петак, 11. март 2011.

Викенд излет - Дан први


Овог викенда смо ишли да обиђемо једну од ретких туристичких дестинација у покрајини Махарастра – градић Оренгабад (Aurengabad) и околину. У плану смо имали четири кључне атракције: Елора пећине (Ellora caves) и тврђаву Даулатабад (Daulatabad fort) у суботу, а у недељу палату Биби Ка Макбарa (Bibi Ka Maqbara) и Ађанта (Ajanta caves) пећине.
Пожар
Оренгабад је удаљен око 6 сати путовања возом од Мумбаја, тако да смо ишли спаваћим колима у петак навече, а мало је фалило да пропустимо цело путовање. Наиме, пошто смо кренули релативно касно, били смо у великој журби, а по доласку на железничку станицу (одакле смо намеравали да ухватимо локални воз до међуградске станице), затекли смо непланирану ситуацију – огроман пожар о којему је било речи и у нашим вестима. Пожар је утицао на распоред возова, а један од надвожњака за прелазак преко пруге је био затворен, тако да смо већ одустали од путовања и решили да још мало останемо на станици и гледамо акцију гашења пожара. Међутим, у том тренутку ми је пришао један Индијац да пита где намеравамо да идемо (ово ме толико често питају, да више чак ни не сматрам индискретним питањем :)), а када сам му рекао, он је само једноставно рекао да можемо да пређемо преко другог надвожњака који није затворен. Да цитирам Хомера Симпсона: „Do’h! :). Е, тада смо кренули у пробијање кроз масу која је дошла да гледа пожар уз покрете достојне професионалног рагби играча :). Срећом, пошто су Индијци веома радознали, како је воз простигао, сви су изашли да гледају представу, што је нама омогућило да без проблема уђемо у скоро празан воз и стигнемо на време на станицу. Колико је било близу да закаснимо на воз, говори чињеница да сам ја у њега морао да ускочим док је кретао...

У Оренгабад смо стигли у 4 ујутру, па да не бисмо лутали непознатим градом по мраку, решили смо да јутро дочекамо на станици. Наредна два-три сата смо провели уз доручак – кесицу чипса и флашицу вискија :). После доручка смо уз помоћ једног возача рикше пронашли релативно јефтин смештај (рикшисти често овако остварују додатну зараду) и после малог одмора, кренули смо у туристички обилазак. Прве су на реду биле Елора пећине. Аутобусом је потребно око сат времена да се стигне тамо, а услед гужве нисмо могли да седимо заједно. Ја сам пут провео причајући са једним Индијцем, који је на крају замолио да се сликамо да покаже својој сестри слику. После тога је затражио мој мејл, а, поучен причама других, ја сам му дао лажну адресу, због чега ми је било мало криво док ми није рекао да има неких интересантних ствари да ми пошаље. Е, тада је сва кривица коју сам осећао нестала :). Елора пећине су веома импресивне. Састоје се од 34 пећине које су све мање или више украшене статуама и представљају права архитектонска уметничка дела за која је било потребно преко 10 генерација градитеља да се оне направе. Првих десетак пећина су направљене током периода будизма у Индији, наредних десеак су украшене хинду мотивима, а последње 4 нисмо обишли јер су далеко,а и били смо већ уморни од пећина :). Најимпресивнија је средишња пећина (број 16) и у њој смо се најдуже задржали.
Улаз у пећину број 16
Олини обожаваоци су били и овде :)

После пећина смо одморили уз по једно пиво, а онда смо се мулти-таксијем запутили ка Даулатабад тврђави. Мало објашњење – мулти-такси је обичан џип у који се угура минимум 15 људи и онда нас возач развози где треба. Интересантно искуство, али не планирам да га поновим :). У тврђаву смо стигли 10 минута пре затварања, па смо морали да је експресно обиђемо. Главне ствари за видети су огромни минарет, прљави јарак са водом и прастари топ са угравираном овновом главом... Пошто смо веома журили у обиласку, нисам имао времена да сазнам много више детаља о овом месту. Штета, пошто ми је деловало веома занимљиво, нарочито пошто волим историју... У једном тренутку смо дошли до мрачног тунела који је једини пролаз до замка и који је направљен тако да се непријатељ у њему изгуби и препун је замки. Решили смо да не идемо са водичем тамо, пошто није знао енглески, па смо се уместо тога попели горе да уживамо у видику. Нажалост, нисмо дуго могли да останемо, јер су се појавила два мајмуна (буквално :)) и да бисмо избегли сукоб, решили смо да кренемо полако својим послом :) (или, што би Грунф рекао: „Боље частан узмак него нечастан пораз“ :)). Међутим, иако се тврђава већ затварала, и даље је било много Индијаца којима смо ми били много интересантнији него неке тамо зидине, па смо мног времена провели сликајући се с нашим обожаваоцима. Ја сам био нарочито популаран, а један момак ми је чак упутио и комплимент „Много сте згодни, господине“ („You are so handsome, sir“). „Хвала, знам“ :)
Обратите пажњу на дешавања у позадини :)
Згодни господин :)
Страшни мајмун

За крај смо у Оренгабаду вечерали у прескупом ресторану и тиме завршили први дан излета.

петак, 04. март 2011.

Кандела и Лоневала

Претходног викенда сам коначно отишао на излет ван Мумбаја. Одредиште: оближња брда за која сам чуо да су веома лепа (нарочито током монсуна, али, сад, на то већ не могу да утичем :)). На излет смо отишли после Олиног дужег наговарања.
У суботу рано ујутро смо ухватили претрпан воз и после два сата вожње Ола је изненада викнула: „Кандела! Брзо, излазимо! – Али, зар не идемо у Лоневалу? – Брзо!!“. И тако изађосмо ми у Кандели, за коју се испоставило да је толико мало сеоце, да је питање да ли би се уопште могло назвати насељеним местом... Узели смо рикшу са пусте станице до хотела. Пошто нисмо ништа погледали на интернету, нисмо ништа ни знали о овом месту – ни где су хотели, хостели, пошто, а чак нисмо знали ни шта има да се види овде. Рикшиста нас је одвезао отприлике један километар од станице и оставио испред неког хотела. Цена, права ситница – 2000 рупија за вече. Ни оближња конкуренција није била ништа јефтинија, па смо били присиљени да узмему овде собу. А кад смо питали на рецепцији шта има у околини да се види, испоставило се да вајни хотелијер не зна енглески. Ништа, још не губимо наду. Пробали смо сами да пронађемо. Пешке лево – аутопут. Десно – аутопут. Е, сад је морал већ почео да пада... Срећом, одмах поред нашег хотела се налазио неки тренинг центар за банкаре и баш у том тренутку су имали паузу, па смо коначно пронашли неког ко зна енглески да га питамо шта и где. Љубазни господин нам је објаснио да у Кандели нема ништа да се види и да је најбоље да узмемо рикшу до Лоневале и тамо питамо шта даље... Лоневала није много већа од Канделе, али бар има много ресторана и продавница, па нам се ниски морал поправио. После ручка и по једног пива се поправио још више :). Пошто је већ било прошло 4 сата, решили смо да не идемо далеко, а конобар је био љубазан да нас снабде једним туристичким памфлетом где је писало шта ваља посетити. За тај дан смо само прошетали до оближњег паркића, а потом и до малог језерца које снабдева градиће водом. Нажалост, језеру је био забрањен приступ (услед већ описане еколошке свести Индијаца), међутим, у том тренутку су два момка прошла поред нас и једноставно прескочила ограду и отишла да се шетају. Стара изрека каже: „Кад си у Риму, ради што и Римљани“ :). Остатак вечери смо провели на језеру, уживајући у чистоћи (како сам научио да ценим мале ствари овде) и заласку сунца. Вече смо провели на тераси нашег хотела и касније гледајући индијску телевизију, која је, најблаже речено, инфантилна. А соба... Рећићу само да смо спавали обучени јер, кад је Ола подигла покривач, пробудила је бубашвабу која је побегла у непознатом правцу :)
Следећи дан је био прилично сличан претходном. Опет посета језеру (другом језеру), које је било поприлично смањено услед суше, тако да смо га за кратко време обишли. Ту је била и поприлично јасна илустрација зашто је приступ првом језеру забрањен – људи су се ту купали, јели, прали веш, а поприлично сам сигуран и да су нужду обављали. Да не спомињем да су то исто радиле и краве и пси... Послеподне смо провели опет у оном паркићу, гледајући клинце како играју крикет (није била гужва, пошто је Индија играла тог дана на Светском првенству, па су сви гледали код куће). Када су клинци завршили са игром, дошли су близу нас и почели да међу собом преговарају ко од њих зна довољно енглески да прича са нама :). Коначно је најхрабрији од њих издалека довикнуо Оли: „Тето, мој друг пита одакле сте“ :). А када су расправили наш одговор међу собом, опет је један дечкић пришао Оли и затражио две рупије. Таман смо помислили да је опет расна дискриминација у питању, кад дечко извади две рупије и пита да ли Ола има да му да. Утом су дошла и три старија момка да виде да нас клинци не гњаве, па су нам и превели да не тражи он рупије, већ наш новац. А тек што се гужва направила када је Ола почела делити гроше (100 гроша = 1 злота). Чак су и ови матори викали „Тето, тето, дај и мени“ :)
У возу је била стандардна гужва, тако да смо пола пута стајали, а кад смо успели да седнемо, играли смо неку игрицу на Олином телефону, док је један мали дечко крајње упадљиво гледао шта ми радимо :)

Поглед са наше терасе

Улаз у парк

Разлог зашто је забрањен приступ језеру

Али, тада смо схватили да правила постоје да би се кршила :)

Друго језеро

Била је врућина :)