Припреме пред пут

Главне припреме су се састојале из информисања о препорученим вакцинама пре одласка у Индију, куповине карте и, наравно, добијања визе.

Пре свега, добио сам од Никите (Nikita Singh - која је тренутно задужена за мене. Видећемо колико ћемо се дружити када заправо и стигнем тамо и да ли ће о њој бити више речи) обиман .пдф документ у којем су описане најважније информације о животу у Мумбају. Поред тога, информисао сам се мало и по Интернету о вакцинама и таблетама које је потребно набавити пре пута. Списак болести за које је препоручљиво да се заштитим је био предугачак, али се неколико њих издвојило као најбитније: хепатитис А и Б, менингитис, маларија, тетанус, дијареја (илити по народски – пролив :)). Отишао сам у хигијенски завод у Новом Саду да видим где шта од овога могу да добијем и после одређеног чекања (наравно) дошао сам до докторице која је задужена за консултације. Ја сам кренуо редом да запиткујем за потребне вакцине и таблете, а она ми је за сваку објаснила зашто ми то не треба:

• хепатитис (оба) – зато што сам превише касно дошао (од три потребне вакцине, најважнија је ова друга, која се добија после месец дана, а мени је то било касно),
• менингитис – „код нас у Србији тренутно нема те вакцине, али то ти у суштини и није толико битно. Мале су шансе да ћеш се заразити“. После овога сам назвао и институт Батут у Београду и они су ми рекли исту ствар.
• маларија – „у Србији нема тих таблета, питај по апотекама ако хоће неко да увезе посебно за тебе“. За случај да не нађем таблете, саветовано ми је да понесем много лосиона против комараца и да не излазим у сумрак зато што су комарци тада најактивнији,
• тетанус – „не треба ти то“. Без даљег објашњавања,
• дијареја – за то су ми препоручене неке таблете, а и ја носим неких народних лекова :)

И тако, после свог мог истраживања и припрема, испоставља се да идем без икакве додатне имунизације и да ми она заправо није ни потребна. Битно је само да перем руке, пазим какву воду пијем и шта једем, а како ће ми стварно бити, остаје да се види.

Следеће – виза. На сајту амбасаде сам нашао које документе треба да понесем и за коју визу да аплицирам, а за сваки случај сам их и назвао да ми то потврде. Прошлог понедељка сам однео документе и, некако очекивано, била је ситуација ФТ1П (фали ти један папир). У мом случају два: писмо од студентске организације и авионска карта, за које ми раније није речено да треба. Лако сам ја дошао до тих докумената и послао их у електронском формату, али је проблем био на другом месту. Господин који израђује визе је био на годишњем одмору и требало га је сачекати, тако да сам ја на визу чекао 8 дана уместо једног до два дана. Срећом, визу сам добио на време и на свеопшту радост :)

И последње је карта. Ту није било неких посебних проблема и купио сам је прошлог уторка за 605€. Путујем турском националном авио-компанијом на релацији Будимпешта-Истанбул-Мумбај 18.11.2010 и у Индију стижем у четвртак у 4 ујутро. Враћам се истом рутом 8. априла наредне године.

Ово је последњи пост из Србије. Следећи ће вероватно бити о путовању и првим утисцима из Индије. Одох сада да се пакујем, сутра ваља на пут ићи .

Wish me luck :)

Идем у Индију

Све је почело пре годину дана. Ола ми је испричала о AIESEC-у, студентској организацији која омогућава студентима да оду на плаћену праксу у иностранство. Пошто сам се управо био вратио из Португала, ово ми је звучало као одличан следећи корак којим бих спојио лепо и корисно – још једно путовање са првим радним искуством.

Распитао сам се мало по факултету и преко Интернета, и сазнао да се пријем нових чланова врши у октобру. Отишао сам на састанак и сазнао који услови морају да се испуне:

• тест знања енглеског језика (положио), 
• да се прође припремни семинар пре одласка у иностранство (прошао),
•  да се обави завршни разговор са представницима AIESEC-а (обавио).

Све ове кораке сам релативно брзо прошао и после само пар месеци сам већ био у систему и прелиставао понуде пракси. А понуда има прегршт – све боља од боље, да ми је у почетку било тешко да одлучим. Поставио сам и поприлично високе критеријуме за избор праксе, за које се после испоставило да су превисоки. Праксу сам тражио пуних годину дана, временом спуштајући критеријуме и дошло је дотле да сам на крају прегледавао само Европу и да ми више није било толико битно где ћу радити. Хтео сам само да пронађем нешто, било шта.

А онда ми је за око запала једна пракса у Индији. Била је одлична понуда, али је главни проблем за мене било то што се ради о Индији. Размишљао сам о њој две недеље, вагајући разлоге за и против аплицирања, убеђујући себе да аплицирам. Требало ми је две недеље да сам себе убедим да то није толико страшно, да ћу се одлично провести и да би стварно било одлично искуство. Када сам послао мејл са својом биографијом, имао сам огроман осећај олакшања, као да ми је велик терет склоњен са груди.

Убрзо сам добио одговор са додатним питањима, ускоро је и разговор са компанијом заказан и после девет дана сам добио потврду да ме узимају! Тада ми се завртело у глави и цео тај дан нисам могао да функционишем нормално. Не добија се сваки дан посао у Индији :)

Укратко, тако сам нашао праксу. За закључак бих само ставио да је овај период од годину дана, колико дуго тражим праксу, био веома поучан за мене. Научио сам много о себи и својим страховима, али сам такође много научио и о свом стварном месту на тржишту рада. Многе илузије и предрасуде сам уочио и, надам се, решио их се :). А сада ми преостаје да одем у Индију и суочим се са многим другим предрасудама које имам.

Од 22.11.2010. године, ја ћу званично бити практикант у Standard Chartered Bank у Мумбају, радећи три месеца на пројекту из области финансирања малих и средњих предузећа. После тога остајем још месец дана да истражујем Мумбај и остале делове Индије. Током тог периода ћу се трудити да што редовније пишем овај блог, који је намењен свима које интересује да знају шта има новог код мене, али и да ми послужи као лепа успомена касније.