понедељак, 20. децембар 2010.

У потрази за плажом

Петак је у банци био нерадан дан, па смо ми практиканти решили да га искористимо одласком на плажу Кандихир. Плажа се налази јужно од Бомбаја, а главна атракција је то што није много посећена, што значи и да је чиста. Требало је да идемо Филип, Мажена (Marzena – практиканткиња из Пољске) и ја, али нам се у последњем тренутку прикључила и Ола, која је добила слободан дан да обави регистрацију у полицији, али се испоставило да полиција не ради због празника.
Овако је изгледало путовање аутобусом :)
Возач је поред Оле.
План је био да бродићем одемо до Алибага (Alibaug), а одатле аутобусом до Кандихира – укупно два сата пута у једном смеру. Док смо чекали бродић, Оли и мени је пришао један човек: „Hi, I’m from Bollywood. Would you like to be in a movie?“. Е, то је већ прилика која се не пропушта :). Договорили смо се да на снимање дођемо у суботу, а о томе ћу писати у наредном посту. Стигли смо на бродић (тзв. катамаран), али се испоставило да се њиме иде само пола пута, а друга половина је аутобусом, тако да смо одлучили да останемо у Алибагу тог дана, а да Кандихир посетимо током следећег викенда. Током вожње бусом до Алибага, била је толика гужва да смо ми седели у кабини са возачем, да сви путници могу боље да нас виде :). Са нама у кабини (осим возача) је била и једна породица, са осмогодишњом девојчицом која је просто обожавала да буде у центру пажње и коју су једва одвојили од Мажене и Филипа када је дошло време да се растанемо :).
Тврђава
Алибаг је био право разочарење за мене. Замишљао сам мали, шармантан, приморски градић, али се испоставило да је то обична селендра где је плажа одмах поред сиротињског предграђа, која је веома прљава и где се мора ходати као да се вози слалом, јер је на сваких пар метара неко обавио нужду. У близи има и мала тврђава, до које се може доћи пешке када је осека, али ни то није била толико велика атракција да могу да препоручим неком да посети ово место.

Успео сам да убедим остале да се вратимо до места где смо приспели бродом, јер сам тамо видео релативно чисту плажу. У повратку је Олу и Мажену спопало двоје деце која су просила поприлично агресивно. Мислим да чак и нису били прави просјаци, већ су само хтели да заплаше две беле девојке да им дају нешто мало новца. Међутим, нису знали на кога су се намерили :). Када ове нису дале ништа, хтели су да се освете тако што ће их ударити по руци, али нису очекивали да ће Ола узвратити и мали дечко који је пробао да је удари је добио шамар који скоро неће заборавити. Од сада када нас спопадну просјаци, ми само позовемо Олу да их доведе у ред :).

Овако је изгледало кад смо стигли

Када смо стигли на плажу, било је супер – била је чиста (по индијским стандардима) и били смо сами, што је ретка прилика у Индији. Пошто сам већ био поприлично уморан, легао сам да мало одремам, док су се они забављали око мене. У једном тренутку сам кроз сан чуо звукове око мене, али сам само претпоставио да се они мувају. Међутим, потом сам чуо и тихе гласове који нису припадали ни једном од мојих сапутника. Кад сам отворио очи, онако поспан сам као кроз маглу видео једног бркатог Индијца и три-четири девојчице како стоје изнад мене, гледају ме и смеше се. Ту сцену никако нисам очекивао и веома ме је збунила. Пошто ништа нису говорили, ја сам први прекинуо тишину (чисто да проверим да сам будан) и рекао сам „Hi“. Брка је само одговорио „Hi“ и наставили су да ме гледају. У том тренутку сам се усправио (пошто сам сво време током овог занимљивог дијалога лежао на леђима) и тек сам онда приметио да нису само њих четворо ту, већ да сам окружен са тридесетак девојчица које су ме гледале како спавам! Утом је и Брка чучнуо и питао ме одакле сам. „Serbia. – Sebria? Yes, yes“. Грешка није случајна, стварно је тако рекао и објаснио ми да зна за ту земљу у Русији :). Иначе, по професији је туристички водич (!) и управо је ту са овим девојчицама на екскурзији. Дотле су већ и остали дошли, па смо онда тако комплетирани били још већа атракција :). Девојчице су биле веома стидљиве и ништа нису нас директно питале, већ само преко професора и туристичког водича. Мене је једна девојчица питала како се зовем, а када сам одговорио она се само насмејала и одмах отрчала код другарица да им исприча :).

А овако је изгледало када сам се пробудио :)

После сат времена смо увидели да оне не намеравају да наставе пут и да нас само гледају, решили смо да је можда време да одемо кући. Места која смо посетила нису била ништа посебно, али зато сада имам пар анегдота које ћу још дуго препричавати :)
Филип и ја у центру пажње
Последња слика пре повратка у Бомбај
НАПОМЕНА: Све слике су Олине, пошто се мени батерија камере испразнила два минута по поласку бродићем

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.