Нова година на индијски начин

Једна од првих ствари које сам одлучио кад сам сазнао да идем у Индију је да ћу Нову годину дочекати у Гои, западној обали Индије која важи за једно од најбољих места за новогодишњу журку. Овај крај је, према Википедији, 2004. године посетило преко 2 милиона туриста, а од тога 360.000 странаца. Таква препорука се не занемарује лако :). Карте за возове су распродате недељама раније, па смо били принуђени да идемо аутобусом – спаваћи аутобус до Гое, полу-спаваћи у повратку. Филип је преко интернета нашао и резервисао кућу за десеторо људи за 1500 рупија по особи. Скупо, али пошто не знам да ли ћу опет имати прилику да Нову годину дочекам овако, нисам хтео да ме новац ограничава. Срећом па сам недавно добио прву плату :)

Аутобус који смо ударили

Путовао сам са Олом. Аутобус је кретао у четвртак у пола 5, али је, наравно, каснио 40-ак минута. Делили смо лежај и план је био да спавамо током ноћи (пут је требало да траје 12 сати). Међутим, возач приликом вожње уопште није имао обзира према мојим плановима да спавам, већ смо ноћ провели скоро се котрљајући по лежају и слушајући једну несретну девојку како повраћа током целе ноћи. Како је вожња изгледала, најбоље говори чињеница да смо имали судар – ударили смо други аутобус. Срећом, ударац није био јак, али је било довољно да ме рука боли пар дана. Шофершајбна нашег аутобуса је била размрскана, али, пошто је ово Индија, то нас није спречило да наставимо пут возећи мало спорије (али и даље недовољно мирно за добар сан). Бар нам је аутобус напрасно унапређен из неклиматизованог у климатизовани :). Последица овога је да смо стигли у Гоу са 5 сати кашњења.

Наш аутобус

По доласку смо морали да нађемо локални аутобус који би нас одвезао до плаже на којој се налази изнајмљена кућа. После краће потраге, нашли смо аутобус на којем је писало наше одредиште. Ола је ушла прва и док је она стајала на улазу и покушавала да провери да ли аутобус стаје тамо где нама одговара, бус је кренуо, а ја сам још био напољу јер од ње нисам могао да уђем. Трчао сам поред аутобуса неколико метара (а овај је већ имао солидну брзину) када сам коначно успео да ускочим, као у неком акционом филму :). Сав срећан својим успехом, кренуо сам до возача да питам колико треба да платимо, када је он викнуо на мене да седнем и уопште је деловао бесно и нервозно. Испоставило се да је то зато што овај аутобус не иде нигде, већ га је он само препаркиравао, а нас петоро је ускочило унутра :)

Када смо коначно стигли до куће, сачекало нас је још једно изненађење – наши цимери су отказали кућу газди зато што није била онаква као што је он обећао (не знам каква је била, нисам улазио). Да скратим причу, срећа у несрећи је била да смо успели да нађемо други смештај на једној од суседних плажа за много мање новца – уместо 6000 рупија, на смештај смо потрошили само 500 рупија по особи.

Ола на плажи

Када смо коначно обавили све ове припреме, било је време да се посветимо уживању и истраживању наше нове околине. Гоа је, једном речју, прелепа. Плаже су чисте, море топло, а има много белаца, па за промену нисмо били главна атракција и могли смо да уживамо у анонимности :). Поред овога, једна од главних предности Гое у односу на Бомбај су јефтина морска храна и јефтин алкохол (уз додатак да је дозвољена конзумација алкохола на улицама и плажама). После одличног ручка смо истраживали нама најближу плажу, где смо изабрали леп бар-ресторан и уз летње коктеле смо гледали залазак сунца. После вечере су почеле припреме за дочек и већ је искрсао први проблем – сви практиканти су хтели да заједно прославе долазак Нове године, али нисмо могли да се договоримо где и како. То је довело до тога да смо се разбили у мале групице и 15 минута пре поноћи смо лутали по плажи тражећи једни друге. Пошто нисам хтео да Нову годину дочекам тако, одвукао сам Олу до најближег кафића, наручио пиће и нас двоје смо сами дочекали поноћ и ватромет. Нова година на плажи – неописив осећај. После тога смо кренули дуж плаже обилазећи сваки кафић (у сваком смо наручили по пиће :)) док нисмо стигли до краја. Онда смо кренули назад користећи исту тактику :). Коначно смо пронашли остале практиканте, разменили честитке и забављали се играјући у плићак. Пошто је алкохол учинио своје, многи Индијци су одлучили да се олакшају у море, а нама је врхунска занимација био један монак на спрату клуба, који је ласером „обележавао“ сваког ко је почео да пишки у море, да сви на плажи могу да га виде :). Ноћ смо завршили у рано јутро у сјајном расположењу.





Први јануар :)

Следећи дан је традиционално почео касно. Тек око 1 сат поподне смо успели да се искупимо на ручку. Први овогодишњи оброк ми је била печена ајкула – биће то тешко надмашити следеће године :). Ајкула је најбоља риба коју сам икада јео, нема костију а има много меса (које помало подсећа на пилеће бело месо). После ручка смо се запутили на плажу где смо се купали у мору (вода је топла, надам се не због оних момака обележених ласером претходно вече :)), сунчали и одмарали уз освежавајућа (јефтина) пића, уз константно одбијање понуда разних продаваца свега и свачега, којих је било скоро колико и туриста. На уласку на плажу је било неколико људи који су туристе привлачили реченицом: „Чекај, имаш сапуна на ушима“. Под „сапуном“ претпостављам да су мислили на восак, а они су, гле згоде, имали опрему за чишћење ушију. Ето, још једна необична професија у Индији – чистач ушију... Још једна необичност индијске плаже је што је људи деле са кравама :). Предвече смо купили водку и лубеницу и направили леп коктел који смо пили директно из лубенице :). Међутим, главна журка је била претходно вече, тако да је већина кафића била затворена већ у поноћ. Такође је и током дана била знатно мања гужва.

Моја краба

Последњи дан нашег боравка је за мене и Олу почео поприлично рано. Устали смо у 8 ујутро, пошто смо журили на плажу да тражимо Олин телефон, који је изгубила претходно вече, док још нема људи. Јутро је било предивно – топло, продавци су тек отварали своје продавнице, плажа је било скоро у потпуности празна и нико нас није узнемиравао. После краће потраге и копања по песку, успели смо да пронађемо телефон. Сели смо у најближи кафић, наручили по чај и уживали у миру и тишини. Тада сам решио да хоћу да се вратим у Гоу што пре и да овако проведем цео викенд :). После доручка смо се још мало мували по плажи, потом тражили код кога је наш кључ од собе (коју смо делили са још неколико практиканата), пресвукли се и кренули у куповину. На куповину смо потрошили око 2-3 сата и око 1000 рупија, али сам, изненађујуће, уживао ценкајући се са продавцима. Нисмо успевали да изборимо довољно ниске цене (далеко од тога да смо пуно платили, али знамо да је реална цена нижа) зато што је сада врхунац туристичке сезоне и има много богатих туриста који радо плаћају петороструку цену. После шопинга смо отишли на ручак, где сам јео још једно јело које је у Србији тешко наћи – крабу пуњену плодовима мора. Цена – права ситница: 200 рупија (300 динара). После вечере је уследило паковање, хватање аутобуса и повратак у бомбајску свакодневицу.

Овако добро се дуго нисам провео за Нову годину, али, и поред свега, нисам имао утисак да је дочек, већ да се ради о обичној журци на необичном месту. Не вреди, просто не могу да будем у празничном расположењу на 28 степени док се купам у мору. Али, не буним се :)

Ајкула

Нова година је започела квалитетно :)

Мало о свакодневници ове недеље

Ова недеља пролази у чекању новогодишњег викенда и пута у Гоу за дочек. На послу и даље влада фестивалска атмосфера и већина колега је још на годишњим одморима. У понедељак смо Ола и ја ишли опет у биоскоп, али овога пута смо пронашли један близу нашег стана који је знатно јефтинији, а није много лошији од биоскопа у којима смо до сада били. Карта је 75 рупија, а слано-љуте кокице су 20 рупија. Гледали смо дугометражни анимирани филм (илити цртаћ) Megamind.

У уторак смо решили да изађемо на мало квалитетнију вечеру него иначе, тако да смо отишли у један од ресторана који теже да по изгледу и ценама буду што сличнији Западу. То, наравно, значи да клима у свако доба ради на максимуму и да се комотно може седети у јакни (не знам да ли сам споменуо, али овде ко год има климу, држи је укључену стално јер је то статусни симбол). Срећом, у овом ресторану има и један мали одељак где немају климатске уређаје и у којем се чак може и уживати. Конобари су се скоро отимали да нас услуже (белци = велик бакшиш) и стварно сам се осећао као богати господин (не морају конобари да знају да вероватно зарађују више од мене :)). Пошто нисам био много гладан, наручио сам само предјело, које кошта колико и главно јело у већини других ресторана, а и Ола је имала сличан избор. Она је наручила телетину, а ја шкампе са којима сам се баш борио, пошто имају малу шкољку око репа, која се одсече, а онда се месо из ње извади. Мислим да сам мало покварио утисак елегантног европског богаташа када је конобар помислио да сам завршио и када је пробао да однесе мој тањир, а ја онако замазан до лаката, ознојан од борбе са шкампима и удубљен у чишћење љуштуре како ни најмањи комад меса не би остао, сам само промрмљао „не може“ :). Имао је среће што га нисам и ујео :).

Иначе, конобари су у Бомбају некад и претерано услужни. Стално се налазе у близини стола и константно проверавају колико су гости одмакли са јелом, како би што пре склонили празне тањире чим буду слободни. Такође, они допуњавају чаше пићем, чак и када чаша није празна. Увек имам осећај као да ме пожурују. Што се хране тиче, главна карактеристика за већину индијских јела је - љуто. Сад сам већ навикао, али је мој стомак имао веома интензивно прилагођавање новом начину исхране. А кад кажем да је све љуто, стварно тако и мислим: чак и чај са млеком има у себи неке зачине који му дају љутину...

Вечерас ћемо ићи у наш уобичајени ресторан Раџастан (Rajasthan) – муслимански ресторан који служи квалитетну не-вегетаријанску храну уз веома ниске цене. На први поглед ресторан не изгледа посебно и мислим да у Европи не би имао много гостију, али је за индијске стандарде пун погодак и представља рај за нас месоједе :). Сутра нас очекују куповина разних ситница и завршне припреме пред пут. Око 5 сати поподне имамо аутобус за Гоу и дочек Нове године.

Све у свему, нема неких великих и узбудљивих догађаја, али зато јануар носи са собом неке активности којима се већ сад радујем: дочек Нове године, paintball викенд, одлазак у аква парк, одлазак у луна парк, можда путовање до Џајпура, и ко зна шта још...

Индија - само за стрпљиве и доконе :)

Један од најбитнијих савета које могу да упутим свакоме ко долази у Индију на дужи период је да дође опремљен или стрпљењем или седативима. Било који да је избор, потребне су велике количине. Индијска бирократија, са својим сулудим захтевима, процедурама и потпуним непоштовањем туђег времена је најбољи учитељ стрпљењу (нажалост, не и једини). Ово нарочито важи за странце, пошто су све процедуре за странце много компликованије него за обичне Индијце.

Као што сам већ споменуо, Бомбај је у више наврата био мета терористичких напада изведених од стране пакистанских екстремиста, те овде постоји сасвим велика доза страха и неповерења према Пакистанцима. Услед тога, за сваку ситницу врше се детаљне провере и постоји гломазна процедура која је намењена спречавању даљих напада. Међутим, иако је све ово осмишљено првенствено за Пакистанце (и људе који личе на Пакистанце), да би се избегле оптужбе за дискриминацију, те уредбе су проширене на све странце. То у пракси значи да ће 99,9% странаца морати да прође потпуно непотребне провере и процедуре уколико желе да обаве и најмању ситницу, попут куповине картице за мобилни телефон.

Код нас се за куповину телефонске картице оде у најближу трафику, плати и добије се картица (уз евентуално показивање личне карте). Овде се прво мора регистровати у полицији, понети доказ о месту пребивалишта, две слике пасошког формата, пасош, документи домаћина и не знам ни ја шта још више. Све наравно у неколико примерака. Потом се чека неколико сати у реду, па се тек онда добије картица. Али, ту често није крај. Ола је добила картицу на име једног другара Индијца, како би се избегла непотребна процедура. Картица је радила неколико дана, а онда је блокирана док се не донесу неки додатни документи. Другар је ишао неколико пута да покуша да одблокира картицу (у једном тренутку су чак тражили да се картица скенира и да се то пошаље) и после више од две недеље картица је поново одблокирана. Колико су те процедуре сувишне показује мој пример – замолио сам познаника Индијца да ми купи картицу на његово име, он је то урадио и ја сам картицу добио за пар сати и од тада функционише нормално. Толико о борби против тероризма. Међутим, сумњам да би Пакистанцима било толико лако да добију картицу (нпр. телефонске компаније прате све позиве и чим примете позив из или за Пакистан, одмах зову корисника који је обавио позив да провере кога је звао и зашто).

Још један добар пример сувишне бирократије је регистровање у полицији, а потом и у полицији за странце (уколико се остаје дуже од 180 дана). Регистрација у полицији је потребна да би се могло живети у стану (слично као и код нас), али за разлику од нас, ту треба знатно више докумената, моја слика, слика агента за некретнине који је пронашао стан и слика власника стана. А Оли је требало више од три недеље да се региструје и то због глупости као што је одбијање да се прими документ јер није штампан у боји (а једина ствар која је у боји је један лого).

Још један пример претераних безбедносних мера су детектори метала и обавезан претрес пре уласка на сва јавна места – тржне центре, биоскопе, туристичке атракције, железничке станице. Међутим, на тим местима је обично превелика гужва да стражари или не прегледају госте или само овлаш (тако да се направи непотребна гужва, а ризик од уношења опасних ствари није ништа мањи).

По доласку у Индију сам на више места приметио фотографске радње, где се за 30 рупија добије 55 слика. Није ми било јасно коме треба толико пуно слика, док се нисам сусрео са индијском администрацијом :). За све ми је требала слика – за месечну возну карту, неколико за посао, за регистрацију... Ола је искористила ту понуду и купила 50 слика, али чим је предала прву слику за регистрацију, одбили су је зато што позадина није била одговарајуће боје :). Ја сам имао среће приликом регистрације и куповине картице, те нисам изгубио много живаца, али већина других практиканата није била те среће. Овде можете видети како је изгледао један дан практиканта из Србије, Соње.

Једна од најгорих ствари код Индијаца је потпуно непоштовање туђег времена. Никада не питају да ли се теби жури или не, да ли можеш 4 радна дана да долазиш и доносиш додатне папире и да ли можеш да чекаш сат времена у реду (а подразумева се да редовно касне на договорене састанке). А често постоје процедуре које су савршено нормалне само њима. Пример – моја плата. Плату сам добио у виду чека на моје име и у свакој нормалној држави би то, уз моју личну исправу, било довољно да подигнем новац. Али не и у Индији. Поред пасоша, тражили су и моју банкарску легитимацију, и писмо од људских ресурса (кадровске службе) где би писало да ови на шалтеру треба да ми исплате моју плату. А имам већ чек на своје име!! И девојци на шалтеру уопште није јасно зашто се ја буним, кад је њој сасвим нормално да морам да имам и то писмо. А најтужнија ствар је да ја радим у тој банци. Такође, када сам хтео да продам 50€, мислио сам да ће то бити процедура од максимално пет минута (као код нас). Испало је 20, зато што сам морао да дам скоро све документе које сам имао код себе, па сам морао да чекам да их она све ископира, па да ископира сваку новчаницу посебно (!), а потом да ја потпишем све фотокопије, и на крају да потпишем и потврду. Чуди ме да ми нису и слику тражили :)

Ово је само неколико примера са којима се странци у Индији редовно сусрећу, а ја могу свечано да обећам да никада више нећу рећи да Србија има најгору бирократију на свету :). Могу само да замислим колико ће ми живот деловати лакши него пре Индије :)

Одлазак на плажу

Филип наступа пред публиком

Боравак на плажи би требало да буде опуштајуће искуство, зар не? Ако сте белац у Индији, онда одговор на претходно питање не мора обавезно да буде позитиван. Претходна два викенда смо провели доста времена на плажи и имали смо различита искуства.

Прве недеље смо увече Ола, Филип, Иван (практикант руског порекла, из Аустралије) и ја ишли на плажу Чопати да се мало опустимо. Понели смо лопту да играмо одбојке, а Филип је понео и свој саксофон да свира. На плажи нам се придружило још неколико других практиканата. Чим смо сели на песак, постали смо атракција. Свако ко је пролазио успоравао је да нас види и евентуално услика, а неки су чак седали близу нас. Када смо почели да играмо одбојку, постали смо још већа атракција и већ се почела правити мала гужва у гледалишту :). Међутим, највећи хаос је настао када је Филип почео да свира саксофон. Већина Индијаца никада није чула за овај инструмент и њихови музички укуси се углавном своде на слушање музике из боливудских филмова (по мом мишљењу, треш музика). Убрзо смо били окружени гомилом људи који су сви гледали у Филипа, који је, чини ми се, уживао да буде у центру пажње. Једна девојчица је чак тражила и аутограм, док је друга девојчица довела родитеље и замолила да га загрли :). Један момак се распитивао која је врста музике и чак је понудио да следећи пут понесе своју гитару да заједно свирају.



Овде даје аутограм и број телефона



Нажалост, доста њих се понашало као мала деца – пуштали су своју музику са телефона, певали песме (из Боливуда, наравно :)) и покушавало да скрене пажњу на себе на све начине. Када би Филип престао да свира, нико ни не би помислио да оде, већ би остали да нас гледају – тридесетак људи стоји око десетак белаца и гледа их како седе и причају. Међутим, нису само гледали, већ су правили буку и сметали нам, тако да од опуштања није било ништа. После пола сата смо отишли, када смо видели да ови не намеравају да нас оставе на миру.



А овако је изгледало у суботу



Следеће суботе је била сушта супротност. Купили смо кокосе и пили сок директно из њих, сликали смо се, седели и причали, укратко, радили све нормалне ствари и нико нам није сметао. Играли смо одбојку и пар момака нам се придружило и играло са нама, али су отишли када смо завршили. Када је Филип почео да свира нико, баш нико није стао да слуша и није било гужве. Уживанција. Једини људи који су нам пришли су пришли мени и питали да ли би могли мало да разговарају са мном :). После размењених пар реченица, замолили су за слике и оставили нас на миру. У почетку сам мислио да је оволика разлика у искуствима са плаже у томе што се радило о две различите плаже. Међутим, пре ће бити да је ствар у томе да је први пут била недеља, а други пут субота. Филип је јуче опет отишао на исту плажу од суботе, али овог пута се опет створила гужва око њих и опет нису хтели да их оставе на миру. У пар наврата је чак и обезбеђење из оближњег хотела са пет звездица долазило да растера гужву, а на крају су замолили Филипа да се склони „из безбедносних разлога“ :).

Природна индијска радозналост је лепа ствар, али нема граница и некад треба имати стварно много стрпљења са њима. Или је можда довољно не носити саксофон на плажу. Изгледа да никада нећемо сазнати :)

Ола купује кокосов орах

НАПОМЕНА: Прве три слике су са Олине камере. Ја нисам толико уметнички настројен да усликам тако :)

Празнични викенд

Како су се празници све више приближавали, тако је и празнична атмосфера свугде била све више видљива. Код мене на послу је већина колега на годишњем одмору, а они који су остали су у веома добром расположењу и ради се мање него обично. На улици је много продавница окићено у божићном духу, јелке ничу на све стране, а на скоро сваком излогу је залепљена слика Деда Мраза. И опет се може видети типичан индијски приступ западњачким обичајима – све је претерано и претворено у највећи кич. А већина Индијаца ни не разуме о чему се ту ради, и ко је Деда Мраз, зашто је обучен тако, какво је то дрво јелка и слично. Видели су на телевизији да тога има на Западу, и то им је довољно. О коликом неразумевању обичаја се ради, схватио сам у петак при повратку са посла, када сам видео огромну окићену јелку са Давидовом звездом на врху! И поред свега овога и даље ми је тешко да се препустим новогодишњем расположењу, пошто је напољу 25 степени и што скоро сваког викенда идем на плажу. Једно с другим не иде :)

У ресторану

Ола је у петак била носталгична и тужна (понајвише зато што је на божићно вече морала да ради), па сам пробао да је орасположим малим поклонима – честитка, боливудска музика и боливудски филм. И ја сам добио поклон: киндер јаје, чоколадицу и отварач за пиво – Деда Мраз је знао тачно шта ми треба :). По повратку са посла и након размене поклона, сви цимери (са Филиповом другарицом Џесиком) смо отишли на вечеру. Ресторан је служио оријенталну храну, а био је базиран на принципу шведског стола где за 1000 рупија једемо и пијемо колико можемо. Срамота ме је да признам, али толико сам се најео да сам хитно морао да одем кући и прилегнем :). Ресторан је био веома лепо уређен, али је, наравно, на неколико места имао залепљене налепнице са ликом Деда Мраза које су толико штрчале од амбијента, да је било болно за гледати...

На плажи (у позадини можете видети оно што сам
спомињао да је савршено нормално да момци
шетају држећи се за руке :))

Следећи дан смо у потпуности посветили одмарању. Дугачак доручак и потом одлазак на плажу где смо провели остатак дана играјући одбојку и фудбал и слушајући Филипа како свира саксофон. Увече смо сви колективно отишли у биоскоп (гледали смо филм „Туриста“), где су нам се придружили Олин друг из Џајпура Маниш (Maneesh) и један од овдашњих AIESEC-оваца Каран (Karan). После филма смо отишли сви у стан, где смо направили малу журку, која је после завршила у Карановом стану.

У парку

Недељу смо Ола и ја провели сами. Устали смо касно, отишли на кафу и доручак и потом у шетњу у Национални парк Санџај Ганди. Парк је огроман и много људи га посети. У Индији то значи да је била гужва, да је било пуно кола и мотора, да се пуштала гласна музика и да је било прљаво. Међутим, иако атмосфера није била као у нормалном парку, уживали смо и успели смо да још мало одморимо. У повратку смо се почастили пицом, а успели смо и да се изгубимо – то је проблем кад је град велик а све улице личе једна на другу. Међутим, док смо лутали по непознатим улицама, налетели смо на мушки фризерски салон, па сам решио да искористим прилику (пошто су овакви салони реткост овде) и да се ошишам. То шишање је после прерасло и у бријање (по први пут се нисам сам бријао) и масажу (где ми је ревносно почео гњечити и стискати главу, к'о да је туђа :)). Сада сам спреман за дочек Нове године :)

Дотеривање :)

Све слике сам преузео из Олиног албума, а ево још пар интересантних:

Кићење јелке

Ми на плажи

Просјаци

Један од саставних делова живота у Бомбају је просјачење, и то се просто не може избећи. Становништво се овде дели на богате и сиромашне, а средине нема. И, наравно, ова друга категорија је много бројнија. Када кажем сиромашни, мислим на потпуно одсуство било каквих средстава за живот и буквално преживљавање сваког дана.

Као последица се јавља велик број просјака, првенствено жена и деце. Просјачење је овде велики посао, и многи се тиме баве не зато што не могу да нађу неки други извор примања, него зато што им је ово профитабилније (ко није већ одгледао, нека погледа филм „Милионер из блата“, где је ова тема лепо приказана). Деца користе разне тактике да добију новац и прави су професионалци у томе. Неко показује да је гладан, неко плаче, неко носи млађу сестру или брата, неко се прави да је инвалид и слично. Често их видим да се играју, трче и смеју, а кад мене виде, одмах дотрче и почну да плачу и показују да су гладни – опет, прави професионалци. Нека деца неће да просе, али их родитељи натерају на то, па се њих треба чувати, јер лако побесне и не подносе добро одбијање. Једном приликом је мени и Оли пришла девојчица од десетак година, са бебом у наручју док смо у рикши чекали да се промени светло на семафору. Почела је Олу да додирује прљавим рукама, да скоро улази код нас у рикшу, да је додирује бебом (!), да плаче, а кад ова није на крају хтела да да новац, девојчица је престала да глуми, попрскала нас млеком из дечје бочице и побегла. Другом приликом је мени у рикши пришла девојчица и извела сличну представу, а кад ништа нисам дао, огребла ме је и побегла. А шта се десило дечаку који је пробао Олу да удари, то сам већ описао :).

Поред деце, жене су следећа највећа група која проси и оне примењују сличне методе. Инвалиди и старци су такође ту, али су много мање агресивни. Деца и жене се уопште не устручавају контакта, али ови држе дистанцу (срећом). Нажалост, често није довољно да их игноришете да би вас оставили на миру. У пар наврата сам морао буквално да вичем на њих док нису отишли, јер просто понављање „не, не“ није помагало. Једном приликом смо Филип, Гордан и ја пешке ишли до продавнице током паузе на послу и једна девојчица је прво дошла код мене, бацила ми се под ноге (као знак поштовања), а онда ме почела пратити и додиривати по рукама да јој нешто дам. На крају сам викнуо на њу, а она се само окренула и отишла до Гордана и наставила исту процедуру. Он није хтео да викне и пратила га је добрих 200 метара док на крају није одустала. У једном тренутку је Гордан довикнуо нама да му помогнемо, јер не може да је се отресе :).

Када виде белце, понашају се као бик који види црвену крпу. То буде трка ко ће пре до нас да дође (једном сам носио флашу воде коју сам купио, а када ме је једна девојка видела, буквално је потрчала ка мени да јој дам још неначету воду). Приметио сам да ме ретко дирају када сам обучен у одело за посао, али викендом, када сам обучен у мајицу и кратке панталоне, не могу да се одбраним од њих. Разлика је што је у првом случају очигледно да живим у Бомбају, а у другом изгледам као наивни туриста. Проблем је што се туристи често уплаше овакве агресивноти, па дају новац, што само стимулише овђашњу децу и доприноси томе да буду агресивнији, али и да више родитеља тера децу да просе.

За крај ћу споменути једну посебну социјалну категорију просјака – евнухе, односно, хиђре. То су мушкарци (често кастрирани) који се облаче у женску одећу и шминкају се. Налазе се на маргинама друштва и људи их не воле, али они добијају највише новца када просе. То је зато што у Индији постоји веровање да хиђра може да донесе велику личну несрећу и онда им људи дају новац да их се реше. Често их видим у возовима. Они не просе, они захтевају новац. Само приђу, ударе те по руци и испруже шаку, као да су дошли по новац који им некако дугујем. И много људи им да новац, а ако неко не да, често ови пљуну или баце чини на жртву. Још интересантних чињеница се може овде наћи.

Звучи ужасно, али када видим дете кака плаче и тражи новац да једе, то код мене више не изазива сажаљење, већ резигнираност зато што знам да је то само представа за мене. Много ме нервира што толико људи када ме види мисли да сам пун новца који само чекам да дам њима. Већ сам огуглао на овакве ствари... 



Хиђре

Посао

Улаз у зграду

Дневно на послу проведем више од 9 сати и тако већ месец дана, а још нисам описао где ја то радим. Мислим да је време да коначно и то обавим :)

Радим у Стандард Чартеред Банци, у предграђу Горегаон у Бомбају и пракса ће трајати три месеца, односно до 22. фебруара. Банка је смештена у шестоспратној, модерној згради и изгледа веома импресивно, нарочито при првој посети, када треба проћи кроз сиромашна предграђа и куће од картона, па контраст додаје јачини утиска. Да стигнем до банке ми треба минимум 45 минута, у зависности од гужве - 15 минута шетње до железничке станице, 15 минута возом и још 15 минута кроз сиротињско насеље до банке.

Електронска брава

Обезбеђење у банци је доста строго, или би барем требало да буде тако. На улазу се налазе униформисани стражари који прегледају посетиоце и аутомобиле, а унутар зграде на скоро свим вратима постоје аутоматске браве које се могу откључати само електронском картицом коју сваки запослени има. Међутим, како је прошло три недеље док ја нисам добио ту картицу, поприлично сам се био извештио у избегавању ових безбедносних мера :)

Сваки спрат банке је одређен за неко одељење. Ја радим на шестом спрату у одељењу за мала и средња предузећа (МСП), конкретно у продуктном тиму, али често сарађујемо и са маркетинг тимом, пошто се тренутно ради на промоцији нових финансијских производа за МСП. Канцеларије не постоје, већ смо сви заједно смештени у огромној просторији и свако има свој стол који је ограђен преградама. Када кажем сви, ту мислим и на шефове, који такође немају своје канцеларије, тако да се постиже привид демократије :). Једине канцеларије које постоје су наменске за телеконференције, састанке, копирнице и мале собе за паузе, где се може попити кафа или чај. На овом спрату се налазе људи високо рангирани у компанији, тако да је атмосфера формалнија него на другим спратовима (тако ми бар кажу).

Менза

Мени омиљени спрат је трећи спрат, на којем је смештено одељење за људске ресурсе (они ми дају плату) и менза (они ми дају храну :)). Менза је веома пространа и сваког дана до пола 9 увече се може врло јефтино јести, а могу се купити и милкшејкови од разног свежег воћа за тридесетак динара – попијем два дневно :). На остале спратове ретко идем, а у приземљу се налази филијала и ту ради Филип. Ту понекад наиђем, чисто друштва ради. Такође, имамо и базен и теретану које могу да користе сви запослени (ја наравно још нисам, али ако донесу стол за пинг-понг, могу да размислим о томе :)).

Све колеге су веома фине према мени, а нарочито су се трудили током моје прве недеље (Како је било за викенд? Да ли си средио проблем са смештајем/лаптопом? Ако ти ишта треба, имаш мој број). Званично, мој шеф је Адитјa (Aditya), али на оперативном нивоу је за мене задужен Костуб (Kaustubh). И он је добар према мени и труди се да ме активира у укључи у рад са њима. Много ми значи када и мене поведу на телеконференцију са другом фирмом и на почетку позива представе и мене као члана тима, а не практиканта. Исто важи и за слање мејлова. Двоје колега бих издвојио – Мрудула и Михир. Требало ми је доста времена да запамтим њихова имена (због чега ме је увек било срамота док причамо), али сада је боље :). Михир је нарочито добар, пошто смо сличних година а и он је релативно нов овде, па нам је то заједничко.

Главна ствар која ми смета на радном месту је клима. Клима је увек укључена и увек је подешена на поприлично ниску температуру (тренутно је напољу око 25 степени, а унутра сигурно има мање од 20). Првог дана доласка на посао сам се прехладио и та прехлада не престаје до данас. А видим да и већина других практиканата у Бомбају кашље и шмрцка :).

Банка (као и већина других великих компанија овде) се веома труди да изгледа западњачки и да примењује западњачке праксе до најмањих ситница, иако не разумеју у потпуности зашто се то ради. Пример: Банка примењује политику заштите животне средине што значи да током дана, док људи раде, од 4 лифта раде само 2, како би се уштедела струја. Међутим, истовремено је клима укључена без престанка и подешена толико хладно да сви носе кошуље са дугим рукавима и поткошуље. Толико о уштеди...

Канцеларија 1





Канцеларија 2