понедељак, 31. јануар 2011.

Опроштајни викенд

Филип и Кејти вечерас одлазе на путовање Индијом, а после тога одлазе свако својој кући. У суботу је била Филипова опроштајна журка, а у недељу смо отишли на вечеру да се још једном поздравимо.
Суботу смо провели одмарајући се, а вече је било резервисано за Филипову опроштајну журку (званично је то била комбинација заједничке Филипове и Маженине опроштајне журке и Вивијаниног рођендана, али за мене је то вече било само за Филипа, пошто њега најбоље знам и највише времена у Мумбају сам провео са њим). Журка к'о журка. Пиће и дружење у стану, а потом масовни одлазак у један од мумбајских ноћних клубова. Ола и ја смо имали тај малер да делимо рикшу са Абишеком – клинцем од 19 година који се поноси чињеницом да је стално пијан. Наравно, то вече је био препариран и усред пута је рекао возачу рикше да стане. Изашли смо, платили, и хтели да га одведемо кући, али он није хтео да каже где живи. Нисмо хтели да га оставимо самог на сред улице, нарочито зато што није могао ни да стоји. После 20 минута убеђивања, пристао је да уђе у рикшу и рекао је возачу где да иде. После подугачке вожње, опет га је зауставио и опет се сцена поновила, с том разликом што сам се ја већ изнервирао и почео да вичем на њега, док је група таксиста и рикшиста гледала представу. Као решење смо га коначно угурали самог у рикшу (на којој је рачун већ прешао стотку одавно) и оставили да иде куд зна и уме. Ми смо отишли у клуб са великим закашњењем, а кад смо стигли, обезбеђење на улазу је хтело да нам наплати стандардну цену за улазак – 45€. Сви већи клубови у Мумбају дебело наплаћују улаз, и овај клуб није изузетак. Пошто је то, наравно, превише, практиканти посећује те клубове само када имају обезбеђен бесплатан упад (као што је био случај то вече). После краће расправе, пуштени смо унутра, таман када је слављеник изашао напоље. Он је са Вивијани отишао да проведе романтично вече у хотелу са пет звездица (11000 рупија за ноћ. Ола, немој ни да се надаш нечем сличном!), а ми смо ушли бар мало да будемо, кад смо се већ толико трудили да дођемо. Клуб није ништа посебно, а нарочито није вредан 3000 рупија за улаз. Нисмо дуго остали, али смо били довољно дуго за репризу ситуације од прошле посете овом клубу. Прошли пут нисам могао да се одбраним од једног Индијца који је хтео да игра са мном (а пошто је музика махом из боливудских филмова, он је знао и кореографију) и кад год бих се окренуо и почео да играм са Олом, он би ме ударио по рамену да ми привуче пажњу и онда наставио где је стао. Морао сам да одем кући раније :). То вече ме је опет неки денсер пратио, али сам, поучен претходним искутвом, успео да побегнем од њега :).
У недељу ујутру сам затекао поруку на телефону од Абишека. Не сећа се шта је радио, али зна да сам био бесан на њега и овом приликом ми нуди бланко извињење :). Извињење прихваћено, али рикшу више нећемо делити... Увече смо отишли у неки фенси ресторан на опроштајну вечеру и атмосфера је била некако свечанија и више сам уживао. Поздравио сам се и са Маженом, која иде кући у уторак, али знам да ћемо се срести опет, пошто је из истог места као и Ола :). Филип вечерас одлази и с њим ћу се тад и поздравити. Њега ћу видети опет 7. марта, када се врати са путовања да покупи своје ствари.
Овај викенд је и својеврсна прекретница зато што долази до смене цимера. Јуче нам се доселила Зузана (девојка из Словачке), вечерас долази Кристина из Немачке, а за пар дана, највероватније и Дезмонд из Гане (један од мојих пређашњих цимера). Ола и ја смо некако преузели управљање станом – она формално, пошто је њен потпис сада на уговору, а ја фактички, пошто сам ја задужен за прикупљање депозита и кирија, као и решавање питања која настају. Данас, нпр. ме је Ола звала да ми каже да ју је Зузана питала да ли може једна девојка из Мексика да преспава вечерас код нас, пошто јој AIESEC још није пронашао смештај. Ференцац је већ питала, а он није имао ништа против, али сам се ја једини успротивио. Да је то Зузанина другарица која јој је дошла у госте, не бих се бунио и не би ми сметало да дође. Али, та девојка је јуче стигла, а знајући AIESEC, неће јој никад пронаћи стан ако јој допустимо да дође код нас. Са AIESEC-ом нећу да имам ништа (већ сам писао о њима и знам колико су неодговорни). Срећом, Зузана се сложила и избегли смо потенцијално непријатну ситуацију. А за девојку из Мексика не бринем, пошто знам да неће завршити на улици. Има довољно привремених решења за њен смештај.
И за крај, да објавим и новости из саге о лаптопу :). Звао сам, по ко зна који пут сервис и, гле чуда, још немају матичну плочу и требаће им, опет гле чуда, још неколико дана да је набаве. Овог пута сам их обавестио да у суботу долазим да га покупим, оправљеног или не (отишао бих и раније, али не могу због посла), а када сам почео да се жалим како је лаптоп код њих већ више од месец дана, веза се мистериозно прекинула :)

петак, 28. јануар 2011.

Није лако бити глумац - део 1

После успешне аудиције, дошло је време да своје глумачке вештине применим пред камерама. Снимање је било јутрос у 6, а снимали смо рекламу за Luminous Inverter (неке батерије или нешто слично). Заштитно лице компаније за коју смо снимали рекламу је Саћин Тендулкар (Sachin Tendulkar), најпознатији и најпопуларнији крикеташ у Индији, земљи у којој је крикет национални спорт, популарнији и од фудбала. Овога пута, продукција је била на знатно вишем нивоу, сви смо добили дресове који су кројени баш за нас, као и сву додатну опрему (стварно смо изгледали као прави крикет тим). Интересантно је да сам ја био једини практикант на снимању. Сви остали „глумци“ су људи који живе у Мумбају већ 15-20 година и неки чак зарађују за живот на овај начин.
Када смо били спремни за снимање, помоћник режисера је изабрао мене и још два момка да будемо директно иза Саћина, што значи да бисмо били у истој сцени и да бисмо били веома препознатљиви – баш оно што сам хтео. Али, потом је уследило полу-питање „Сви знате да играте крикет, зар не?“, на шта сам ја само промрљао нешто неразумљиво (пробам блеф, па ако прође, прође :)). На моју жалост, режисер је затражио да се поставимо у положај типичан за играче на тим позицијама, што ја, наравно, нисам знао да урадим правилно. Режисер је био много фин човек – допустио ми је чак два пута да покушам да имитирам два Индијца поред мене, а онда ме је заменио за једног другог саиграча :(. Утом долази и чувени Саћин, сви су узбуђени и скачу око њега, а ја наредних сат-два времена немам ништа друго да радим.
После неколико сцена, долази још једна прилика за мене. Додељена ми је друга позиција, камера је била знатно даље, али ми овога пута нису чак поштено ни објаснили како треба да се поставим. Један покушај, режисеру се није свидело како сам се поставио и одмах – измена! Имао сам минутажу на терену као Перица Огњеновић у Реалу :). Опет сам имао леп поглед са стране... Нисам чак ни био једини који је имао проблема са опонашањем професионалних крикеташа. Један момак из Ирана зна о крикету колико и ја, али он није замењен, већ су понављали сцену док он није урадио како треба. Разлика је била што је он био ударач и имао је посебну опрему, па га није било лако заменити. Малер...
Али, лоше расположење ме је брзо прошло, а добрим делом је то било због Индијаца који су посматрали снимање са друге стране ограде игралишта. Док сам седео у хладовини са већином мојих колега из тима, један човек ме је довикнуо. „Excuse me, sir. Could you...?“ и ту ми дода бележницу и оловку, а ја засијах од среће :). На бележници је већ био припремио шта хоће од мене: име, земљу порекла, аутограм и датум. Потом ме је замолио да је проследим својим „саиграчима“. Они су били мало креативнији и писали су ствари попут „С љубављу од ____“ и слично, а када ме је он питао да ли смо сви из те, како се зове, Србије, ја сам само климнуо главом. Сада срећник мисли да је добио аутограме првотимаца српске крикет репрезентације :). Аутограма датих – Горан: 1, Саћин: 0 :p
Изгледа да је моје изузеће са сцене уштедело довољно времена да снимање завршимо већ у подне, што је мени дало довољно времена да дођем на посао и напишем овај пост :). Сада имам три дана пред собом да гледам крикет и проучавам понашање играча на терену како бих био спремнији за наставак снимања у уторак. Још не одустајем од покушаја да се појавим на телевизији, а да ли ћу успети, написаћу у уторак (тада ћу и описати сценарио рекламе :)).

НАПОМЕНА: Имам и пар слика са снимања, али сам сликао телефон а кабл за пребацивање на рачунар ми је у Србији. Ако успем некако овде да пребацим, додаћу их накнадно у пост.

уторак, 25. јануар 2011.

Аудиција

Јуче ме је Ола обавестила да се за викенд снима још једна реклама и да им је потребно 15 момака (белих, наравно) који би глумили крикет тим и једног судију, а за два дана посла се добија 8000 рупија (скоро 150€). Заинтересовани да се пријаве на аудицију до 8 сати увече. Ја, као веома заинтересован, сам чак отишао са посла сат времена раније како бих стигао на време. Дошао сам у пола осам и у наредних двадесетак минута сам открио да глума није за свакога и да сам ја изразити анти-таленат по том питању :).
После краће потраге, пронашао сам агенцију где се обавља аудиција, односно, малу канцеларију у забаченом сокачету. После краћег објашњавања ко ме је послао, добио сам свој костим: белу тренерку и патике за крикет, а онда су ме замолили да на једној табли напишем своје име, број телефона и који агент ме је послао. Потом је дошао један момак са камером и аудиција је могла да почне.
Први задатак је био да само стојим тамо са том таблом док ме он снима. Затим сам требао да пред камером изговорим оно што пише на табли и да се окренем и покажем профил. Трећи задатак је био мало захтевнији: „Да ли знаш правила крикета? – Па, само основна. – Је л'знаш шта је боулинг (bowling)? – Знам!“ Ја сав срећан, мислио да сам прошао аудицију зато што знам да је боулинг оно када један играч баца лопту другом играчу који треба да је удари палицом :). Међутим, тада ми је мој режисер затражио да се претварам да бацам лопту и да онда то прославим подизањем руке у ваздух. Чак ми је и показао како. Звучи лако, али, с обзиром да у животу нисам ни пробао да глумим (ни да играм крикет), имао сам проблема да поновим то. Када ми он покаже шта треба да урадим (морао је више пута то да учини), изгледало је веома лако и природно. Међутим, када ја пробам да опонашам славље, изгледам  као Џон Траволта у „Грозници суботње вечери“ :)

...али је у мојој изведби
изгледала овако.

Отприлике овако је требала да изгледа прослава...


Следећи задатак је био да ми он добаци лопту, ја је ухватим и опет прославим на исти начин. Лопту сам ухватио, али ми је славље опет личило као да у позадини свира диско музика... :). Последњи задатак је био да се претварам да сам испустио лопту, да се бацим за њом, и да изгледам разочарано/бесно. Наравно, са испуштањем лопте није било проблема, ни са бацањем за њом, али сам некако опет успео да изгледам као Тони Манеро, само лежећки (кладим се да ни неки професионални глумци не би успели то да изведу :)).
И то је било то. Бићу обавештен за два дана. Нисам очекивао пуно и отишао сам кући, а потом на караоке, да се мало опустим и покажем друге уметничке таленте :). Међутим, током вечери сам добио поруку од Насира (агент преко којег сам отишао на аудицију):
Hi! Thx, u have been selected 4 Ad 4 illuminous inverter for 2 days shooting. Date will be between 28th to 31st jan. Location i will let u knw soon. Thx, nAaSir“.
Преведено са индијског енглеског: добио сам улогу! Не знам да ли сам добио улогу због веома лоше конкуренције, недостатка конкуренције (што је вероватније), или је режисер читао мој блог и видео моје слике са плаже :). У сваком случају, сада сам још један корак ближе да постанем права звезда индијске телевизије и филма :)

понедељак, 24. јануар 2011.

Опет Гоа


Претходна посета Гои ме је толико одушевила, да сам одмах тада решио да ћу опет доћи. То обећање самом себи сам испунио овог викенда, а са мном су били још и Филип, Вивијани и, наравно, Ола. Овога пута смо ишли у јужну Гоу, на плажу Палолем, познату по томе што је тамо сниман део филма Борнова надмоћ (други наставак). Још један разлог за одабир баш те плаже је чињеница да тамо ради једна Олина другарица, коју она познаје још из Џајпура.

Воз је кренуо на време са станице и путовали смо целу ноћ. Једино вредно помена током
путовања је чињеница да смо се смрзли, пошто је већина Индијаца отворила своје прозоре, иако није било никакве потребе за тим. Али, за разлику од прошлог пута, успели смо да се наспавамо (помогло је и то што се нисмо сударили :)). По доласку у Мадгаон смо узели рикшу до аутобуске станице, где смо се укрцали у локални аутобус (овог пута је био паркиран и нисмо ускакали упокрету :)). По доласку у Палолем су нас на станици дочекали локалци који издају собе и колибе туристима и одмах смо имали леп избор јефтиних соба. Изабрали смо мало скупљу варијанту (300 динара по особи), али је смештај био леп, чист и 30 метара од плаже.

Чим смо оставили ствари, упутили смо се на плажу и ушли у први ресторан који смо видели.
Наравно, није био најјјефтинији избор, али морска храна је у Гои веома јефтина, тако да о
томе не морамо бринути. Ја сам убрзо приметио и да сам заборавио да понесем једну од
битнијих ствари за свако путовање – новац. Срећом, Филип је имао довољно новца на свом рачуну да ми позајми, тако да то није прерасло у већи проблем. По обављеном ручку смо изнајмили бродић за нас четворо и ишли у потрагу за делфинима. Пошто ни после пола сата вожње нисмо могли да их нађемо, направили смо паузу на малој плажи, приступачној само са мора. Плажа је прелепа и веома чиста (лако се примети чим нема Индијаца) и једино је штета што нисмо дуже могли да останемо. Али, делфини су нас чекали, и чим смо кренули назад, видели смо још неколико бродића како јуре у нашем правцу. Придружили смо се потери, која је изгледала као потрага за Моби Диком, а један од делфина нас је почастио и салтом. У том тренутку се изнајмљивање бродића у потпуности исплатило. По повратку на плажу смо се мало купали у лепој, топлој води, док је Филип свирао свој саксофон (али овога пута није привукао велику групу људи. Само два пса, од којих је један и певао :)).

Утом смо отишли назад на туширање и припремање за вечеру, где смо се нашли са Олиним пријатељима из Џајпура, Јулијом и Варуном (Рускиња и Индијац). План је био да после вечере одемо на „глуву журку“, односно, журку где сваки посетилац добије слушалице и игра уз музику по свом избору (нешто слично има сада и на Егзиту), али смо одустали од те идеје, зато што се за улаз плаћало 500 рупија, а нисмо хтели дуго да остајемо. Тако смо се определили за алтернативу – да купимо пиће и седимо на плажи и сами се забављамо. Много јефтинији и, по мени, забавнији избор. Доста дуго смо седели на плажи, а чак ни плима није успела да нас отера.

Следеће јутро смо релативно рано устали, пошто смо морали да се одјавимо из соба до 11. Након што смо пренели ствари из наших соба, отишли смо на плажу и тамо провели већи део дана купајући се и одмарајући. Нажалост, ово није дуго потрајало, пошто је наш воз кретао у 6, што је значило да већ око 4 морамо да кренемо назад. Ипак смо успели да одемо на још један веома укусан оброк (ја опет јео ајкулу :)), и да узмемо такси до железничке станице, чиме смо знатно скратили путовање. Уследио је повратак у Мумбај и уобичајену свакодневницу...

У возу
На плажи

Палолем
Усамљена плажа

Са Олиним пријатељима
Ни плима не може да нас отера :)

петак, 21. јануар 2011.

Бити бео у Индији

Већ сам писао о расизму у Индији и о томе како је индијски идеал лепоте бити што бељи. Али, бити бео овде има и добру и лошу страну.
Реакција већине Индијаца када види белца је као да су видели новчаник са ногама и много њих се и понаша сходно томе. Девојке привлаче већу пажњу. Када идем улицом и пролазим поред просјака, треба ми доста времена да их се решим (ако сам у „цивилном“ оделу. Ако сам у оделу за посао, онда често не обраћају пажњу на мене, јер знају да нисам туриста). Цимање за руку и показивање на уста је стандардна процедура, a често покушавамо и да погодимо ко ће нас први спазити и доћи да тражи нешто од нас. Неки дан, док смо били у рикши и чекали на семафору, видео сам жену како се игра са дететом на раскрсници, али чим нас је видела, одмах је набацила тужно лице и практично дотрчала до мене да проси. Иначе, о просјацима сам већ писао. Међутим, не побуђујемо само пажњу просјака. Често од нас траже новац и обични Индијци – дечурлија која има новца, али мисли да је занимљиво и смешно да пробају да узму новац од нас. Једном нас је група деце пратила и викала за нама „мани, мани“ (money, money) и на хиндију су говорили нешто да је ово њихова земља и да зато треба да им платимо... Једном другом приликом су нека два клинца, кад су видела белце да иду у њиховом правцу, почела да трче за нама и да се смеју и деру на сав глас претварајући се да просе.
Мало мање агресивно је зурење. Људи, нарочито у возу, често гледају у нас и још се навикавам на то. За викенд смо Ола и ја ишли возом до туристичког дела Мумбаја, и путовали смо другим разредом. Није била гужва и могли смо да седнемо, али је зато пола наших сапутника током целог путовања гледало у нас, слушали су шта причамо и нису ни трептали (у пар наврата сам се запитао да ли уопште и дишу :)). Чича што је седео испред нас се толико окрену да нас боље види, да сам мислио да ће га ухватити грч у врату. Постоје три главне реакције када узвратимо поглед – најчешће не реагују и наставе да гледају директно у нас, ређе скрену  поглед, а често покушају да прикрију да су нас уопште и гледали (што испадне веома комично, када почну да гледају у кров и само чекам и да звиждућу, као у цртаћу :)).
А, има и много њих који започињу разговор, често из радозналости и досаде, али понекад и из простог разлога да би причали са белцем. Једна од смешнијих конверзација ми се десила у вагону првог разреда по повратку са посла. Није била гужва и преко пута мене је седео један човек озбиљног изгледа. Када сам сео, приметио ме је, али ништа није рекао. Током следећих 10-ак минута пута је ћутао, али ми се чинило као да се мешкољи и да хоће нешто да ме пита. Коначно је питао: „Ти си Енглез?“ Мало сам се збунио, али сам одговорио да нисам и да сам из Србије, мислећи да ћемо започети разговор, међутим он је само слегнуо раменима и ућутао. После пар минута је константовао „Изгледаш као да си Британац“. Опет сам покушао да дам неки одговор који би му омогућио да се надовеже, али он опет то није учинио. После још неколико минута ми је поставио треће питање: „И... како се држе европска тржишта?“ Ту мислим да је и њега било већ превише срамота, и, иако сам лепо и опширно одговорио, ништа ми није рекао и изашао је на следећој станици (не знам да ли је то била његова станица :)). Али, Ола је имала и интересантнији разговор. Једна жена јој је пришла, и на хиндију питала да ли зна хинди и Ола јој је на хиндију одговорила да зна. „ – Знаш хинди? – Да, знам. – Стварно знаш хинди? – Да, знам. – Говориш хинди?! – Не, не знам хинди“ Овде је Ола већ била мало изнервирана, али следеће питање ју је просто натерало у смех. „А, не знаш хинди?“. (Ова анегдота вероватно боље звучи кад се уживо исприча :)).
Још једна битна мана беле коже у Индији је да се не може сакрити да смо странци и продавци и возачи рикше ће то увек покушати да искористе. Много је теже постићи добру цену приликом куповине било чега и никад се не може веровати продавцима и возачима, што је веома исцрпљујуће. Што је најгоре, могао бих овде провести двадесет година, и даље би ме сматрали туристом и даље би покушавали да ме преваре.
С друге стране, бити бео има и својих предности. Белци много лакше улазе у познате клубове и ресторане, имају посебан шалтер за куповину возних карата (и одређен број карата резервисан само за странце), људи лако нуде помоћ и желе да помогну (овде не рачунам када желите нешто да купите). Често Олу у возу питају где иде и онда јој објасне како да стигне тамо (иако она зна, вероватно боље од њих), а мене је једном контролер ухватио без карте, али је мислио да сам само туриста који се изгубио, па ми није правио проблем :). Када дођемо у ресторан, конобари се скоро отимају ко ће да нас услужи и константно су у близини нашег стола. Када види да ми је чаша скоро празна (не празна, већ скоро празна), он дође и доспе ми још. По завршетку јела, тањири су склоњени у рекордном року. И сви ме ословљавају са „господине“ – нешто што ће ми, признајем, недостајати у Европи. Такође, као што сам рекао, бити бео је идеал лепоте овде. Већ сам неколико пута чуо девојчице које иду у школу како коментаришу када виде Олу да је прелепа. Верујем да ће њој то недостајати по повратку у Европу :). Иначе, данас је добила понуду да учествује у некој модној ревији/такмичењу. Признајем, још једна ствар која ће ми мало недостајати је могућност лаке зараде глумом у индијским филмовима и рекламама :).
За крај могу закључити да Индија белцима нуди многе могућности и привилегије, и ко научи да занемари лоше ствари које сам описао, може веома да ужива у боравку у Бомбају. Ја још учим :)

Још једна слава у туђини

Још једну славу (Свети Јован) прослављам у далекој земљи. За разлику од оне коју сам дочекао у Португалу уз кулен, сир, домаће колаче и ракију, ова је била интимнија и свечанија.
Дан сам провео на послу. Нисам хтео да тражим слободан дан, пошто мислим да ми не би веровали кад бих објаснио шта славим, а ионако бих седео сам код куће, тако да сам решио да сачувам тај слободан дан за неки други пут. После радног времена сам отишао у теретану (сада сам већ редован тамо. Идем два пута недељно и ускоро ћу имати тело као Бред Пит :)) на 40-ак минута и потом кући да се нађем са Олом. Код куће сам се задржао само толико да оставим ствари, узмем новац и будем обавештен да се Енџи исељава (више о томе неки други пут).
План ми је био да Олу почастим лепом вечером у ресторану Global Fusion, а после тога да одемо негде на пиће. У овом ресторану смо већ били за католички Божић, тако да смо знали шта да очекујемо и нисам се најео одмах на првом јелу :). Колико сам приметио, нуде се три националне кухиње: јапанска, кинеска и тајландска. Од јапанске кухиње сам се напуцао сушија, али и других плодова мора спремљених на различите начине: печене лигње, краци хоботнице и слично. Још ми се највише свидела сирова риба. Имају насецкано на комаде туну, лосос и још једну рибу, и могу рећи да уопште није лоша кад није печена. Некако освежава, нарочито добро дође после љутих јела (а то су скоро сва друга). Од кинеске хране смо јели пилетину зачињену оријенталним зачинима, шкампе, рачиће и слична јела за која нисам ни чуо, а камо ли пробао пре овога. На крају сам пробао и тајландску кухињу, али је ту избор био мањи (али ништа лошији). За крај је остао и дезерт, прелепи сладолед и разних колачића и кексића.
По завршетку вечере сам био пун до ушију и нисам могао ни да седим више, а још мање да идем негде на пиће, тако да смо се експресно вратили кући. Одмах са врата сам пао на кревет у дневној соби и тако сам и заспао. Ни ципеле нисам изуо :). Кад сам мало дошао себи (око 1 ујутро), разговарао сам слављеницима код куће и отишао у кревет.
Све у свему, још једна необична слава у којој сам веома уживао.

П.С.
Од Оле сам добио поклончић – неке миришљаве купице, сличне миришљавим штапићима које користимо код куће.

среда, 19. јануар 2011.

Ситнице које узимамо олако

Иако сам се добро спремио за долазак У Индију и имао сам веома добру идеју шта да очекујем, неке ситнице из области општег знања и културе су ме ипак изненадиле.
Концепт приватности у Индији је такав, да се слободно може по европским мерилима дефинисати као одсуство приватности. Овде сви хоће да знају шта радиш, али им ни не смета да и о себи причају догађаје из приватног живота. На улици ме потпуни странци често питају где идем, одакле идем, а у пар наврата су ми чак тражили и број телефона или фејсбук профил (нпр. после сликања). Иначе, дати Индијцу свој број телефона је често ризично, пошто често имају обичај да шаљу масовне поруке свима које имају у именику. А те поруке су обично којекакве пословице или вицеви које су нашли на интернету. Ола је једно време редовно добијала пословице од неког Индијца којег је једва и познавала, и када га је једном питала зашто јој то шаље, његово објашњење је било да има 3000 бесплатних порука месечно :).
Колега са посла ми је испричао његове брачне проблеме, иако ја стварно нисам имао осећај да га познајем толико добро да би требало да знам то што ми је причао. Објаснио ми је да нема проблема и да је у Индији то нормално и да његови пријатељи понекад чак оду код његових родитеља и кажу им да се они не слажу са њима! Међутим, све ово је у реду док је ствар избора. Али, када потпуни странци желе да утичу на то како ћу ја живети, то ми већ много смета. Говорим о кућним саветима у зградама у којима сам живео. Они имају превелика овлашћења и често се понашају као да су они власници стана, намећући нам њихова правила. Није овде реч о томе да захтевају да будемо тихи (на то имају право), али они претерују у својим захтевима. Они одређују власнику стана колико људи може да живи у том стану и ко сме, а ко не сме да се досели! У претходном стану нису смели момци и девојке да живе заједно, зато што комшије нису одобравале. У овом стану не сме да нас буде више од четворо у стану, опет због комшија. У оба стана није било дозвољено црнцима да се уселе (наравно, то је само усмено наређено). А што је најгоре, они често шпијунирају и наређују стражарима (свака зграда има ноћног портира/стражара) да надгледају ко и када улази у наш стан. Често се осећам као у затвору...
Друге ситнице које сам уочио су мање озбиљне. На пример, ја сам увек сматрао да сви на свету знају шта су годишња доба и када се смењују. Међутим, од када сам морао да их објашњавам одраслом човеку, више не сматрам да је то општепозната ствар :). Наиме, колега са посла, који има преко педесет година, ме је питао да ли је сада и у мојој земљи зима. „Јесте, али зима у мојој земљи је много другачија него овде. Сада је испод нуле и пада снег. – Аха. И докле ће бити тако? – Па, до пролећа. – Аха. То је оно доба када лишће пожути и почне да опада, зар не? - ...“ Прво сам мислио да се шали, али сам брзо видео да је озбиљан. Тада сам му почео објашњавати као малом детету како годишња доба функционишу и мислио сам да је схватио, док ме није питао „а у којем годишњем добу код вас пада киша?“. Онда сам му објаснио да код нас нема монсуна као код њих, на шта је он приупитао како то да имамо реке и зеленило, када немамо монсун (односно, кишу). Следеће објашњење је било да киша код нас може да пада током целе године. После тога ме ништа није питао и мислим да му је требало времена да свари толико нових информација :). Следећи пут сам му споменуо да је мој Божић две недеље после католичког. Следећа три пута када бих га срео, он је имао неко питање у вези тога, а чак је ишао и на интернет да чита о јулијанском и грегоријанском календару :).
Гледајући нашу телевизију и читајући наше новине, стиче се утисак да је Србија центар света, да су сви чули за њу и да сви причају о њој. Наравно, та илузија није дуго преживела у Индији. Срећом, искуство из Португала ми је помогло да имам реалнија очекивања поводом ове теме, али нека питања и коментаре нисам могао ни да очекујем. Разговор обично започиње на исти начин: „Which country? – Serbia. You know it? – Aaaah, Sebria, yes, yes (Индијци често говоре yes, yes, без обзира на ситуацију).“ Убедљиво највише Индијаца или није чуло за нас (тада обично проширим објашњење да је то бивша Југославија, што често помогне) или мисли да смо ми део Русије (односно Србија = Сиберија :)). Али, неки су чули за нас и чак знају понешто о нама, тј. о рату на Балкану, а једном човеку је прва асоцијација била, када је чуо одакле сам, филм „Иза непријатељских линија“. Један колега са посла је знао изненађујуће много о Србији, а када сам га питао одакле зна, само је слегнуо раменима и рекао „квизови на телевизији“ :). Међутим, убедљиво најбољи одговор на питање „You know it?“ је био: „ах, да, да, наравно. Знам и који је главни град... Главни град је... Чекај, сетићу се... Немој ми рећи... Ах, да – Монтевидео!“ :)

уторак, 18. јануар 2011.

Зарада без много труда

„Треба ми 10-ак белаца за снимање сутра од 10 увече до 5 ујутро. Плаћа се 2000 рупија. Девојке, понесите штикле!“. Тако је, отприлике, изгледала порука коју је Ола добила у недељу увече. После краћег размишљања смо пристали – после посла се нађемо код куће, пресвучемо и тамо смо до 10. Кући се вратимо око 6, мало одспавамо и опет идемо на посао. Тако смо отприлике рачунали, али сам се ја ипак определио за лакше решење: да замолим на послу да дођем у уторак мало касније. Нису имали ништа против :). Ола није ни питала :)
На снимању
На локацију снимања, велики хотел са пет звездица (Imperial Resort) смо стигли у 15 до 10 и брзо смо схватили да смо први тамо. Убрзо је, међутим, стигао и аутобус са статистима који групно долазе и сви смо се наместили у пластичне столице и чекали док се радови око нас обављају. А ти радови су тек тада почели – постављани су шатори за пресвлачење и шминку, за вечеру, доношена је и повезивана опрема за снимање. А ми смо само чекали. То чекање је потрајало добрих четири сата, док су коначно позвали и Олу у гардеробу. А ја сам и даље чекао. Како се који статиста пресвуче (већина је носила свечана одела и вечерње тоалете, али је било и конобара и музичара), одмах су слати на сцену. У једном тренутку сам упитао једног од надлежних за статисте када ћу ја доћи на ред, а он ми је рекао да сачекам, пошто решавају неке проблеме са оделима за музичаре. После још пола сата чекања сам коначно отишао у гардеробу, нашао одело које је ми је приближно пристајало (мало су морали да скрате ногавице), пресвукао се, пожурио на сцену и видео да је сцена реплика велике свечане вечере, у веома кичастој сали (што је, додуше, кривица хотела, који изгледа као да је архитекта полу-писмени гастарбајтер :)) и да изгледа баш импресивно. Када сам пронашао Олу, мало смо се сликали, а онда смо видели да сви излазе напоље – снимање је завршено! Нисам знао да ли да се смејем или плачем од муке. Провео сам целу ноћ на снимању рекламе, а на крају нисам чак ни био присутан када су снимали :).

Међутим, вече није било у потпуности губитак времена. Имамо сада контакте већине агената за статисте, а већ имамо понуду за снимање још једне рекламе у четвртак увече (размишљамо о томе), а данас је Ола чак добила и позив на аудицију :). И, пред разлазак, добили смо свако по 2000 рупија, што ми је улепшало вече. Нарочито када сам видео да мање „искусни“ статисти, односно, туристи који су тог дана покупљени у Колаби, сви добијају по само 500 рупија. Од сад за мање од 1500 рупија не радим :).
Данас сам на посао дошао око 2 сата поподне, а Олин шеф није у Мумбају, тако да ни она није имала проблема. Видим да ће ова снимања постати редовна ствар :)
Behind the scenes

Ола у својој улози :)

понедељак, 17. јануар 2011.

Стан, аква парк, Боливуд = интересантан викенд

У суботу смо планирали да идемо у аква парк Водено краљевство (Water Kingdom), али, услед проблема са станом, морали смо да убацимо састанак са власником у 6 поподне. Устали смо, спаковали се, дошли до врата и... предомислили се. Решили смо да је већ касно, да нећемо имати пуно времена пре него што се морамо вратити и да је најбоље да посету аква парку оставимо за сутра. Тако да смо суботу провели опуштајући се – мало смо прошетали, отишли на кафу и колаче, увече се опустили уз филм, пицу и пиво :). У 6 смо се састали са газдом и испоставило се да се ради о младом и пријатном човеку. Пожалили смо се да је скупо и да би било добро кад би смањио кирију или нам бар допустио да имамо једну особу више у стану. На то је он предложио алтернативу: да се преселимо у његов други стан. Станарина је мања и можемо имати 6 особа, а стан се налази буквално преко пута овог стана у којем смо сад. Погледали смо стан, који се још уређује, али би требало да буде готов до краја месеца, тако да се највероватније опет селимо. Засад газдина понуда делује веома добро и само чекам да видим у чему је цака. Али, бар је проблем са станом привремено решен (надам се да ће ово коначно бити трајније решење).
Увече је стигао интересантан мејл на мејлинг листу практиканата у Мумбају: траже се статисти за наставак филмског хита Дон, дневница 1500 рупија (три пута више него прошли пут), снимање у недељу. Брзо смо решили да аква парк може да сачека :). У недељу смо Ола и ја поранили у 7 ујутро, да би стигли на време на снимање. По доласку смо се јавили човеку задуженом за статисте и испоставило се да нисмо на списку. На списку нисмо били зато што паметњаковић који је послао мејл на листу није написао да се треба јавити Насиру (агент који организује статисте за филм) и после пола сата чекања, речено нам је да ипак нећемо моћи да учествујемо у снимању тог дана. Џаба смо поранили... У једном тренутку су нас већ почели водити на шминкање и да се пресвучемо, али су у последњем тренутку одустали. Штета, пошто сам видео да већ имају спремне костиме, и надао сам се да ћу ја бити Goon #9 :). Међутим, наша посета филмском студију није била потупни губитак времена – Асиф (Насиров сарадник) је узео Олин број телефона и сликао нас је обоје за будуће пројекте :).
Мени најбољи тобоган у аква парку: What-a-coaster
Пошто смо изненада имали слободан дан, решили смо да ипак одемо у аква парк. Пошто је парк релативно далеко од стана, вожња возом је трајало око пола сата и то време смо прекратили бројећи људе који обављају нужду поред пруге. Да бисмо себи мало олакшали посао, бројали смо само ове што обављају велику нужду (иначе би их било превише). Нажалост касно смо се сетили ове игрице, тако да смо избројали само петоро, иако смо их видели много више њих :). По доласку у парк (око 13) смо морали да закупимо ормарић, а Ола је имала избор да ли ће да изнајми или да купи „купаћи костим“. Ово је под наводницима, пошто се купаћи костим састоји од бициклистичких панталона и дреса! И то су све девојке морале да носе. Мада, ни момци се нису много више обнаживали. Већина их је била у купаћим гаћама и мајици зато што не желе да додатно поцрне на сунцу. Али их је било и неких који су се купали у тренерци, атлет мајици, а један човек се купао у чарапама! Што ми је било жао што нисам имао своју камеру код себе :).
 Ја сам обично најбељи на свакој плажи, али сам се овде посебно истицао – вероватно сам изгледао као да рефлектујем сунчеву светлост :). У једном тренутку, док смо Ола и ја седели на сунцу да се мало угрејемо, један момак је пролазио и није нас приметио док није био тачно испред нас (на 20-ак центиметара). Тада се укопао као громом погођен и почео без трептања да гледа у нас. Дошао је себи тек кад сам му махнуо :). У једној другој прилици су три момка прошла тик поред нас (иако је било много места), и чим су нас заобишли, почели су да шапућу међу собом и да се окрећу да нас још мало погледају. Имао сам осећај као да нас детаљно проучавају („бели су са свих страна!“).
Поред овога, имао сам прилику и да још једном видим колико су индијске норме понашања другачије од наших. Наиме, Индијци (нарочито момци) су веома детињасти. Велика већина посетилаца аква парка су биле групе момака или мешане групе старости између 20 и 30 година. Наравно, било је и породица са малом децом, али њих је било знатно мање. И сви ти, тзв. одрасли момци су се понашали као да још ни у пубертет нису ушли – довикивање, играње у води, прскање, трчање. У једном тренутку се један момак, чини ми се старији од мене, жалио раднику парка зато што је пустио дечкића од 10-ак година пре њега да узме шлауф! А овакво понашање, по мом мишљењу, проистиче од превелике везаности за породицу и недостатка самосталности (звучим као психолог :)).
Не рачунајући Индијце, могу рећи да сам се баш лепо провео тамо (онај лик што се купао у чарапама ми је додатно улепшао дан :)). По повратку кући, Ола је добила пар порука и позива од Асифа и Насира. Пристали смо да идемо на ноћно снимање вечерас – од 10 увече до 5 ујутру снимамо за дневницу од 2000 рупија. То је дупло већа дневница него што зарађујем у банци. Од сутра се представљам као банкар дању, глумац ноћу :)

П.С.
Знам да је цео пост неповезан и да скачем са једне теме на другу, али шта могу, кад је викенд био такав :)

петак, 14. јануар 2011.

Стари проблеми, нови обрти

У једном од првих постова које сам написао по доласку у Индију, написао сам да су ми у том тренутку два највећа проблема смештај и поправка лаптопа, али да очекујем да ће се ускоро решити. Сада, скоро два месеца по доласку у Бомбај, два највећа проблема су ми: смештај и поправка лаптопа.
До сада сам се селио три пута, а сада постоји и јака могућност да се селим и по четврти пут. И опет нисам ја крив. Пре доласка у овај нови стан, цимери су ми рекли да ту живи шест особа и да је станарина по особи 7500 рупија. Међутим, у последњих недељу дана сам чуо у пар наврата да се спомиње да треба да буде пет, уместо шест особа и синоћ смо коначно Ференц, Енџи, Ола и ја разговарали о томе да видимо на чему смо. Испоставило се да је тај стан заправо намењен за пет особа, а да нас је било седморо и да је газди речено да је то привремено, пошто Кејти и Виктор одлазе. Е, сада, пошто су Виктор и Кејти отишли, Енџи, као потписник уговора је постала одговорна за све, а она не жели да се замери са газдом и тек сада нам је објаснила ситуацију. Већ скоро месец дана живимо овде и тек сад нам кажу да станарина треба да буде 9000 уместо 7500 рупија! Филип ту живи више од два месеца и ни он није знао да је стан за петоро, а не за шесторо. А најгора ствар је да је Енџи успут споменула да ће се она иселити крајем овог месеца, а Ференц такође већ има где да оде. Пошто Филип крајем овог месеца иде кући, ја и Ола смо извисили, а газда хоће сутра одговор да ли остајемо или се селимо. Побеснео сам. Зар је могуће да је у овој Индији толико тешко организовати смештај, да газде и комшије не постављају сулуде захтеве и да нас не шпијунирају без престанка?
Пошто и ја одлазим из Индије ускоро (за два месеца), не бих опет да се селим, али не бих ни Оли да правим проблеме. Договорили смо се да одемо да разговарамо са газдом и да пробамо да га убедимо или да смањи цену или да допусти да имамо шестог цимера. Ако буде тврдоглав и не дозволи, ми ћемо узети једног илегалца и крај приче. Ако је седморо људи ту могло да живи два месеца и да он не примети, у наредна четири месеца ће моћи шесторо. Није да правимо журке и галаму, па да привлачимо пажњу. Ако Ола и ја будемо сада одговорни за стан, свим будућим цимерима ћемо објаснити ситуацију и упознати их са ризицима. Такође планирамо да узмемо и депозит од шестог, илегалног цимера и да га поделимо међу собом. Знам да није поштено према њима, али ми је доста да ја пазим туђе интересе, а да ја извисим сваком приликом. Индија од мене прави бескрупулозну особу, али се овде другачија не може преживети, кад у свакој прилици неко хоће да ме превари!
Што се лаптопа тиче, то је већ траги-комедија и прича о индијској непрофесионалности. Чим се лаптоп покварио (да подсетим, прегорела је матична плоча), однео сам га у један сервис. Мајстор ми је рекао да треба да га пошаље на дијагностику и да ће потрајати недељу дана. После недељу дана ми је речено да је покварена матична плоча и да ће пробати да је поправе. Прошло је још недељу дана, па ми је речено да не могу да је поправе, али да могу да је замене и да ће им требати још недељу дана. После и тих недељу дана ми је речено да не могу да набаве плочу и да ће им требати још недељу дана. По истеку тог рока, пошто опет нису обавили посао, отишао сам тамо и узео свој лаптоп. Врхунац свега је био што су у том процесу успели да ми замене кабл за пуњач и да ми дају неко индијско срање (да простите на изразу :)) које се не може користити у Европи, због некомпатабилности. „То није мој кабл. То неће радити у Европи“, „Па купи конвертер“. О мајку ти твоју... „Нећу конвертер, врати ми мој кабл! Донео сам европски кабл, хоћу и да ми се врати европски кабл!“ После пола сата претраге, успео је да нађе нешто слично оном што ми треба и, наравно, за свој „труд“ је узео 500 рупија.
Потом сам однео лаптоп у други сервис. Поучен претходним искуством сам га два пута звао да проверим да ли има матичну плочу за баш МОЈ лаптоп (односно модел лаптопа) и да ли је цена коју ми је рекао коначна. На оба питања је одговорио потврдно (оба пута) и рекао да ће лаптоп бити готов за недељу дана. Наравно, после недељу дана сам обавештен да тренутно немају тај модел матичне плоче и да је могу набавити око 15. јануара (две недеље касније). Ту сам се већ насмејао и уопште нисам био изненађен (више бих се изненадио да су ми рекли да су га оправили). Неки дан сам их опет звао (односно, замолио сам Михира да их назове, пошто су телефонске везе лоше, а у комбинацији са индијским нагласком, имам проблема да се споразумем кад причам Индијцима). Најновија верзија је да ће лаптоп дефинитивно бити оправљен за недељу дана и да је цена већа за 500 рупија. Шта рећи? Опет сам се само насмејао и рекао да је у реду. Ако пробам да се борим против индијских ветерењача, плашим се да бих добио чир :)
Сада сам мало олакшао душу, а стан/лаптоп сага се наставља :)

четвртак, 13. јануар 2011.

Брак у Индији

Одмах да кажем, овај текст није о мени, већ о Индијцима :). Индија је веома традиционална земља, где се обичаји веома поштују, где је породица увек на првом месту и где су жеље појединца често подређене жељама породице. Међутим, у последњих пар деценија, Индија пролази кроз убрзану модернизацију, тако да много друштвених норми сада представља мешавину традиционалних и модерних обичаја. Један од најочигледнијих примера тога је брак и мушко-женски односи уопште.
Уобичајена сцена у Индији
Индијци су веома осетљиви на јавно исказивање нежности и то се строго избегава. Млади парови избегавају да буду виђени сами на улици, а о заједничким путовањима се ни не размишља, осим ако иду у друштву другова. Они мало либералнији се држе за руке када иду улицом, али они су у мањини. Људи овде су веома осетљиви на говоркања и трачеве и зато се сви веома брину шта ће комшије помислити. Не знам шта би се десило када би се странци слободно понашали на улици (љубљење и сличне гадости :)), али, пошто нас је пуно људи упозорило да то не радимо, нисам вољан да сазнам... Девојке и жене су овде веома цењене и веома заштићене. Понекад имам осећај да се момци просто боје физичког контакта девојке, што и не чуди, јер ко год дотакне девојку, а она то протумачи погрешно, тај је обрао зелен бостан и само може да се нада да ће га тући полиција, а не бесна руља. Зато је веома интересантно видети како се у препуном возу сви момци труде да не дотакну Олу :) (али зато немају проблем са дотицањем мене :( ). Не знам да ли је то због овакве ситуације, али много момака се не либи физичког контакта са другим момцима. Често се на улици могу видети добри другари како иду загрљени улицом или држећи се за руке. У почетку ми је било веома смешно, али до сада сам већ навикао на то (чак сам се једном и сликао држећи се за руке са једним Индијцем :)).
Последње припреме за венчање - Две
тринаестогодишње младе из села Ватика
Иако је сада прихваћено да момци нађу девојку, односно, да девојка има момка, институција уговореног брака у Индији је још веома јака, али сада, нарочито у градовима, се јављају мало либералнији погледи на ову тему. Али, брак и даље представља један од најзначајнијих задатака у животу сваког појединца, а нарочито девојкама. Када се Ола упозна са неким Индијцем или Индијком, једно од првих питања које јој поставе је колико има година и да ли је удата, а њихово изненађење је тешко описати када чују да има већ 25 година, да је још неудата, да има момка већ две године, и да нашим родитељима то не смета. Значајна је разлика између села и града по овом питању, и на селу се традиција много више поштује него у граду. Тамо се већина девојака и даље уда пре пунолетства (са 12-13 година, али до 18-те године живи са родитељима). Међутим, иако се сматра да девојка треба рано да се уда, то не значи да она у браку има мања права од мужа. Чак напротив :). Жене овде имају пуна права као и мушкарци и та права се веома поштују.
Много мојих колега са посла је ожењено. Један од њих, Михир, се оженио када је имао 26 година и тај брак су уговорили његови и њени родитељи. Пре тога је имао девојку, али када су га родитељи упознали са будућом женом, пристао је да се ожени и каже да се добро слажу. Много других колега, пак, још није ожењено, али сасвим озбиљно планирају да ће бити ожењени за 2-3 године, иако тренутно чак немају ни девојку. Њихов план је да, ако већ не нађу сами, да им родитељи уговоре брак или да покушају да пронађу жену преко интернета (већина их већ има профиле на сајтовима за упознавање). Ја сам се изненадио колико су ти сајтови популарни овде и уопште се људи не сраме да их користе (чак и девојке). Разлика у односу на западњачке сајтове исте садржине је у томе што овде постоји много категорија по којима можете претраживати потенцијалне партнере. Поред стандардних (пол, године, висина, брачни статус), ту је још мноштво мање уобичајених критеријума – религија (и то баш детаљни подаци о вероисповести), приход, каста, боја коже (fair, wheatish, wheatish brown), изглед тела (обично или мршаво), прехрамбене навике, и слично. Најинтересантнија категорија је она где се каже ко је направио профил. Постоје три могућности: да је особа сама направила себи профил, да су то урадили родитељи и да су то урадили брат/сестра. Много бракова се уговара и на овај начин – ја очигледнији пример споја модерног и традиције не могу да смислим :). Верујем да ови сајтови нуде још мноштво других интересантних података, али бих морао да се региструјем, а то не желим (Ола би ме убила :)).

Али зато сами можете погледати овде и овде :)

уторак, 11. јануар 2011.

Богати vs Сиромашни

Сви смо ми чули о поделама у Индији, општој неравноправности и систему каста. Сада имам прилику и да уживо видим како то изгледа. Одмах могу да кажем да поделе нису толико изражене као што код нас постоји уверење, али оне и даље постоје. Сви Индијци имају иста права, али немају исте могућности. Овде су људи или богати или сиромашни. Трећег нема. Зашто је то тако?
Уколико дете има имућне родитеље, њему је будућност већ обезбеђена. Ићиће у приватну школу, потом на један од елитних факултета (који су веома скупи) и одмах по завршетку студија добија посао. Чак се зна и коју плату може да очекује у зависности од тога који факултет је завршен. Од деце се овде очекује да седе и уче. Никакве ваншколске обавезе им неће донети неку предност, пошто индијске компаније гледају искључиво диплому и просек. Чак напротив, ваншколске активности могу само да шкоде, пошто постоји могућност да се попусти у школи (најелитнији факултети захтевају просек оцена 98% од максималне оцене да би уопште и разматрали кандидатуру). Услед тога, већина њих не зна много о животу ван факултета, пошто све добијају на тацни. Када сам стигао у Бомбај, Филип (момак који у Бомбају живи само три недеље дуже од мене) ми је морао објаснити како возови функционишу, зато што нико од студената из AIESEC-а не зна јер их не користи. Сви или имају свој ауто, или их тата вози или просто могу да приуште рикшу сваки дан по неколико пута дневно. Сећам се да ме је на аеродрому покупио студент који је возио џипа толико великог да се у њега буквално мора попети :). Они често имају већи страх од вожње возом него ми странци (упознао сам неколико студената који су овде већ 3-4 месеца и који су се скоро запрепастили када сам им рекао да на посао идем возом, пошто се они још не усуђују да пробају). Не морају чак ни о девојкама/момцима да размишљају, пошто ће им родитељи и брак договорити. Много мојих колега са посла су самци, али знају да ће се за две-три године оженити. Резон: „Ако не нађем девојку сам, родитељи ће ми наћи“. Те речи сам цитирао!
С друге стране, како изгледа када се дете роди сиромашно? Па, и њему је живот већ обезбеђен. Родитељу неће имати довољно новца да га школују, почеће да ради од малена (или да проси) и тако ће провести свој цео живот. Без адекватног образовања неће наћи добро плаћен посао, неће моћи да образује своје дете и тако у круг. Ситуација на селу је још гора, јер деца обично неће научити ни да читају и пишу. Родитељи ће им уговорити брак док су још малолетни и тиме се прича завршава за њих.
Студентски стан у којем је Ола живела две недеље
И то су кључни разлози економских подела. Нису касте или религија. Индија је вероватно једна од најтолерантнијих држава што се религије тиче (осим у Кашмиру и односима са Палестином). Нико у Бомбају не мари да ли си муслиман, хиндус или хришћанин. Ни касте не постоје више. Једина разлика је сада да ли су ти родитељи богати или не. На улици се скоро не могу видети лоши аутомобили. Ко може да приушти ауто, тај ће купити неки прескуп џип или сличан луксузан ауто. Ко не може толико да се разбацује новцем, тај користи рикшу (највише возила на улицама су рикше). А они најсиромашнији користе воз (другу класу). Ко може да си приушти стан, тај у том стану има најновију технику и намештај. Ко не може, тај живи у кућици од картона са још 10 чланова родбине. Пар пута сам изашао са AIESEC-овцима. У излазак се иде на најскупља места (уопште не морају да размишљају о новцу) и много њих пије виски у изласку. Нама странцима је и пиво скупо...
Овакве поделе доводе до елитистичког посматрања света и тај елитизам се провлачи кроз цео живот и може се уочити у односу према људима који су на нижем хијерархијском положају у компанији, али то су већ друге приче. За крај ћу само написати једну анегдоту што ми се десила на послу.
Током првих дана по доласку у банку, Костуб (Kaustubh), који је мој надређени, ме је упознавао са једним од колега. Разговор је изгледао отприлике овако:
Колега: „Да ли те је Костуб већ водио у обилазак кафића?“
Костуб: „Он зарађује 20.000 рупија.“
Колега: „Ох...“
И онда су прешли на другу тему :)

понедељак, 10. јануар 2011.

Новости из нове године

Пре Нове године сам донео, како традиција налаже, новогодишњу одлуку. Ове године је то одлука да кренем, по први пут у животу, у теретану. Наша банка има теретану у свом власништву и сви запослени могу да је бесплатно користе. Ове године сам већ био два пута и после тога су ме руке толико болеле да нисам могао да их спустим. Први дан сам ходао као робот, други дан као каубој током двобоја, а трећег дана је већ било боље :). Филип ми показује које вежбе да радим и како се уопште користе оне силне садистичке машине, а ја само слушам и пазим да се не ознојим превише :). Ола ми је већ послала пословну идеју на коју је наишла на интернету и која ју је подсетила на мене. Наиме, један паметан момак се досетио да отвори теретану која би се звала RESOLUTIONS (Одлуке) и која би прве две недеље у години имала сву одговарајућу опрему и у којој би људи вежбали. Преосталих 50 недеља у години би била кафана :)
Присећао сам се мало својих првих дана у Индији, проблема које сам тада имао и нада да ћу успети да решим те проблеме убрзо. Међутим, решавање проблема и није ишло брзо као што сам се ја надао, а у међувремену су се појавили и нови проблеми. На почетку сам имао проблема са смештајем и лаптопом. Данас и даље имам проблема са смештајем и са лаптопом.
Смештај сам привремено успео да решим пре две-три недеље, када смо се Ола и ја преселили код Филипа у стан. Остало је да преузмем депозит који сам дао за претходни стан и да га уплатим за нови. Међутим, депозит треба да узмем од AIESEC-а, а то је већ проблем. Моје мишљење о локалној канцеларији Мумбај није било високо, а током ових месец и по дана се није поправило. Чак напротив. Да подсетим, на почетку мог боравка у Индији, AIESEC је тражио да платим депозит и станарину пре осталих цимера, пошто локална канцеларија није имала довољно новца да нам купи кревете и да плати газди. Ја сам већ наредног дана донео новац. Сада, када је мени хитно потребно да ми се врати новац, они отежу. Већ две недеље чекам да ми се врати депозит, а када сам их у среду назвао, речено ми је да су организовали један скуп током викенда и да су сав новац из касе потрошили на то. И шта да им кажем? Већ сам писао да су гомила неозбиљних и неодговорних клинаца, а они то сваким својим поступком потврђују. Данас ћу опет да их зовем, али немам велике наде. Највероватније ћу морати да подигнем новац са свог рачуна и платим провизију. Јутрос ми је Иван (бивши цимер из Аустралије) послао поруку и питао колико дуго је AIESEC-у требало да ми врати депозит. Баш сам се слатко насмејао када сам прочитао то :)
Још један потенцијални проблем са станом је Енџи. Наиме, газда нашег стана зна да у стану живи 5 станара, док нас заправо има седморо. Виктор и Кејти одлазе ове недеље и Енџи не жели да се узме нови цимер (да нас буде 6), пошто се брине да газда не сазна. Она је потписник уговора за стан и има највеће право гласа, али ми остали не желимо да плаћамо већу станарину (и овако је већ поприлична), тако да зато мислим да ћемо успети да је убедимо да узмемо шестог цимера (највероватнију Зузану, девојку из Словачке), пошто сумњам да ће Енџи сама успети да нађе четири нова цимера у тако кратком року ако ми одемо.
А сада лаптоп. Лаптоп ми се покварио трећег дана по доласку у Индију. Спржена је матична плоча и треба да се замени. Нашао сам један сервис и назвао их, а они су ми рекли да ће је заменити без проблема. Међутим, две недеље су држали мој лаптоп, на крају су ми рекли да немају тај модел плоче, наплатили ми 500 рупија и вратили лаптоп. Полудео сам – не само да су траћили моје време, већ су ми то и наплатили! Отишао сам у други сервис, изричито питао да ли имају баш тај модел плоче који мени треба и речено ми је да имају и да ће лаптоп бити оправљен за 5 дана. Наравно, после пет дана сам их назвао, и речено ми је да су послали лаптоп на дијагностику и да треба да се замени матична плоча. Другим речима, поновили су ми оно што сам ја њима већ рекао и сад чекам да чујем пошто је дијагностика. Најгоре је што ме овакве ствари више уопште не изненађују и чак очекујем да буду веома непрофесионални. Тада су ми рекли да је плоча наручена, али да је тренутно немају у складишту и да ће добити нове средином овог месеца. Међутим, неки дан сам опет звао и речено ми је да покушавају да набаве плочу и да ће се знати шта има ново за дан-два. Тих дан-два је било за викенд. Управо сам покушао да их назовем опет, али се секретарица јавила, нешто ми промрмљала и спустила слушалицу. Назваћу их после на фиксни телефон.
То су тренутно два највећа проблема са којима се борим и, нажалост, ја сам један од срећнијих овде (нарочито што се тиче сарадње са AIESEC-ом), јер много људи има већих проблема са смештајем и/или платом. Нећу рећи да се надам да ће се ови проблеми ускоро решити, пошто ме је досадашње искуство научило да се у Индији ништа не решава брзо.

Божићни викенд

Навикао сам да за свако Бадње вече вечерам рибу, тако да сам у четвртак замолио Олу да купи паковање рибљих штапића за вечеру (раскошно, зар не? :)). Наравно, продавница није имала штапиће, па је Ола решила да ме почасти другим смрзнутим божићним јелом – поховане макароне са сиром. Гледајући данас слике са прославе Божића у Суботици, чини ми се да сам ја најмање одступио од традиционалног обележавања празника: нисам јео рибу, али нисам ни пуцао, напијао се и носио четничке симболе. После празничне вечере смо гледали филм и отишли на спавање.
Ујутро сам поранио и назвао шефа да замолим за слободан дан, који сам и добио. Ола је такође добила слободан дан, али, пошто није њен Божић, она је јавила на посао да има стомачних тегоба и да би и за њу и за колеге било боље када би она остала код куће :). Нешто се размишљам да можда и ја развијем сличе здравствене проблеме око славе, али још је радно за планирање тога :). Јутро смо провели одмарајући се и излежавајући се. Тек око 3 сата смо решили да идемо до центра на доручак. Обукао сам једну од мајица које сам купио у Гои и опет сам био у центру пажње свих пролазника. Морам овде да објасним да овде, када се белац не обуче у одело и кошуљу, већ обуче нешто не-европско, то је исто као да је узео фломастер и себи на чело написао „богати туриста“. Наравно, једва сам се одбранио од истих оних просјака који ме ни не погледају када ујутро идем на посао.
На изласку из ресторана, Оли је пришла једна плавуша, за коју се испоставило да је филмски агент и да тражи статисте за филм. Опет се радило о великој продукцији (чак је опет исти главни глумац) и требало је да дођемо у недељу на снимање филма Дон 2. Колико знам, први део овог филма је један од најпопуларнијих филмова снимљених последњи година. Ускоро ће стварно људи на улици да ме препознају из филмова :). После ручка смо отишли до железничке станице, пошто тамо има посебан шалтер за туристе (у сваком возу постоји резервисан одређен део карти искључиво за туристе који немају времена да чекају у предугачким редовима са Индијцима) и купили карте за Гоу. Опет ћемо ићи за две недеље. Карте су сада биле три пута јефтиније него за Нову годину. После тога смо кренули кући, али, пошто смо заборавили да је петак, упали смо у највећу гужву и нисмо успели да изађемо из воза на време, већ смо отишли три станице даље, па смо морали да се враћамо. За то су делимично криви Индијци који су хтели да нам помогну, иако нису знали одговор на наше питање. Међутим, на крају смо ипак стигли кући и остатак вечери смо провели мирно, гледајући филм на лаптопу. Пробали смо и да назовемо ону девојку, да је питамо за детаље око снимања, односно, где треба да дођемо, али се испоставило да нам није добро записала свој број телефона! Изгледа да ће моја филмска слава морати да сачека мало :)
Суботу смо провели знатно активније – били смо у луна парку. За 1500 динара смо купили карту, а наредне три посете су бесплатне! Цело послеподне смо се возали, али нисам уживао колико сам очекивао. Делимчно зато што ниједна вожња није успела да ми подигне ниво адреналина, а делимично и зато што мислим да сам прерастао овакав вид забаве... Мада, мислим да је највише зато што сам одмах на почетку ишао на једну глупу вожњу због које ми је цео дан било мука, па нисам могао да се опустим на наредним вожњама. Ипак, мислим да ћу више уживати у аква парку следећег викенда :)
У недељу смо опет ишли у центар на ручак, али је овог пута са нама ишао и Виктор. Интересантно, опет смо срели ону девојку и пожалили смо јој се да нисмо могли да је контактирамо. Испоставило се да је заборавила да напише последњу цифру свог телефонског броја, али нам је сада дала визит-карту, па планирамо да јој се јавимо чим будемо имали времена за снимање. Сада имам и свог филмског агента :). Цео дан смо провели опуштајући се, били смо у биоскопу, а увече смо опет гледали филм на лаптопу.
На крају, могу рећи да је овај Божић био много другачији од свих претходних, али сам се лепо одморио и опустио и сада имам више енергије за наредну недељу. А и требаће ми јер ми предстоји решавање неколико актуелних проблема – борба за депозит од претходног стана, натезање са сервисом за поправку лаптопа, организовање активности за следећи викенд и ко зна шта још...

Бледило је узроковано вожњом са горњег снимка
Принц и жаба :)

уторак, 04. јануар 2011.

Цимери - прошли и садашњи

У ових месец и по дана боравка у Индији сам живео са две групе цимера. Са првом групом сам делио мој претходни стан и њу чине Брајс из Обале Слоноваче, Клемент и Ђофри из Руанде, Рубен из Шпаније и Дезмонд из Гане. Са другом групом цимера живим тренутно у новом стану и у ову групу спадају Филип и Ола (са којима проводим највише свог времена), Кејти, Енџи и Виктор из Хонг Конга и Феранц из Мађарске. Живот са овако шареноликом групом људи, макар и на кратак период, ми је омогућио да много научим о њиховим традицијама и културама које се знатно разликују од наших.
Брајса сам првог упознао и са њим сам најдуже живео, али нисам имао много прилике да разговарам са њим услед различитог радног времена (када сам ја код куће, он је на послу и обрнуто). Он ради у компанији која се бави испитивањем тржишта и његов задатак је да зове клијенте у Европи и Америци и поставља им питања. И то ће радити у наредних годину дана. Међутим, на основу ово мало разговора што смо имали, не чини ми се да пропуштам много тиме што се не дружим с њим. Енглески му није добар и тешко је разумљив, а такође је и веома тешко њему да разуме шта му се прича. А и кад се разумемо нисам стекао утисак да имамо много заједничког. Он се разликује и од других цимера Африканаца по томе што он долази из Западне Африке, која важи за веома заосталу и неразвијену регију. Тако ми је бар Клемент објаснио. Чини ми се да то и није претеривање, пошто се Брајс боји мрака и спава са упаљеним светлом и закључаним вратима. На почетку је делио собу са Клементом и прво вече су се два сата свађали око тога да се угаси светло, јер Брајс просто није могао да верује да није свугде у свету уобичајено спавати уз упаљену сијалицу и понављао је како су му родитељи још док је био мали рекли да никада не легне да спава ако је потпуни мрак. Клемент ми је рекао да у Западној Африци још увек много људи верује у зле духове и да је вероватно то узрок његовог страха од мрака.
Клемент и Ђофри раде у Tata Consultancy Services (TCS) и они су овде такође на годину дана. Руандска Влада има посебан договор са овом компаније, по којем одређен број дипломаца, који испуњавају задате услове, ради у Бомбају годину дана, а компанија им чак плаћа и пут. Они нису ексцентрични као Брајс, али неке ствари ми нису одговарале ни код њих. У Африци је, колико сам разумео, потпуно нормално дељење ствари и сви подразумевају да могу позајмити туђе ствари без питања, тако да су сваки дан позајмљивали моју пеглу (Клемент ме је једном питао, Ђофри ниједном). Наравно да ми није сметало то што је позајмљују, више ми је сметало то што ме не питају за то. Такође, уопште нису навикли да поспремају за собом, тако да када смо коначно добили плин у стану и када су момци почели да кувају, одмах је избила свађа међу њима ко ће да пере суђе. Остатак кухиње нико није ни помислио да почисти, тако да је већ после два дана било прљавог суђа, риже и других остатака хране свугде. Највише ми је сметало што су замазали и даску за пеглање, па сам морао да је однесем у своју собу, како не бих сваки пут испрљао кошуљу кад је пеглам. Још једна ствар која ми је сметала је што уопште нису марили за потрошњу струје и никада нису гасили светло за собом када оду из стана. Међутим, ту сам успео да их убедим да обрате пажњу на понашање и приметио сам да су почели да гасе светло за собом и чак да ми се правдају ако је негде упаљено :).
Немојте ме погрешно разумети – не кажем ја да су они лоши момци. Чак напротив, веома су фини и лепо смо се дружили, али ово су ствари које су оставиле јак утисак на мене. Нарочито сам уживао разговарајући са Клементом и сазнао сам неке личне ствари о њему, али и о дешавањима у Руанди и каква је ситуација данас. Поред њих, ту су били и Рубен и Дезмонд, али са њима нисам дуго живео, а док смо делили стан нисам имао проблема са њима и нису имали никаквих навика које су ми сметале. Дезмонд је из Гане, али су му деда и тата у САД-у, па је он доста времена провео тамо, тако да с њим није било ситуација као са овом тројицом који су по први пут напустили Африку.
Цимери у новом стану су много бољи у смислу што је много чистији стан, њихови обичаји и понашање је много сличније оном које ја сматрам нормалним (нпр. сви спавамо са угашеним светлом :)) и уопште нема никаквих проблем (бар засад). Нису бучни, не смета им ако нам неко дође у госте на пиће и фино су друштво. Сво троје Кинеза раде у истој компанији у одељењу људских ресурса и њихов посао је контактирање потенцијалних нових радника и разговор са њима (не знам баш детаље посла :)). Виктор и Кејти нас напуштају у јануару, док ће Енџи остати до маја месеца. Феранц се тек неки дан вратио са празника из Мађарске, тако да њега још не знам довољно добро и нисмо много разговарали, али ми се чини да, ако буде неких проблема, биће их са њим. Од када сам дошао, за све што сам питао Филипа (где да оставим ствари, који кревет да користим и слично) он је рекао да нема проблема, али ће он још да пита Феранца, тако да сам стекао утисак да је он главни у стану и да ми за све треба његова дозвола (иако су стан изнајмили Виктор и Енџи и стан је на њихово име). Као што сам рекао, нисам са њим много причао, али у оно мало разговора што јесмо имали, успео је да ми спомене да преселим свој кофер негде другде. Знам да су ово само ситнице и надам се да ће се испоставити да су моји први утисци о њему само претеривања.
Филип је особа са којом проведем највише времена сваког дана (изненађујуће, то није Ола :)), што је последица тога да радимо у истој згради и живимо у истом стану. Срећом, супер је момак и добро се слажемо, а имамо и иста интересовања, па и на већину активности идемо заједно или планирамо да идемо заједно (Гоа, пејнтбол, аква-парк и слично). Иначе, он је полу-Француз, полу-Немац (мама Францускиња, тата Немац), рођен је близу Париза, али је одрастао у Немачкој. Оба језика говори течно (оба су му матерњи, али каже да има мали немачки нагласак када говори француски). Четири године студија је провео у Холандији, у Мастрихту и ту је научио мало Холандског, а једну годину је провео студирајући у Аргентини, што је искористио да научи шпански и да пропутује Јужну Америку. Али, није цео живот провеоп на студијама и путујући, већ је одрадио и две праксе у великим финансијским компанијама (једној немачкој консултантској кући и у Дојче банци). Све у свему, да пише блог, био би много читанији и занимљивији од мог :).
Ето, толико о првим утисцима који су моји цимери оставили на мене. Сад остаје само да се види колика ће бити разлика у мом мишљењу о њима после четири месеца (ако и буде разлике).