Цимери - прошли и садашњи

У ових месец и по дана боравка у Индији сам живео са две групе цимера. Са првом групом сам делио мој претходни стан и њу чине Брајс из Обале Слоноваче, Клемент и Ђофри из Руанде, Рубен из Шпаније и Дезмонд из Гане. Са другом групом цимера живим тренутно у новом стану и у ову групу спадају Филип и Ола (са којима проводим највише свог времена), Кејти, Енџи и Виктор из Хонг Конга и Феранц из Мађарске. Живот са овако шареноликом групом људи, макар и на кратак период, ми је омогућио да много научим о њиховим традицијама и културама које се знатно разликују од наших.

Брајса сам првог упознао и са њим сам најдуже живео, али нисам имао много прилике да разговарам са њим услед различитог радног времена (када сам ја код куће, он је на послу и обрнуто). Он ради у компанији која се бави испитивањем тржишта и његов задатак је да зове клијенте у Европи и Америци и поставља им питања. И то ће радити у наредних годину дана. Међутим, на основу ово мало разговора што смо имали, не чини ми се да пропуштам много тиме што се не дружим с њим. Енглески му није добар и тешко је разумљив, а такође је и веома тешко њему да разуме шта му се прича. А и кад се разумемо нисам стекао утисак да имамо много заједничког. Он се разликује и од других цимера Африканаца по томе што он долази из Западне Африке, која важи за веома заосталу и неразвијену регију. Тако ми је бар Клемент објаснио. Чини ми се да то и није претеривање, пошто се Брајс боји мрака и спава са упаљеним светлом и закључаним вратима. На почетку је делио собу са Клементом и прво вече су се два сата свађали око тога да се угаси светло, јер Брајс просто није могао да верује да није свугде у свету уобичајено спавати уз упаљену сијалицу и понављао је како су му родитељи још док је био мали рекли да никада не легне да спава ако је потпуни мрак. Клемент ми је рекао да у Западној Африци још увек много људи верује у зле духове и да је вероватно то узрок његовог страха од мрака.

Клемент и Ђофри раде у Tata Consultancy Services (TCS) и они су овде такође на годину дана. Руандска Влада има посебан договор са овом компаније, по којем одређен број дипломаца, који испуњавају задате услове, ради у Бомбају годину дана, а компанија им чак плаћа и пут. Они нису ексцентрични као Брајс, али неке ствари ми нису одговарале ни код њих. У Африци је, колико сам разумео, потпуно нормално дељење ствари и сви подразумевају да могу позајмити туђе ствари без питања, тако да су сваки дан позајмљивали моју пеглу (Клемент ме је једном питао, Ђофри ниједном). Наравно да ми није сметало то што је позајмљују, више ми је сметало то што ме не питају за то. Такође, уопште нису навикли да поспремају за собом, тако да када смо коначно добили плин у стану и када су момци почели да кувају, одмах је избила свађа међу њима ко ће да пере суђе. Остатак кухиње нико није ни помислио да почисти, тако да је већ после два дана било прљавог суђа, риже и других остатака хране свугде. Највише ми је сметало што су замазали и даску за пеглање, па сам морао да је однесем у своју собу, како не бих сваки пут испрљао кошуљу кад је пеглам. Још једна ствар која ми је сметала је што уопште нису марили за потрошњу струје и никада нису гасили светло за собом када оду из стана. Међутим, ту сам успео да их убедим да обрате пажњу на понашање и приметио сам да су почели да гасе светло за собом и чак да ми се правдају ако је негде упаљено :).

Немојте ме погрешно разумети – не кажем ја да су они лоши момци. Чак напротив, веома су фини и лепо смо се дружили, али ово су ствари које су оставиле јак утисак на мене. Нарочито сам уживао разговарајући са Клементом и сазнао сам неке личне ствари о њему, али и о дешавањима у Руанди и каква је ситуација данас. Поред њих, ту су били и Рубен и Дезмонд, али са њима нисам дуго живео, а док смо делили стан нисам имао проблема са њима и нису имали никаквих навика које су ми сметале. Дезмонд је из Гане, али су му деда и тата у САД-у, па је он доста времена провео тамо, тако да с њим није било ситуација као са овом тројицом који су по први пут напустили Африку.

Цимери у новом стану су много бољи у смислу што је много чистији стан, њихови обичаји и понашање је много сличније оном које ја сматрам нормалним (нпр. сви спавамо са угашеним светлом :)) и уопште нема никаквих проблем (бар засад). Нису бучни, не смета им ако нам неко дође у госте на пиће и фино су друштво. Сво троје Кинеза раде у истој компанији у одељењу људских ресурса и њихов посао је контактирање потенцијалних нових радника и разговор са њима (не знам баш детаље посла :)). Виктор и Кејти нас напуштају у јануару, док ће Енџи остати до маја месеца. Феранц се тек неки дан вратио са празника из Мађарске, тако да њега још не знам довољно добро и нисмо много разговарали, али ми се чини да, ако буде неких проблема, биће их са њим. Од када сам дошао, за све што сам питао Филипа (где да оставим ствари, који кревет да користим и слично) он је рекао да нема проблема, али ће он још да пита Феранца, тако да сам стекао утисак да је он главни у стану и да ми за све треба његова дозвола (иако су стан изнајмили Виктор и Енџи и стан је на њихово име). Као што сам рекао, нисам са њим много причао, али у оно мало разговора што јесмо имали, успео је да ми спомене да преселим свој кофер негде другде. Знам да су ово само ситнице и надам се да ће се испоставити да су моји први утисци о њему само претеривања.

Филип је особа са којом проведем највише времена сваког дана (изненађујуће, то није Ола :)), што је последица тога да радимо у истој згради и живимо у истом стану. Срећом, супер је момак и добро се слажемо, а имамо и иста интересовања, па и на већину активности идемо заједно или планирамо да идемо заједно (Гоа, пејнтбол, аква-парк и слично). Иначе, он је полу-Француз, полу-Немац (мама Францускиња, тата Немац), рођен је близу Париза, али је одрастао у Немачкој. Оба језика говори течно (оба су му матерњи, али каже да има мали немачки нагласак када говори француски). Четири године студија је провео у Холандији, у Мастрихту и ту је научио мало Холандског, а једну годину је провео студирајући у Аргентини, што је искористио да научи шпански и да пропутује Јужну Америку. Али, није цео живот провеоп на студијама и путујући, већ је одрадио и две праксе у великим финансијским компанијама (једној немачкој консултантској кући и у Дојче банци). Све у свему, да пише блог, био би много читанији и занимљивији од мог :).

Ето, толико о првим утисцима који су моји цимери оставили на мене. Сад остаје само да се види колика ће бити разлика у мом мишљењу о њима после четири месеца (ако и буде разлике).