mercon Kft) и која је савршено одговарала мојим жељама (и опис посла, и локација, и период  од годину дана). Аплицирао сам и одмах добио одговор да сам савршен за њих, али да још треба да се чују са компанијом. Међутим, мени је то било довољно и већ сам могао да почнем да се пакујем :). AIESEC ми је рекао да ће власник компаније да ме назове ради интервјуа (власник, пошто је реч о малој фирми). И ја сам чекао, и чекао, и чекао и, после недељу дана, уместо телефонског позива, добио сам мејл у ком ми се захваљује на аплицирању и са жаљењем обавештава да је компанија изабрала другог кандидата! Осећао сам се као да ми се неко прикрао и пролио лавор хладне воде за врат... Али, шта се може? Наставио сам потрагу за другом праксом, али сам и даље повремено проверавао статус ове праксе, пошто сам стварно желео да видим ко је то био бољи кандидат од мене (пошто стварно мој CV у потпуности одговара захтевима фирме).

И тако је прошло више од месец дана. Ја сам већ скоро заборавио и на Меркон и на Мађарску и само сам уживао у лету. И онда – још веће изненађење од овог претходног: стигао ми је мејл од AIESEC-а у ком ме обавештавају да је изабрана кандидаткиња одустала и да би они желели сада мени да понуде посао. Није ми дуго требало да им опростим за нанет ми душевни бол и да прихватим понуду :).

Припреме су доста брзо ишле пошто нисам морао унапред да купујем авионску карту (из Новог Сада иде воз за Будимпешту три пута дневно), а ни да вадим визу (овде сређујем боравишну дозволу). И, тако сам стигао у Будимпешту у понедељак, 5. септембра, а данас ми је био први радни дан (о том у следећем посту). Засад сам веома задовољан свиме – лепо сам дочекан, имам веома добар смештај, град је супер. Сад још само да упознам и друге практиканте :). Једина мана је чињеница да Ола није овде. И она је нашла праксу, али у Сибиру. Бар ће бити занимљиво читати њен блог :)

четвртак, 14. април 2011.

Викенд излет - Дан други


Наредни дан нашег викенд излета је био резервисан за обилазак Биби-ка-Макбара и Ађанта пећина. Дан није почео претерано охрабрујуће. Хотел смо покушали да напустимо у 15 до 9 ујутро, међутим, газда је био решио да нам наплати за још један дан! Зашто? Зато што је пријава у хотел 24 часа, што значи да се морамо одјавити у оно време када смо се и пријавили (у пола 7). Наравно, он то нама није рекао када смо дошли, а још нам је мање рекао да не постоји нека казна коју би у том случају платили, већ да он наплаћује цео наредни дан. Ту смо се жестоко посвађали (пошто ми ни на крај памети није било да платим 1000 рупија за 2 сата боравка у хостелу) и на крају се он направио увређен и рекао нам да одемо, а одлука да не платимо се касније испоставила као веома добра.
После ове расправе, кренули смо до Бибија :). Биби ка Макбар је копија Таџ Махала коју је направио син оригиналног творца чувене палате, али није превише импресиван (нарочито ако се види оригинал). Пропорције нису „погођене“, материјал који је коришћен није исти, много је мања грађевина, а чак није ни одржаван толико уредно. Бар је улаз јефтинији :). Наравно, по уласку смо ми постали већа атракција од Биби-ка-Макбара и одмах смо били окружени групом од двадесетак војника који су хтели да се сликају. Касније нам је пришла и учитељица из једне школе за девојчице која их је водила екскурзију и замолила да се сликамо са разредом :).
Нико више не гледа палату :)


Са школаркама :)
После пар сати проведених у обиласку ове интересантне атракције, решили смо да кренемо да видимо главну атракцију – Ађанта пећине. После 2 и по сата путовања бусом до пећина, дошли смо до улаза и, пошто је Ола имала већину нашег буџета, почела је да тражи новчаник. Међутим, њега није било! Убрзо се око нас окупила гомила људи, свако са неким саветом или питањем, брзо смо одвезени до аутобуске станице (наравно, са још неколико помоћника :)) да пробамо да престигнемо аутобус, онда су одатле покушавали да назову кондуктера који је претражио аутобус (или је бар тако рекао), али и поред свог тог труда, новчаника нема, а ми смо остали сами са 500 рупија – таман довољно да се вратимо кући (срећом па нисам ујутро платио харач оном лопову у хостелу). После све трке смо се вратили до пећина, тамо нас је власник једне од продавница поозвао у његову радњу као госте, скувао нам чај, мало смо одморили и попричали, саслушали савете свих његових комшија, а он нам је чак и понудио да нам плати улаз у пећине, пошто је „штета да их не обиђемо“. Чињеница да за њега 1000 рупија, колико коштају улазнице, нису мали издатак само увећава величину и великодушност његовог геста. Ипак смо, уз сву захвалност, одбили његову понуду и полако се запутили назад у Оренгабад. Пре тога је Ола блокирала дебитну картицу коју је имала, а онда смо се суочили са чувеном индијском бирократијом.
Ола након губитка новчаника :)

Прво смо покушали да на аутобуској станици пронађемо неког да пријавимо да је у њиховом аутобусу (пошто је државна фирма) украден новчаник, па ако га случајно нађу да нам га пошаљу. То је све што смо хтели да урадимо. Међутим, натерали су нас прво да идемо у полицију, која је показала потпуну незаинтересованст за ситуацију, а онда смо морали да чекамо три сата да се аутобус врати да причамо са кондуктером (иако то нисмо хтели ни намеравали). На крају смо, после три сата чекања, коначно успели да урадимо оно што смо хтели – да има дамо наше контакт податке за случај да нађу новчаник, и да одемо. Ах, Индија :)
Иако никада није леп осећај бити покраден, ово искуство је ипак имало и једну позитивну страну, а то је упознавање са „нормалним“ Индијцима. Бити бео у Индији значи да у великом броју случајева ми привлачимо пажњу људи који хоће да нас искористе, да просе, да нас опљачкају, или су просто будале. Обични, норрмални Индијци нам не прилазе на улици, они не довикују за нама, неће да се сликају са нама и сл. И зато их ретко упознамо, а због ових других (који су значајна мањина) стичемо погрешан утисак о Индији и Индијцима уопште. Тако да ми је драго да сам успео да упознам и обичне Индијце, који су веома љубазни, предусретљиви, добри домаћини и љубазни.

петак, 11. март 2011.

Викенд излет - Дан први


Овог викенда смо ишли да обиђемо једну од ретких туристичких дестинација у покрајини Махарастра – градић Оренгабад (Aurengabad) и околину. У плану смо имали четири кључне атракције: Елора пећине (Ellora caves) и тврђаву Даулатабад (Daulatabad fort) у суботу, а у недељу палату Биби Ка Макбарa (Bibi Ka Maqbara) и Ађанта (Ajanta caves) пећине.
Пожар
Оренгабад је удаљен око 6 сати путовања возом од Мумбаја, тако да смо ишли спаваћим колима у петак навече, а мало је фалило да пропустимо цело путовање. Наиме, пошто смо кренули релативно касно, били смо у великој журби, а по доласку на железничку станицу (одакле смо намеравали да ухватимо локални воз до међуградске станице), затекли смо непланирану ситуацију – огроман пожар о којему је било речи и у нашим вестима. Пожар је утицао на распоред возова, а један од надвожњака за прелазак преко пруге је био затворен, тако да смо већ одустали од путовања и решили да још мало останемо на станици и гледамо акцију гашења пожара. Међутим, у том тренутку ми је пришао један Индијац да пита где намеравамо да идемо (ово ме толико често питају, да више чак ни не сматрам индискретним питањем :)), а када сам му рекао, он је само једноставно рекао да можемо да пређемо преко другог надвожњака који није затворен. Да цитирам Хомера Симпсона: „Do’h! :). Е, тада смо кренули у пробијање кроз масу која је дошла да гледа пожар уз покрете достојне професионалног рагби играча :). Срећом, пошто су Индијци веома радознали, како је воз простигао, сви су изашли да гледају представу, што је нама омогућило да без проблема уђемо у скоро празан воз и стигнемо на време на станицу. Колико је било близу да закаснимо на воз, говори чињеница да сам ја у њега морао да ускочим док је кретао...

У Оренгабад смо стигли у 4 ујутру, па да не бисмо лутали непознатим градом по мраку, решили смо да јутро дочекамо на станици. Наредна два-три сата смо провели уз доручак – кесицу чипса и флашицу вискија :). После доручка смо уз помоћ једног возача рикше пронашли релативно јефтин смештај (рикшисти често овако остварују додатну зараду) и после малог одмора, кренули смо у туристички обилазак. Прве су на реду биле Елора пећине. Аутобусом је потребно око сат времена да се стигне тамо, а услед гужве нисмо могли да седимо заједно. Ја сам пут провео причајући са једним Индијцем, који је на крају замолио да се сликамо да покаже својој сестри слику. После тога је затражио мој мејл, а, поучен причама других, ја сам му дао лажну адресу, због чега ми је било мало криво док ми није рекао да има неких интересантних ствари да ми пошаље. Е, тада је сва кривица коју сам осећао нестала :). Елора пећине су веома импресивне. Састоје се од 34 пећине које су све мање или више украшене статуама и представљају права архитектонска уметничка дела за која је било потребно преко 10 генерација градитеља да се оне направе. Првих десетак пећина су направљене током периода будизма у Индији, наредних десеак су украшене хинду мотивима, а последње 4 нисмо обишли јер су далеко,а и били смо већ уморни од пећина :). Најимпресивнија је средишња пећина (број 16) и у њој смо се најдуже задржали.
Улаз у пећину број 16
Олини обожаваоци су били и овде :)

После пећина смо одморили уз по једно пиво, а онда смо се мулти-таксијем запутили ка Даулатабад тврђави. Мало објашњење – мулти-такси је обичан џип у који се угура минимум 15 људи и онда нас возач развози где треба. Интересантно искуство, али не планирам да га поновим :). У тврђаву смо стигли 10 минута пре затварања, па смо морали да је експресно обиђемо. Главне ствари за видети су огромни минарет, прљави јарак са водом и прастари топ са угравираном овновом главом... Пошто смо веома журили у обиласку, нисам имао времена да сазнам много више детаља о овом месту. Штета, пошто ми је деловало веома занимљиво, нарочито пошто волим историју... У једном тренутку смо дошли до мрачног тунела који је једини пролаз до замка и који је направљен тако да се непријатељ у њему изгуби и препун је замки. Решили смо да не идемо са водичем тамо, пошто није знао енглески, па смо се уместо тога попели горе да уживамо у видику. Нажалост, нисмо дуго могли да останемо, јер су се појавила два мајмуна (буквално :)) и да бисмо избегли сукоб, решили смо да кренемо полако својим послом :) (или, што би Грунф рекао: „Боље частан узмак него нечастан пораз“ :)). Међутим, иако се тврђава већ затварала, и даље је било много Индијаца којима смо ми били много интересантнији него неке тамо зидине, па смо мног времена провели сликајући се с нашим обожаваоцима. Ја сам био нарочито популаран, а један момак ми је чак упутио и комплимент „Много сте згодни, господине“ („You are so handsome, sir“). „Хвала, знам“ :)
Обратите пажњу на дешавања у позадини :)
Згодни господин :)
Страшни мајмун

За крај смо у Оренгабаду вечерали у прескупом ресторану и тиме завршили први дан излета.

петак, 4. март 2011.

Кандела и Лоневала

Претходног викенда сам коначно отишао на излет ван Мумбаја. Одредиште: оближња брда за која сам чуо да су веома лепа (нарочито током монсуна, али, сад, на то већ не могу да утичем :)). На излет смо отишли после Олиног дужег наговарања.
У суботу рано ујутро смо ухватили претрпан воз и после два сата вожње Ола је изненада викнула: „Кандела! Брзо, излазимо! – Али, зар не идемо у Лоневалу? – Брзо!!“. И тако изађосмо ми у Кандели, за коју се испоставило да је толико мало сеоце, да је питање да ли би се уопште могло назвати насељеним местом... Узели смо рикшу са пусте станице до хотела. Пошто нисмо ништа погледали на интернету, нисмо ништа ни знали о овом месту – ни где су хотели, хостели, пошто, а чак нисмо знали ни шта има да се види овде. Рикшиста нас је одвезао отприлике један километар од станице и оставио испред неког хотела. Цена, права ситница – 2000 рупија за вече. Ни оближња конкуренција није била ништа јефтинија, па смо били присиљени да узмему овде собу. А кад смо питали на рецепцији шта има у околини да се види, испоставило се да вајни хотелијер не зна енглески. Ништа, још не губимо наду. Пробали смо сами да пронађемо. Пешке лево – аутопут. Десно – аутопут. Е, сад је морал већ почео да пада... Срећом, одмах поред нашег хотела се налазио неки тренинг центар за банкаре и баш у том тренутку су имали паузу, па смо коначно пронашли неког ко зна енглески да га питамо шта и где. Љубазни господин нам је објаснио да у Кандели нема ништа да се види и да је најбоље да узмемо рикшу до Лоневале и тамо питамо шта даље... Лоневала није много већа од Канделе, али бар има много ресторана и продавница, па нам се ниски морал поправио. После ручка и по једног пива се поправио још више :). Пошто је већ било прошло 4 сата, решили смо да не идемо далеко, а конобар је био љубазан да нас снабде једним туристичким памфлетом где је писало шта ваља посетити. За тај дан смо само прошетали до оближњег паркића, а потом и до малог језерца које снабдева градиће водом. Нажалост, језеру је био забрањен приступ (услед већ описане еколошке свести Индијаца), међутим, у том тренутку су два момка прошла поред нас и једноставно прескочила ограду и отишла да се шетају. Стара изрека каже: „Кад си у Риму, ради што и Римљани“ :). Остатак вечери смо провели на језеру, уживајући у чистоћи (како сам научио да ценим мале ствари овде) и заласку сунца. Вече смо провели на тераси нашег хотела и касније гледајући индијску телевизију, која је, најблаже речено, инфантилна. А соба... Рећићу само да смо спавали обучени јер, кад је Ола подигла покривач, пробудила је бубашвабу која је побегла у непознатом правцу :)
Следећи дан је био прилично сличан претходном. Опет посета језеру (другом језеру), које је било поприлично смањено услед суше, тако да смо га за кратко време обишли. Ту је била и поприлично јасна илустрација зашто је приступ првом језеру забрањен – људи су се ту купали, јели, прали веш, а поприлично сам сигуран и да су нужду обављали. Да не спомињем да су то исто радиле и краве и пси... Послеподне смо провели опет у оном паркићу, гледајући клинце како играју крикет (није била гужва, пошто је Индија играла тог дана на Светском првенству, па су сви гледали код куће). Када су клинци завршили са игром, дошли су близу нас и почели да међу собом преговарају ко од њих зна довољно енглески да прича са нама :). Коначно је најхрабрији од њих издалека довикнуо Оли: „Тето, мој друг пита одакле сте“ :). А када су расправили наш одговор међу собом, опет је један дечкић пришао Оли и затражио две рупије. Таман смо помислили да је опет расна дискриминација у питању, кад дечко извади две рупије и пита да ли Ола има да му да. Утом су дошла и три старија момка да виде да нас клинци не гњаве, па су нам и превели да не тражи он рупије, већ наш новац. А тек што се гужва направила када је Ола почела делити гроше (100 гроша = 1 злота). Чак су и ови матори викали „Тето, тето, дај и мени“ :)
У возу је била стандардна гужва, тако да смо пола пута стајали, а кад смо успели да седнемо, играли смо неку игрицу на Олином телефону, док је један мали дечко крајње упадљиво гледао шта ми радимо :)

Поглед са наше терасе

Улаз у парк

Разлог зашто је забрањен приступ језеру

Али, тада смо схватили да правила постоје да би се кршила :)

Друго језеро

Била је врућина :)