уторак, 11. јануар 2011.

Богати vs Сиромашни

Сви смо ми чули о поделама у Индији, општој неравноправности и систему каста. Сада имам прилику и да уживо видим како то изгледа. Одмах могу да кажем да поделе нису толико изражене као што код нас постоји уверење, али оне и даље постоје. Сви Индијци имају иста права, али немају исте могућности. Овде су људи или богати или сиромашни. Трећег нема. Зашто је то тако?
Уколико дете има имућне родитеље, њему је будућност већ обезбеђена. Ићиће у приватну школу, потом на један од елитних факултета (који су веома скупи) и одмах по завршетку студија добија посао. Чак се зна и коју плату може да очекује у зависности од тога који факултет је завршен. Од деце се овде очекује да седе и уче. Никакве ваншколске обавезе им неће донети неку предност, пошто индијске компаније гледају искључиво диплому и просек. Чак напротив, ваншколске активности могу само да шкоде, пошто постоји могућност да се попусти у школи (најелитнији факултети захтевају просек оцена 98% од максималне оцене да би уопште и разматрали кандидатуру). Услед тога, већина њих не зна много о животу ван факултета, пошто све добијају на тацни. Када сам стигао у Бомбај, Филип (момак који у Бомбају живи само три недеље дуже од мене) ми је морао објаснити како возови функционишу, зато што нико од студената из AIESEC-а не зна јер их не користи. Сви или имају свој ауто, или их тата вози или просто могу да приуште рикшу сваки дан по неколико пута дневно. Сећам се да ме је на аеродрому покупио студент који је возио џипа толико великог да се у њега буквално мора попети :). Они често имају већи страх од вожње возом него ми странци (упознао сам неколико студената који су овде већ 3-4 месеца и који су се скоро запрепастили када сам им рекао да на посао идем возом, пошто се они још не усуђују да пробају). Не морају чак ни о девојкама/момцима да размишљају, пошто ће им родитељи и брак договорити. Много мојих колега са посла су самци, али знају да ће се за две-три године оженити. Резон: „Ако не нађем девојку сам, родитељи ће ми наћи“. Те речи сам цитирао!
С друге стране, како изгледа када се дете роди сиромашно? Па, и њему је живот већ обезбеђен. Родитељу неће имати довољно новца да га школују, почеће да ради од малена (или да проси) и тако ће провести свој цео живот. Без адекватног образовања неће наћи добро плаћен посао, неће моћи да образује своје дете и тако у круг. Ситуација на селу је још гора, јер деца обично неће научити ни да читају и пишу. Родитељи ће им уговорити брак док су још малолетни и тиме се прича завршава за њих.
Студентски стан у којем је Ола живела две недеље
И то су кључни разлози економских подела. Нису касте или религија. Индија је вероватно једна од најтолерантнијих држава што се религије тиче (осим у Кашмиру и односима са Палестином). Нико у Бомбају не мари да ли си муслиман, хиндус или хришћанин. Ни касте не постоје више. Једина разлика је сада да ли су ти родитељи богати или не. На улици се скоро не могу видети лоши аутомобили. Ко може да приушти ауто, тај ће купити неки прескуп џип или сличан луксузан ауто. Ко не може толико да се разбацује новцем, тај користи рикшу (највише возила на улицама су рикше). А они најсиромашнији користе воз (другу класу). Ко може да си приушти стан, тај у том стану има најновију технику и намештај. Ко не може, тај живи у кућици од картона са још 10 чланова родбине. Пар пута сам изашао са AIESEC-овцима. У излазак се иде на најскупља места (уопште не морају да размишљају о новцу) и много њих пије виски у изласку. Нама странцима је и пиво скупо...
Овакве поделе доводе до елитистичког посматрања света и тај елитизам се провлачи кроз цео живот и може се уочити у односу према људима који су на нижем хијерархијском положају у компанији, али то су већ друге приче. За крај ћу само написати једну анегдоту што ми се десила на послу.
Током првих дана по доласку у банку, Костуб (Kaustubh), који је мој надређени, ме је упознавао са једним од колега. Разговор је изгледао отприлике овако:
Колега: „Да ли те је Костуб већ водио у обилазак кафића?“
Костуб: „Он зарађује 20.000 рупија.“
Колега: „Ох...“
И онда су прешли на другу тему :)

6 коментара:

  1. Ok, my stan was not studentski, it was quite a wealthy family living there. I don't know how much they earn but I remember one conversation with the mom who said that they are good for their maid (who comes everyday and cleans all the flat), they pay here some 3000 rupees (maybe 5000?) but they let her work somewhere else too. Sounded strange but apparently some families treat the workers like slaves and they don't even allow them do work for couple of households. For so little money...

    ОдговориИзбриши
  2. Does a student live there? Then it's studentski :P

    But the point is that their living standard is very high.

    ОдговориИзбриши
  3. hahah ne mogu da verujem da ne dozvoljavaju da rade dva posla ooo bože!
    BTW Mislim da je ta podela na bogate i siromašne prisutna svugde oduvek ali možda ne tako ekstremno kao u Indiji!

    ОдговориИзбриши
  4. Polako nestaje taj srednji sloj društva. Imam osjećaj da će postojati dva sloja i kod nas. Oni koji imaju sve i oni koji preživljavaju.
    pozdrav

    ОдговориИзбриши
  5. Чиста глупост. Замисли само.
    Можда неко има пуно потенцијала али нема пара и не може да се покаже јер нема шансу. У сваком случају, то доста боли.
    Али ето, такав је данашњи свет.
    Поздрављам те!

    Be happy je, da znas.

    ОдговориИзбриши
  6. @Filmetric
    Слажем се. А каквих све нелогичности има овде, не знам ни да опишем. Када бих био мало талентованији за писање, можда бих и успео, али овако... Остаје ми да пробам да препричам уживо :)

    @mandrak72
    То стоји да и код нас нестаје средњи слој, али тек кад сам видео у каквој беди овде људи живе, схватио сам да може да нам буде и много горе. Код нас породице које живе испод прага сиромаштва и даље живе много боље од сиромашних породица у Индији - имају тоалет (овде много њих обавља нуджду на улици), воду за пиће, колику-толику помоћ од државе. О тим стварима Индијци могу само да сањају.

    @Rainbow
    Добродошла :). Ситуација је тешка, али, могу ти рећи да ми не делују претерано несретни и депресивни (у том сектору их шишамо). На боље нису ни научили, па се не нервирају што не живе боље. Али, могу ти рећи да постоји много предузетника мељу најсиромашнијим слојевима друштва, и те предузетнике држава и банке веома подупиру, тако да, за разлику од нас, и кад си најсиромашнији имаш шансе да поправиш свој положај својим трудом.

    Поздрав :)

    ОдговориИзбриши