среда, 29. децембар 2010.

Мало о свакодневници ове недеље

Ова недеља пролази у чекању новогодишњег викенда и пута у Гоу за дочек. На послу и даље влада фестивалска атмосфера и већина колега је још на годишњим одморима. У понедељак смо Ола и ја ишли опет у биоскоп, али овога пута смо пронашли један близу нашег стана који је знатно јефтинији, а није много лошији од биоскопа у којима смо до сада били. Карта је 75 рупија, а слано-љуте кокице су 20 рупија. Гледали смо дугометражни анимирани филм (илити цртаћ) Megamind.
У уторак смо решили да изађемо на мало квалитетнију вечеру него иначе, тако да смо отишли у један од ресторана који теже да по изгледу и ценама буду што сличнији Западу. То, наравно, значи да клима у свако доба ради на максимуму и да се комотно може седети у јакни (не знам да ли сам споменуо, али овде ко год има климу, држи је укључену стално јер је то статусни симбол). Срећом, у овом ресторану има и један мали одељак где немају климатске уређаје и у којем се чак може и уживати. Конобари су се скоро отимали да нас услуже (белци = велик бакшиш) и стварно сам се осећао као богати господин (не морају конобари да знају да вероватно зарађују више од мене :)). Пошто нисам био много гладан, наручио сам само предјело, које кошта колико и главно јело у већини других ресторана, а и Ола је имала сличан избор. Она је наручила телетину, а ја шкампе са којима сам се баш борио, пошто имају малу шкољку око репа, која се одсече, а онда се месо из ње извади. Мислим да сам мало покварио утисак елегантног европског богаташа када је конобар помислио да сам завршио и када је пробао да однесе мој тањир, а ја онако замазан до лаката, ознојан од борбе са шкампима и удубљен у чишћење љуштуре како ни најмањи комад меса не би остао, сам само промрмљао „не може“ :). Имао је среће што га нисам и ујео :).
Иначе, конобари су у Бомбају некад и претерано услужни. Стално се налазе у близини стола и константно проверавају колико су гости одмакли са јелом, како би што пре склонили празне тањире чим буду слободни. Такође, они допуњавају чаше пићем, чак и када чаша није празна. Увек имам осећај као да ме пожурују. Што се хране тиче, главна карактеристика за већину индијских јела је - љуто. Сад сам већ навикао, али је мој стомак имао веома интензивно прилагођавање новом начину исхране. А кад кажем да је све љуто, стварно тако и мислим: чак и чај са млеком има у себи неке зачине који му дају љутину...
Вечерас ћемо ићи у наш уобичајени ресторан Раџастан (Rajasthan) – муслимански ресторан који служи квалитетну не-вегетаријанску храну уз веома ниске цене. На први поглед ресторан не изгледа посебно и мислим да у Европи не би имао много гостију, али је за индијске стандарде пун погодак и представља рај за нас месоједе :). Сутра нас очекују куповина разних ситница и завршне припреме пред пут. Око 5 сати поподне имамо аутобус за Гоу и дочек Нове године.
Све у свему, нема неких великих и узбудљивих догађаја, али зато јануар носи са собом неке активности којима се већ сад радујем: дочек Нове године, paintball викенд, одлазак у аква парк, одлазак у луна парк, можда путовање до Џајпура, и ко зна шта још...

уторак, 28. децембар 2010.

Индија - само за стрпљиве и доконе :)

Један од најбитнијих савета које могу да упутим свакоме ко долази у Индију на дужи период је да дође опремљен или стрпљењем или седативима. Било који да је избор, потребне су велике количине. Индијска бирократија, са својим сулудим захтевима, процедурама и потпуним непоштовањем туђег времена је најбољи учитељ стрпљењу (нажалост, не и једини). Ово нарочито важи за странце, пошто су све процедуре за странце много компликованије него за обичне Индијце.
Као што сам већ споменуо, Бомбај је у више наврата био мета терористичких напада изведених од стране пакистанских екстремиста, те овде постоји сасвим велика доза страха и неповерења према Пакистанцима. Услед тога, за сваку ситницу врше се детаљне провере и постоји гломазна процедура која је намењена спречавању даљих напада. Међутим, иако је све ово осмишљено првенствено за Пакистанце (и људе који личе на Пакистанце), да би се избегле оптужбе за дискриминацију, те уредбе су проширене на све странце. То у пракси значи да ће 99,9% странаца морати да прође потпуно непотребне провере и процедуре уколико желе да обаве и најмању ситницу, попут куповине картице за мобилни телефон.
Код нас се за куповину телефонске картице оде у најближу трафику, плати и добије се картица (уз евентуално показивање личне карте). Овде се прво мора регистровати у полицији, понети доказ о месту пребивалишта, две слике пасошког формата, пасош, документи домаћина и не знам ни ја шта још више. Све наравно у неколико примерака. Потом се чека неколико сати у реду, па се тек онда добије картица. Али, ту често није крај. Ола је добила картицу на име једног другара Индијца, како би се избегла непотребна процедура. Картица је радила неколико дана, а онда је блокирана док се не донесу неки додатни документи. Другар је ишао неколико пута да покуша да одблокира картицу (у једном тренутку су чак тражили да се картица скенира и да се то пошаље) и после више од две недеље картица је поново одблокирана. Колико су те процедуре сувишне показује мој пример – замолио сам познаника Индијца да ми купи картицу на његово име, он је то урадио и ја сам картицу добио за пар сати и од тада функционише нормално. Толико о борби против тероризма. Међутим, сумњам да би Пакистанцима било толико лако да добију картицу (нпр. телефонске компаније прате све позиве и чим примете позив из или за Пакистан, одмах зову корисника који је обавио позив да провере кога је звао и зашто).
Још један добар пример сувишне бирократије је регистровање у полицији, а потом и у полицији за странце (уколико се остаје дуже од 180 дана). Регистрација у полицији је потребна да би се могло живети у стану (слично као и код нас), али за разлику од нас, ту треба знатно више докумената, моја слика, слика агента за некретнине који је пронашао стан и слика власника стана. А Оли је требало више од три недеље да се региструје и то због глупости као што је одбијање да се прими документ јер није штампан у боји (а једина ствар која је у боји је један лого).
Још један пример претераних безбедносних мера су детектори метала и обавезан претрес пре уласка на сва јавна места – тржне центре, биоскопе, туристичке атракције, железничке станице. Међутим, на тим местима је обично превелика гужва да стражари или не прегледају госте или само овлаш (тако да се направи непотребна гужва, а ризик од уношења опасних ствари није ништа мањи).
По доласку у Индију сам на више места приметио фотографске радње, где се за 30 рупија добије 55 слика. Није ми било јасно коме треба толико пуно слика, док се нисам сусрео са индијском администрацијом :). За све ми је требала слика – за месечну возну карту, неколико за посао, за регистрацију... Ола је искористила ту понуду и купила 50 слика, али чим је предала прву слику за регистрацију, одбили су је зато што позадина није била одговарајуће боје :). Ја сам имао среће приликом регистрације и куповине картице, те нисам изгубио много живаца, али већина других практиканата није била те среће. Овде можете видети како је изгледао један дан практиканта из Србије, Соње.
Једна од најгорих ствари код Индијаца је потпуно непоштовање туђег времена. Никада не питају да ли се теби жури или не, да ли можеш 4 радна дана да долазиш и доносиш додатне папире и да ли можеш да чекаш сат времена у реду (а подразумева се да редовно касне на договорене састанке). А често постоје процедуре које су савршено нормалне само њима. Пример – моја плата. Плату сам добио у виду чека на моје име и у свакој нормалној држави би то, уз моју личну исправу, било довољно да подигнем новац. Али не и у Индији. Поред пасоша, тражили су и моју банкарску легитимацију, и писмо од људских ресурса (кадровске службе) где би писало да ови на шалтеру треба да ми исплате моју плату. А имам већ чек на своје име!! И девојци на шалтеру уопште није јасно зашто се ја буним, кад је њој сасвим нормално да морам да имам и то писмо. А најтужнија ствар је да ја радим у тој банци. Такође, када сам хтео да продам 50€, мислио сам да ће то бити процедура од максимално пет минута (као код нас). Испало је 20, зато што сам морао да дам скоро све документе које сам имао код себе, па сам морао да чекам да их она све ископира, па да ископира сваку новчаницу посебно (!), а потом да ја потпишем све фотокопије, и на крају да потпишем и потврду. Чуди ме да ми нису и слику тражили :)
Ово је само неколико примера са којима се странци у Индији редовно сусрећу, а ја могу свечано да обећам да никада више нећу рећи да Србија има најгору бирократију на свету :). Могу само да замислим колико ће ми живот деловати лакши него пре Индије :)

понедељак, 27. децембар 2010.

Одлазак на плажу

Филип наступа пред публиком
Боравак на плажи би требало да буде опуштајуће искуство, зар не? Ако сте белац у Индији, онда одговор на претходно питање не мора обавезно да буде позитиван. Претходна два викенда смо провели доста времена на плажи и имали смо различита искуства.
Прве недеље смо увече Ола, Филип, Иван (практикант руског порекла, из Аустралије) и ја ишли на плажу Чопати да се мало опустимо. Понели смо лопту да играмо одбојке, а Филип је понео и свој саксофон да свира. На плажи нам се придружило још неколико других практиканата. Чим смо сели на песак, постали смо атракција. Свако ко је пролазио успоравао је да нас види и евентуално услика, а неки су чак седали близу нас. Када смо почели да играмо одбојку, постали смо још већа атракција и већ се почела правити мала гужва у гледалишту :). Међутим, највећи хаос је настао када је Филип почео да свира саксофон. Већина Индијаца никада није чула за овај инструмент и њихови музички укуси се углавном своде на слушање музике из боливудских филмова (по мом мишљењу, треш музика). Убрзо смо били окружени гомилом људи који су сви гледали у Филипа, који је, чини ми се, уживао да буде у центру пажње. Једна девојчица је чак тражила и аутограм, док је друга девојчица довела родитеље и замолила да га загрли :). Један момак се распитивао која је врста музике и чак је понудио да следећи пут понесе своју гитару да заједно свирају.

Овде даје аутограм и број телефона

Нажалост, доста њих се понашало као мала деца – пуштали су своју музику са телефона, певали песме (из Боливуда, наравно :)) и покушавало да скрене пажњу на себе на све начине. Када би Филип престао да свира, нико ни не би помислио да оде, већ би остали да нас гледају – тридесетак људи стоји око десетак белаца и гледа их како седе и причају. Међутим, нису само гледали, већ су правили буку и сметали нам, тако да од опуштања није било ништа. После пола сата смо отишли, када смо видели да ови не намеравају да нас оставе на миру.

А овако је изгледало у суботу

Следеће суботе је била сушта супротност. Купили смо кокосе и пили сок директно из њих, сликали смо се, седели и причали, укратко, радили све нормалне ствари и нико нам није сметао. Играли смо одбојку и пар момака нам се придружило и играло са нама, али су отишли када смо завршили. Када је Филип почео да свира нико, баш нико није стао да слуша и није било гужве. Уживанција. Једини људи који су нам пришли су пришли мени и питали да ли би могли мало да разговарају са мном :). После размењених пар реченица, замолили су за слике и оставили нас на миру. У почетку сам мислио да је оволика разлика у искуствима са плаже у томе што се радило о две различите плаже. Међутим, пре ће бити да је ствар у томе да је први пут била недеља, а други пут субота. Филип је јуче опет отишао на исту плажу од суботе, али овог пута се опет створила гужва око њих и опет нису хтели да их оставе на миру. У пар наврата је чак и обезбеђење из оближњег хотела са пет звездица долазило да растера гужву, а на крају су замолили Филипа да се склони „из безбедносних разлога“ :).
Природна индијска радозналост је лепа ствар, али нема граница и некад треба имати стварно много стрпљења са њима. Или је можда довољно не носити саксофон на плажу. Изгледа да никада нећемо сазнати :)
Ола купује кокосов орах
НАПОМЕНА: Прве три слике су са Олине камере. Ја нисам толико уметнички настројен да усликам тако :)

Празнични викенд

Како су се празници све више приближавали, тако је и празнична атмосфера свугде била све више видљива. Код мене на послу је већина колега на годишњем одмору, а они који су остали су у веома добром расположењу и ради се мање него обично. На улици је много продавница окићено у божићном духу, јелке ничу на све стране, а на скоро сваком излогу је залепљена слика Деда Мраза. И опет се може видети типичан индијски приступ западњачким обичајима – све је претерано и претворено у највећи кич. А већина Индијаца ни не разуме о чему се ту ради, и ко је Деда Мраз, зашто је обучен тако, какво је то дрво јелка и слично. Видели су на телевизији да тога има на Западу, и то им је довољно. О коликом неразумевању обичаја се ради, схватио сам у петак при повратку са посла, када сам видео огромну окићену јелку са Давидовом звездом на врху! И поред свега овога и даље ми је тешко да се препустим новогодишњем расположењу, пошто је напољу 25 степени и што скоро сваког викенда идем на плажу. Једно с другим не иде :)
У ресторану
Ола је у петак била носталгична и тужна (понајвише зато што је на божићно вече морала да ради), па сам пробао да је орасположим малим поклонима – честитка, боливудска музика и боливудски филм. И ја сам добио поклон: киндер јаје, чоколадицу и отварач за пиво – Деда Мраз је знао тачно шта ми треба :). По повратку са посла и након размене поклона, сви цимери (са Филиповом другарицом Џесиком) смо отишли на вечеру. Ресторан је служио оријенталну храну, а био је базиран на принципу шведског стола где за 1000 рупија једемо и пијемо колико можемо. Срамота ме је да признам, али толико сам се најео да сам хитно морао да одем кући и прилегнем :). Ресторан је био веома лепо уређен, али је, наравно, на неколико места имао залепљене налепнице са ликом Деда Мраза које су толико штрчале од амбијента, да је било болно за гледати...
На плажи (у позадини можете видети оно што сам
спомињао да је савршено нормално да момци
шетају држећи се за руке :))
Следећи дан смо у потпуности посветили одмарању. Дугачак доручак и потом одлазак на плажу где смо провели остатак дана играјући одбојку и фудбал и слушајући Филипа како свира саксофон. Увече смо сви колективно отишли у биоскоп (гледали смо филм „Туриста“), где су нам се придружили Олин друг из Џајпура Маниш (Maneesh) и један од овдашњих AIESEC-оваца Каран (Karan). После филма смо отишли сви у стан, где смо направили малу журку, која је после завршила у Карановом стану.
У парку
Недељу смо Ола и ја провели сами. Устали смо касно, отишли на кафу и доручак и потом у шетњу у Национални парк Санџај Ганди. Парк је огроман и много људи га посети. У Индији то значи да је била гужва, да је било пуно кола и мотора, да се пуштала гласна музика и да је било прљаво. Међутим, иако атмосфера није била као у нормалном парку, уживали смо и успели смо да још мало одморимо. У повратку смо се почастили пицом, а успели смо и да се изгубимо – то је проблем кад је град велик а све улице личе једна на другу. Међутим, док смо лутали по непознатим улицама, налетели смо на мушки фризерски салон, па сам решио да искористим прилику (пошто су овакви салони реткост овде) и да се ошишам. То шишање је после прерасло и у бријање (по први пут се нисам сам бријао) и масажу (где ми је ревносно почео гњечити и стискати главу, к'о да је туђа :)). Сада сам спреман за дочек Нове године :)
Дотеривање :)
Све слике сам преузео из Олиног албума, а ево још пар интересантних:

Кићење јелке
Ми на плажи

петак, 24. децембар 2010.

Просјаци

Један од саставних делова живота у Бомбају је просјачење, и то се просто не може избећи. Становништво се овде дели на богате и сиромашне, а средине нема. И, наравно, ова друга категорија је много бројнија. Када кажем сиромашни, мислим на потпуно одсуство било каквих средстава за живот и буквално преживљавање сваког дана.
Као последица се јавља велик број просјака, првенствено жена и деце. Просјачење је овде велики посао, и многи се тиме баве не зато што не могу да нађу неки други извор примања, него зато што им је ово профитабилније (ко није већ одгледао, нека погледа филм „Милионер из блата“, где је ова тема лепо приказана). Деца користе разне тактике да добију новац и прави су професионалци у томе. Неко показује да је гладан, неко плаче, неко носи млађу сестру или брата, неко се прави да је инвалид и слично. Често их видим да се играју, трче и смеју, а кад мене виде, одмах дотрче и почну да плачу и показују да су гладни – опет, прави професионалци. Нека деца неће да просе, али их родитељи натерају на то, па се њих треба чувати, јер лако побесне и не подносе добро одбијање. Једном приликом је мени и Оли пришла девојчица од десетак година, са бебом у наручју док смо у рикши чекали да се промени светло на семафору. Почела је Олу да додирује прљавим рукама, да скоро улази код нас у рикшу, да је додирује бебом (!), да плаче, а кад ова није на крају хтела да да новац, девојчица је престала да глуми, попрскала нас млеком из дечје бочице и побегла. Другом приликом је мени у рикши пришла девојчица и извела сличну представу, а кад ништа нисам дао, огребла ме је и побегла. А шта се десило дечаку који је пробао Олу да удари, то сам већ описао :).
Поред деце, жене су следећа највећа група која проси и оне примењују сличне методе. Инвалиди и старци су такође ту, али су много мање агресивни. Деца и жене се уопште не устручавају контакта, али ови држе дистанцу (срећом). Нажалост, често није довољно да их игноришете да би вас оставили на миру. У пар наврата сам морао буквално да вичем на њих док нису отишли, јер просто понављање „не, не“ није помагало. Једном приликом смо Филип, Гордан и ја пешке ишли до продавнице током паузе на послу и једна девојчица је прво дошла код мене, бацила ми се под ноге (као знак поштовања), а онда ме почела пратити и додиривати по рукама да јој нешто дам. На крају сам викнуо на њу, а она се само окренула и отишла до Гордана и наставила исту процедуру. Он није хтео да викне и пратила га је добрих 200 метара док на крају није одустала. У једном тренутку је Гордан довикнуо нама да му помогнемо, јер не може да је се отресе :).
Када виде белце, понашају се као бик који види црвену крпу. То буде трка ко ће пре до нас да дође (једном сам носио флашу воде коју сам купио, а када ме је једна девојка видела, буквално је потрчала ка мени да јој дам још неначету воду). Приметио сам да ме ретко дирају када сам обучен у одело за посао, али викендом, када сам обучен у мајицу и кратке панталоне, не могу да се одбраним од њих. Разлика је што је у првом случају очигледно да живим у Бомбају, а у другом изгледам као наивни туриста. Проблем је што се туристи често уплаше овакве агресивноти, па дају новац, што само стимулише овђашњу децу и доприноси томе да буду агресивнији, али и да више родитеља тера децу да просе.
За крај ћу споменути једну посебну социјалну категорију просјака – евнухе, односно, хиђре. То су мушкарци (често кастрирани) који се облаче у женску одећу и шминкају се. Налазе се на маргинама друштва и људи их не воле, али они добијају највише новца када просе. То је зато што у Индији постоји веровање да хиђра може да донесе велику личну несрећу и онда им људи дају новац да их се реше. Често их видим у возовима. Они не просе, они захтевају новац. Само приђу, ударе те по руци и испруже шаку, као да су дошли по новац који им некако дугујем. И много људи им да новац, а ако неко не да, често ови пљуну или баце чини на жртву. Још интересантних чињеница се може овде наћи.
Звучи ужасно, али када видим дете кака плаче и тражи новац да једе, то код мене више не изазива сажаљење, већ резигнираност зато што знам да је то само представа за мене. Много ме нервира што толико људи када ме види мисли да сам пун новца који само чекам да дам њима. Већ сам огуглао на овакве ствари... 

Хиђре

Посао

Улаз у зграду
Дневно на послу проведем више од 9 сати и тако већ месец дана, а још нисам описао где ја то радим. Мислим да је време да коначно и то обавим :)
Радим у Стандард Чартеред Банци, у предграђу Горегаон у Бомбају и пракса ће трајати три месеца, односно до 22. фебруара. Банка је смештена у шестоспратној, модерној згради и изгледа веома импресивно, нарочито при првој посети, када треба проћи кроз сиромашна предграђа и куће од картона, па контраст додаје јачини утиска. Да стигнем до банке ми треба минимум 45 минута, у зависности од гужве - 15 минута шетње до железничке станице, 15 минута возом и још 15 минута кроз сиротињско насеље до банке.
Електронска брава
Обезбеђење у банци је доста строго, или би барем требало да буде тако. На улазу се налазе униформисани стражари који прегледају посетиоце и аутомобиле, а унутар зграде на скоро свим вратима постоје аутоматске браве које се могу откључати само електронском картицом коју сваки запослени има. Међутим, како је прошло три недеље док ја нисам добио ту картицу, поприлично сам се био извештио у избегавању ових безбедносних мера :)
Сваки спрат банке је одређен за неко одељење. Ја радим на шестом спрату у одељењу за мала и средња предузећа (МСП), конкретно у продуктном тиму, али често сарађујемо и са маркетинг тимом, пошто се тренутно ради на промоцији нових финансијских производа за МСП. Канцеларије не постоје, већ смо сви заједно смештени у огромној просторији и свако има свој стол који је ограђен преградама. Када кажем сви, ту мислим и на шефове, који такође немају своје канцеларије, тако да се постиже привид демократије :). Једине канцеларије које постоје су наменске за телеконференције, састанке, копирнице и мале собе за паузе, где се може попити кафа или чај. На овом спрату се налазе људи високо рангирани у компанији, тако да је атмосфера формалнија него на другим спратовима (тако ми бар кажу).
Менза
Мени омиљени спрат је трећи спрат, на којем је смештено одељење за људске ресурсе (они ми дају плату) и менза (они ми дају храну :)). Менза је веома пространа и сваког дана до пола 9 увече се може врло јефтино јести, а могу се купити и милкшејкови од разног свежег воћа за тридесетак динара – попијем два дневно :). На остале спратове ретко идем, а у приземљу се налази филијала и ту ради Филип. Ту понекад наиђем, чисто друштва ради. Такође, имамо и базен и теретану које могу да користе сви запослени (ја наравно још нисам, али ако донесу стол за пинг-понг, могу да размислим о томе :)).
Све колеге су веома фине према мени, а нарочито су се трудили током моје прве недеље (Како је било за викенд? Да ли си средио проблем са смештајем/лаптопом? Ако ти ишта треба, имаш мој број). Званично, мој шеф је Адитјa (Aditya), али на оперативном нивоу је за мене задужен Костуб (Kaustubh). И он је добар према мени и труди се да ме активира у укључи у рад са њима. Много ми значи када и мене поведу на телеконференцију са другом фирмом и на почетку позива представе и мене као члана тима, а не практиканта. Исто важи и за слање мејлова. Двоје колега бих издвојио – Мрудула и Михир. Требало ми је доста времена да запамтим њихова имена (због чега ме је увек било срамота док причамо), али сада је боље :). Михир је нарочито добар, пошто смо сличних година а и он је релативно нов овде, па нам је то заједничко.
Главна ствар која ми смета на радном месту је клима. Клима је увек укључена и увек је подешена на поприлично ниску температуру (тренутно је напољу око 25 степени, а унутра сигурно има мање од 20). Првог дана доласка на посао сам се прехладио и та прехлада не престаје до данас. А видим да и већина других практиканата у Бомбају кашље и шмрцка :).
Банка (као и већина других великих компанија овде) се веома труди да изгледа западњачки и да примењује западњачке праксе до најмањих ситница, иако не разумеју у потпуности зашто се то ради. Пример: Банка примењује политику заштите животне средине што значи да током дана, док људи раде, од 4 лифта раде само 2, како би се уштедела струја. Међутим, истовремено је клима укључена без престанка и подешена толико хладно да сви носе кошуље са дугим рукавима и поткошуље. Толико о уштеди...
Канцеларија 1



Канцеларија 2

среда, 22. децембар 2010.

Нова звезда Боливуда


Филип у улози богатог Европљанина

За почетак, за оне који не знају, Боливуд (Bollywood) је бомбајска филмска индустрија која је највећа произвођач филмова у Индији, и један од највећих на свету где се годишње направи много филмова од А до ЖЊ категорије. Оно што им је већини заједничко је чињеница да током филма постоји већи број музичких прекида, где сви глумци певају и играју. Музика из филмова је убедљиво најпопуларнија музика у Индији. Е, сад, откуд ја у тој причи?
Као што сам већ написао, у петак смо срели једног од кастинг агената који нам је пришао и понудио улоге у новом филму који се снима у Бомбају, а за који им требају Европљани, односно људи који не личе на Индијце. Договорили смо се да дођемо у суботу ујутро у 9:30, а снимање ће трајати до 9 увече. Одмах по доласку смо имали доручак а онда и пресвлачење у костиме. Ја сам се надао костиму енглеског војника из 18. века, или нечем сличном, али је, нажалост, радња филма смештена у данашње време и ми смо учествовали у снимању сцена неке журке у лондонском фенси клубу, тако да сам од одела добио само црне панталоне са покиданим шлицом и сако, белу кошуљу, плаву кравату и неке прастаре ципеле за које се бојим и да помислим ко је све носио. А на мој ужас, нисам добио чарапе, па сам морао да их обујем на голу ногу док се Ола није пресвукла и дала ми њене чарапе (срећа па носиму сличну величину :)). Филип је био слично обучен, али уместо кравате је добио партиклу, која кад се упаше у кошуљу изгледа као шал. Али је зато Олин костим био знатно другачији – дугачка сива вечерња хаљина и ципеле на штикле, са интересантном новом фризуром. Изгледала би прелепо да није било једне ситнице – шминка је изгледала као да ју је шминкала једанаестогодишња девојчица која управо улази у пубертет. Ужас. Срећом, има и слика па можете и сами да видите :).
По уласку на сет видео сам и остале статисте: момци су били обучени мање-више као Филип и ја, док су девојке, са пар изузетака, биле обучене као проститутке. Окупили су и одређен број црнаца, који су сви до једног били обучени као гангстери или макрои. И та сцена укратко описује индијско виђење и поимање Запада – богати белци, лаке девојке и црнци криминалци. А овај филм ће видети милиони Индијаца.
Екипа филма током паузе снимања :)
Са само две паузе, за ручак и вечеру, снимање је трајало цео дан и за то време је снимљено око 7-8 сцена (дужине до 15 секунди), што значи да и ако будем у коначној верзији филма, мале су шансе да ћу бити видљив. Али, могу да се надам да ћу негде препознати своју руку или ногу :). Пре ручка су снимане сцене за музички спот који ће бити саставни део филма, а после ручка сцене са глумом. У првој групи сцена смо имали задатак да играмо у позадини, док смо за другу групу сцена имали задатак да напустимо кафану, тј. да будемо гости који пролазе поред главних глумаца по завршетку забаве. Процедура снимања је таква да се прво припреми сценографија (односно, све камере и опрема се наместе за одговарајућу сцену), затим професионални плесачи и статисти добију инструкције и неколико пута испробају сцену, затим дођу главни глумци па опет сви испробавамо док и они не укапирају шта треба да раде, онда једна или две генералне пробе, а тек онда почиње снимање. За сваку сцену је требало око сат - два времена да се уради.
По завршетку снимања смо се опет пресвукли, добили дневнице (500 рупија :)) и разишли се. Ја сам хтео да дођем и сутра, али су и Филип и Ола били против тога, па сам решио да и ја одморим у недељу. Штета само што нисмо смели да сликамо, пошто би много тога имало да се види :).
Филм у којем смо глумили се зове Ra.One и очекује се да ће бити велики хит наредне године када се појави у биоскопима. У њему (поред мене, Оле и Филипа :)) глуме и Шарук Кан (Shahrukh Khan) и Карина Капур (Kareena Kapoor), двоје вероватно најпопуларнијих индијских глумаца данашњице (не претерујем. Шарук Кан је у великом броју реклама на телевизији, а на улици се свугде могу видети билборди са његовом сликом, укључујући и овај, а већ 20 година снима велики број филмова сваке године).
Видимо се у биоскопу :)
Ола по завршетку снимања

понедељак, 20. децембар 2010.

У потрази за плажом

Петак је у банци био нерадан дан, па смо ми практиканти решили да га искористимо одласком на плажу Кандихир. Плажа се налази јужно од Бомбаја, а главна атракција је то што није много посећена, што значи и да је чиста. Требало је да идемо Филип, Мажена (Marzena – практиканткиња из Пољске) и ја, али нам се у последњем тренутку прикључила и Ола, која је добила слободан дан да обави регистрацију у полицији, али се испоставило да полиција не ради због празника.
Овако је изгледало путовање аутобусом :)
Возач је поред Оле.
План је био да бродићем одемо до Алибага (Alibaug), а одатле аутобусом до Кандихира – укупно два сата пута у једном смеру. Док смо чекали бродић, Оли и мени је пришао један човек: „Hi, I’m from Bollywood. Would you like to be in a movie?“. Е, то је већ прилика која се не пропушта :). Договорили смо се да на снимање дођемо у суботу, а о томе ћу писати у наредном посту. Стигли смо на бродић (тзв. катамаран), али се испоставило да се њиме иде само пола пута, а друга половина је аутобусом, тако да смо одлучили да останемо у Алибагу тог дана, а да Кандихир посетимо током следећег викенда. Током вожње бусом до Алибага, била је толика гужва да смо ми седели у кабини са возачем, да сви путници могу боље да нас виде :). Са нама у кабини (осим возача) је била и једна породица, са осмогодишњом девојчицом која је просто обожавала да буде у центру пажње и коју су једва одвојили од Мажене и Филипа када је дошло време да се растанемо :).
Тврђава
Алибаг је био право разочарење за мене. Замишљао сам мали, шармантан, приморски градић, али се испоставило да је то обична селендра где је плажа одмах поред сиротињског предграђа, која је веома прљава и где се мора ходати као да се вози слалом, јер је на сваких пар метара неко обавио нужду. У близи има и мала тврђава, до које се може доћи пешке када је осека, али ни то није била толико велика атракција да могу да препоручим неком да посети ово место.

Успео сам да убедим остале да се вратимо до места где смо приспели бродом, јер сам тамо видео релативно чисту плажу. У повратку је Олу и Мажену спопало двоје деце која су просила поприлично агресивно. Мислим да чак и нису били прави просјаци, већ су само хтели да заплаше две беле девојке да им дају нешто мало новца. Међутим, нису знали на кога су се намерили :). Када ове нису дале ништа, хтели су да се освете тако што ће их ударити по руци, али нису очекивали да ће Ола узвратити и мали дечко који је пробао да је удари је добио шамар који скоро неће заборавити. Од сада када нас спопадну просјаци, ми само позовемо Олу да их доведе у ред :).

Овако је изгледало кад смо стигли

Када смо стигли на плажу, било је супер – била је чиста (по индијским стандардима) и били смо сами, што је ретка прилика у Индији. Пошто сам већ био поприлично уморан, легао сам да мало одремам, док су се они забављали око мене. У једном тренутку сам кроз сан чуо звукове око мене, али сам само претпоставио да се они мувају. Међутим, потом сам чуо и тихе гласове који нису припадали ни једном од мојих сапутника. Кад сам отворио очи, онако поспан сам као кроз маглу видео једног бркатог Индијца и три-четири девојчице како стоје изнад мене, гледају ме и смеше се. Ту сцену никако нисам очекивао и веома ме је збунила. Пошто ништа нису говорили, ја сам први прекинуо тишину (чисто да проверим да сам будан) и рекао сам „Hi“. Брка је само одговорио „Hi“ и наставили су да ме гледају. У том тренутку сам се усправио (пошто сам сво време током овог занимљивог дијалога лежао на леђима) и тек сам онда приметио да нису само њих четворо ту, већ да сам окружен са тридесетак девојчица које су ме гледале како спавам! Утом је и Брка чучнуо и питао ме одакле сам. „Serbia. – Sebria? Yes, yes“. Грешка није случајна, стварно је тако рекао и објаснио ми да зна за ту земљу у Русији :). Иначе, по професији је туристички водич (!) и управо је ту са овим девојчицама на екскурзији. Дотле су већ и остали дошли, па смо онда тако комплетирани били још већа атракција :). Девојчице су биле веома стидљиве и ништа нису нас директно питале, већ само преко професора и туристичког водича. Мене је једна девојчица питала како се зовем, а када сам одговорио она се само насмејала и одмах отрчала код другарица да им исприча :).

А овако је изгледало када сам се пробудио :)

После сат времена смо увидели да оне не намеравају да наставе пут и да нас само гледају, решили смо да је можда време да одемо кући. Места која смо посетила нису била ништа посебно, али зато сада имам пар анегдота које ћу још дуго препричавати :)
Филип и ја у центру пажње
Последња слика пре повратка у Бомбај
НАПОМЕНА: Све слике су Олине, пошто се мени батерија камере испразнила два минута по поласку бродићем

четвртак, 16. децембар 2010.

Мало о Индијцима

Једна од најбитнијих ствари које треба знати о Индијцима је да они идеализују Европу и Америку и да је то идеал којем теже. Уколико се ова чињеница увек држи на уму, многи догађаји из свакодневног живота у Индији постају лакши за разумети и неке, на први поглед потпуно ирационалне ситуације, изненада добијају одређени смисао. Та њихова тежња је уочљива у свим сферама живота, а често покушаји копирања Европе, или, да будем прецизнији, индијског поимања Европе, испадну комични, измењени или просто збуњујући. Мој утисак је да им је такав идеал наметнут током енглеске колонијалне владавине, а ово су главне особине које се везују за Европљане – бити бео, богат, обучен у европско одело и знати енглески.

Тренутно најпопуларнији глумац у Индији рекламира
крему за избељивање коже. Оглас је на најпрометнијој
железничкој станици у Бомбају.

У Индији се светла боја коже веома цени и важи општи став да је беље лепше. Овај став се може видети скоро на сваком кораку, на овај или онај начин. У свим рекламама и боливудским филмовима глумци су веома бели, а глумци тамније пути се могу наћи (ако их уопште буде у филму) једино у малим споредним улогама слуга или уличних продаваца. На улици много људи носи кишобран да се заштити од сунца, а девојке се често потпуно умотавају у одећу, како им кожа не би додатно потамнела. Ово идеализовање беле боје коже често прераста у расизам, што сам приметио у пар наврата када сам ишао улицом са неким од својих афричких цимера и када смо често привлачили пажњу и било је видљиво да људи гледају у нас. Разлика је што у мене само гледају као у неку познату личност, док у њих гледају са подсмехом, а пар пута су чак и прстом показиваи и смејали се. Неки дан се Клемент вратио кући и жалио се како ови Индијцу стално пљују по поду, а не гледају где пљују, јер често пљуну близу њега, а једном су га чак и погодили. Чињеница је да никад нисам чуо да се иједан белац жалио да га је неко замало пљунуо, а ја знам да мене није. Стварно ружна сцена :(. Расизам у Индији постоји већ доста дуго, а чак ни чувени Махатма Ганди није у потпуности био имун на њега. Најбољи показатељ индијског става ка боји коже је ова реклама, која се налази на најпрометнијој железничкој станици у Бомбају. Главни проблем за белце у Индији је што много људи мисле да смо сви богати, па је често веома тешко решити се веома агресивних просјака.

Украдена слика од Оле :)

Још једна ствар коју сам приметио је да је стил одевања за мушкарце овде доста уједначен – скоро сви људи који се могу видети на улици носе кошуљу и панталоне. Али, пошто је и то једна од ствари које покушавају да копирају, без неког разумевања каква мала правила облачења важе у Европи, увек се могу видети комбинације које као да их је Ди Џеј Крмак бирао – беле чарапе на црне ципеле и панталоне, каубојске чизме, смеђе ципеле са зебрастим узорком (!), ципеле из 30-их година су само неки од примера индијског осећаја за моду :). Да не спомињем фарбање косе, брада и бркова у боју шаргарепе како би се прекриле седе :). Овакви примери се могу видети од бескућника до генералних директора и нису ограничени само на одређену друштвену класу.
Следећа ствар карактеристична за Индијце је да се знање енглеског језика сматра знаком образовања – ако сте образовани морате знати енглески и активно га користити. Тако да се често могу чути људи који причају хинди, а онда у току разговора се константно убацују фразе и изрази на енглеском, што у почетку звучи веома необично и смешно. Око 70-80% разговора у мојој канцеларији се обавља на енглеском.
Даље, пошто је Индија пренасељена држава, увек и свугде је гужва и људи овде имају потпуно другачије поимање приватности него што је то у Европи. Наиме, приватности скоро да и нема. Када се возим на или са  посла, људи ме редовно пропитују о мени и постављају питања која се у Европи не би постављала странцима. Неки дан сам био у интернет кафеу и момак који тамо ради је стајао иза мене, гледао шта ја радим и постављао питања („А је л'то пишеш кући? Је л'ти то друг?“). И то се у Индији уопште не сматра наметањем и задирањем у туђу приватност. То је нешто потпуно нормално за њих и та радозналост је искрена. Када ме нешто питају, то није форме ради, него их стварно интересује мој одговор. Током путовања возом, једном приликом је један од мојих сапутника заподенуо разговор са мном, и до краја путовања се око мене окупила група од десетак људи који су сви слушали шта ја причам. Направио сам митинг у возу :).
Паковање индијског дувана
Једна од индијских навика које ми сметају је навика да пљују по улици. Много њих користи дуван за жвакање, који је црвене боје и којег пљују свугде, тако да се многа места на улици црвене. Али, не смета ми толико када пљују црвено, већ када пљују зелено. Сваких пар секунди се може чути како се неко мало закљаше, а онда испљуне тај шлајм пред свима. Кад идем улицом, стално прескачем црвене и зелене флеке на патосу :). И то је једна од навика које повезују све Индијце – и богате и сиромашне, и беле и тамне.
Једна од мање смешних навика је навика обављања нужде у јавности. Путујући возом се скоро целим путем могу видети људи који су часом тркнули до пруге ради себе (читај: да пишке). Али је још горе ићи аутопутем. Ту се може видети много људи који обављају и велику нужду, и то пред сви пролазницима. Пре пар дана док сам чекао на воз, поред мене су били тата и син од 4-5 година, којем се пишкило. Тата је то решио тако што га је откопчао пред свима и придржавао да виси са платформе док није обавио своје на шине. И ником сем мени то није изгледало чудно...
Поред искрене радозналости, већина становника Бомбаја има и искрену жељу да помогне када их нешто питам (обично када на улици питам за правац). Да жеља, иако похвална, често прераста у крајњост, јер по сваку цену хоће да ми покажу пут, чак и када не знају где је то што тражим. Пример: Ола и ја смо тражили њен стан. Имали смо записану адресу и знали смо да је 10 минута удаљен од железничке станице. Свако коме бисмо показали адресу је показао где да идемо. Проблем је био у томе што су сви показивали други правац. 100 метара једним путем, питамо следећег пролазника, а он нам покаже у потпуно супротном смеру. Најбоље је било када бисмо питали групу људи. Онда би нам узели папирић са адресом, дуго читали, затим би се посвађали међу собом где је тражена улица, после пар минута постигли концензус и послали нас у одређеном правцу до следеће групе људи. Требало нам је више од сат времена да пронађемо стан :)
Ово су само најочигледније разлике од Европе и чине само врх леденог брега. Тешко је побројати све ствари које су овде нормалне, а у Европи би биле сматране необичним. Али, зато живот у Бомбају никад није досадан :)

LC Mumbai – Мали водич за будуће практиканте

Локална канцеларија Мумбај је једна од највећих и најактивнијих канцеларија на свету, која је прошле године остварила укупно 121 размену (56 одлазећих практиканата и 65 страних практиканата). И то је резултат којим се они веома поносе. Ја ћу укратко описати како сарадња са локалном канцеларијом Мумбај изгледа у пракси.
Као главно, могу рећи да се однос канцеларије према размени своди на мото „Квантитет испред квалитета“. Илустроваћу то својим примером: ја сам практикант у Стандард Чартеред Банци, чији ТН менаџер је Никита Синг. Када сам јој послао први мејл да се распитам о пракси и да ли могу да аплицирам, одговорила ми је у року од 15 минута и од тад је одговарала на свако моје питање, и сваки мејл уопште, у року од најдуже једног дана. Међутим, од тренутка када сам мечиран (matched), односно, када је постигнут званичан договор са компанијом да ће до праксе доћи (другим речима, када сам постао званични део статистике остварених размена), Никита је изненада изгубила интерест за мене. На мејлове је престала да одговара, а и када би одговорила, учинила би то са неколико дана закашњења и то обично непотуним одговором. По доласку сам открио да нисам усамљен случај. Када сам стигао на први дан посла (са закашњењем од 5 сати, зато што је Никита заборавила да организује да ме неко одведе у компанију), упознао сам још два практиканта – Филипа и Гордана, који су ми рекли да је и њима Никита ТН менаџер, али да је никад нису лично видели. Гордан је провео три месеца у Бомбају и није успео да је упозна.
Што се тиче ситуације са смештајем, иако сам се два пута селио у првој недељи по доласку, ја сам један од ретких који има среће са станом. Моји цимери су се сељакали из стана у стан дуже од месец дана док на крају нису добили трајни смештај (бар се надамо да је трајни), а чуо сам да два момка већ две недеље живе у хотелу јер AIESEC не може да им нађе стан. Ола је две недеље становала код туђе куће, јер је чекала да јој се пронађе смештај.
Други велики проблем AIESEC-а је новац, односно, константна неликвидност локалне канцеларије. И управо зато је највећи страх сваког практиканта да ће морати да прима плату преко AIESEC-а. Нпр. Филип је неки дан добио своју прву плату са недељу дана кашњења, пошто је AIESEC рекао да ће они дати новац Филипу, а компанија њима. Међутим, после недељу дана чекања, Никита је назвала компанију и рекла им да они новац дају директно Филипу, пошто AIESEC нема довољно готовине у каси. Други пример сам чуо од Рубена, који се пре пар дана вратио кући нервозан и рекао да су му рекли да плату не може лично да добије, већ ће фирма платити AIESEC-у, а они ће му онда само проследити. Зашто је нервозан? Зато што је његов колега, који на исти начин прима плату, своју новембарску зараду добио тек јуче. Срећом, мислим да ћу ја плату добијати преко платног налога или чека... Проблем са новцем је толики да су од мене тражили да унапред платим смештај, јер је газда тражио новац, а они нису имали. Ја сам чак платио кревете купљене за стан и момке који су донели намештај. Бојим се и да помислим колико дуго ћу чекати да ми врате депозит кад се будем исељавао.
Трећа ствар – када члан AIESEC-а нешто обећа, то слободно заборавите. Обећања типа „не брини, сутра ћу ти донети СИМ картицу“, „радимо на томе, за два дана се усељаваш“ или „ујутро идемо да те региструјемо“ се веома лако дају, али се скоро никад не испуне и нови практиканти врло брзо науче да се не рачунају озбиљно с тим обећањима.
Главни узрок свих ових проблема је тај што су чланови ове локалне канцеларије још деца – најстарији члан тек треба да напуни 21 годину. Већина њих нема времена да се бави проблемима практиканата, услед обавеза на факултету и, често, строгих родитеља (нпр. чуо сам да Никита свако вече мора да се врати кући до 10 сати). Верујем да су они сви супер момци и девојке, и на пар журки на којима сам био с њима стварно сам се лепо провео, али када дође до сарадње и обавеза, много су неозбиљни и не брину о туђем времену. Открио сам да је најбољи лек за то да се практиканти што пре осамостале – да што пре обаве оне ствари које се не могу без AIESEC-а обавити (регистрација, смештај, први дан посла...) а то се постиже проактивним приступом. Када ми нешто треба од њих, зовем их и досађујем им у свакој прилици док не обаве свој посао. Ако они не поштују моје време, не морам ни ја њихово, тако да уопште немам проблем да зовем и касно ноћу или рано ујутро. Другачије не иде.
Наравно, није све лоше као што изгледа и два најпопуларнија AIESEC-овца међу практикантима су Нилс (Niels) и Рахел (Rahel), за које ми се чини да највише раде и највише свог времена посвећују нама. Иако су и они дали много обећања која нису испунили, и даље су урадили за практиканте више него већина осталих чланова (колико знам, они су обезбедили највећи број станова за практиканте, а чим искрсне неки озбиљнији проблем, они су ти који га решавају).
Али, и поред свих ових невоља, ја и даље ниједног тренутка нисам пожалио што сам дошао овде. Све је то искуство које ми јача самопоуздање и које ће ми користити до краја живота. А процењујем да ме чека још доста таквог искуства и челичења, јер је пре пар дана на локалним изборима Никита изабрана за нову председницу локалне канцеларије Мумбај. Ко преживи, причаће :)
За крај, хтео бих да напоменем да ми није била намера да било кога одвратим од доласка на праксу овде. Чак напротив, хтео сам да само што боље припремим потенцијалне практиканте у Бомбају на то шта могу да очекују, како би време овде што квалитетније провели и како се не би превише нервирали :)

среда, 15. децембар 2010.

Рикше


Већина теретних возила има овај натпис, зато што ретко ко
користи ретровизоре, већ искључиво трубе
Рикшу сам у више наврата спомињао досад, па мислим да је време да мало више напишем о њој, али и о саобраћају уопште у Бомбају.
Као што сам већ написао, Бомбај је веома хаотичан град и један од најбитнијих фактора тог хаоса су возачи, међу којима се возачи рикше истичу као, могу слободно рећи: најлуђи! Током дана, прећи било коју бомбајску улицу (чак и споредне улице) може да представља знатан изазов, а често захтева и одређену дозу храбрости и небриге за сопствени живот. Највећи проблем ми је тај што сам научио да кад прелазим улицу прво погледам лево, а онда десно. Та добро научена лекција, која ми је много помогла у Србији, ме је у Индији у више наврата замало коштала главе или бар прстију на ногама :). Не покушавам да кажем да овде треба прво гледати десно па лево, јер ни то неће пуно помоћи. У Бомбају се мора добро осматрати на све стране (као лопов када се спрема да украде нешто) и обратити пажњу на све учеснике у саобраћају: аутомобиле, камионе, моторе, рикше, пешаке и краве. Тим редом. Краве вас неће погазити ако не пазите, али постоји јака могућност да вас набоду роговима (који су, иначе, неугодно велики што им даје поприличан дохват). Пар пута сам замало подлетео под рикшу зато што сам морао да обиђем краву која ме је сумњиво одмеравала :). Иначе, већина пешака иде путем, пошто су тротоари закрчени или смећем, или бескућницима који ту живе. Понекад се деси да и крава легне да одмара на тротоар, па нема места за пролаз.

Рикша у акцији

Рикша је превозно средство са три точка и двотактним мотором, намењено за превоз до три путника (мада је лако убедити возача да пристане и на већи број путника). Рикше су најзаступљеније превозно средство на улици, понајвише зато што су релативно јефтине и што, бар ми се чини, свако може да добије дозволу за вожњу. Оне су и један од највећих извора загађења ваздуха и загађења буком. Процедура вожње рикшом започиње „хватањем“ рикше, што је некад лако, али некад може и да потраје. Довољно је само испружити руку или викнути и они ће стати. Некад је довољно бити бео и деловати изгубљено :). Када рикша стане, довољно је питати да ли возач иде у потребни део града. Адреса није битна, пошто ионако неће знати да нађе по њој, већ само отприлике, после пет пауза да пита пролазнике за упутства.
"Митер" у рикши
Генерално правило за возаче рикше је да би муштерији одрали кожу с леђа, ако би могли. Зато увек пре уласка у рикшу, ако се креће са неког туристичког места или од железничке/аутобуске станице, треба подсетити возача да упали таксиметар (илити: „митер“. Замислити да је изговорено са хинди нагласком. Ако не знате хинди нагласак, замислити Апуа из Симпсонових како то изговара :)). Никако не прихватити вожњу без „митера“, јер ће цена бити произвољно велика. У почетку сам, када стигнем на одредиште, питао колико сам дужан, и сваки пут би ми рекли 100 рупија – без обзира да ли смо прешли 200 метара или 2 километра. И сваки пут сам онда морао да тражим да ми покаже ценовник да сам видим пошто је и онда тек платим. Сада носим са собом ценовник, да скратим време ценкања, мада ни то није увек довољно. Једном приликом је возач био толико решен да ми наплати превише, да је већ постајало комично. Прво је тражио 100 рупија, а када сам му показао ценовник где јасно пише да је цена 28 рупија, он је решио да ми понуди попуст и да тражи само 80 рупија :).

Сама вожња рикшом је јединствено искуство, које никад није досадно. Током вожње, рикша ће ретко кад успорити пред већим неравнинама на путу, којих има више него код нас (коначно сам нашао путеве у лошијем стању него у Србији), обилазиће друге рикше на местима на којима већини људи не би пало ни напамет да проба да обиђе, „гураће“ се са камионима и аутобусима. Све у свему, веома узбудљиво :). Али, интересантно је да се, иако звучи веома опасно, у рикши осећам веома безбедно и ретко кад помислим да ћемо се сударити зато што ретко кад има довољно простора да се постигну брзине опасне по живот.

Поглед из рикше

За крај ћу описати једну анегдоту која се Оли и мени недавно десила. По повратку из Пунеа смо изашли раније из аутобуса и решили да узмемо рикшу до куће. Наравно, већ по изласку нас је сачекао возач који нас је практично увукао у своју рикшу и чак је рекао да ће користити „митер“, који је био прекривен нечим, али нам је по поласку подигао заштитну фолију и показао да „митер“ показује 1.00, али је потом вратио фолију на њега. Цела та представа ме је подсетила на мађионичарски трик. Када смо стигли на дестинацију, наш мађионичар је подигао фолију и, уместо очекиване осмице или деветке, на „митеру“ је писало 15 (мерачи увек показују бројеве од 1.00 до 50.00, а тај број се после погледа у табели цена, где се очита колико треба платити), а одмах нам је показао и ценовник да видимо да је цена скоро 200 рупија. То је било безобразно претерана цена и тада је сазнао да се грдно преварио у избору муштерије. Ола је одмах почела да се расправља с њим и да му (на хиндију) објашњава да ми овде живимо и да знамо колика је реална цена и да је он обична варалица. Возач је већ ту видео да 200 рупија неће добити, па је пробао да избори 150, али тада сам ја дошао на ред да се свађам (односно, да не дам паре :)), па је спустио на 120 и ниже од те цене није хтео да иде. Дао сам му 100, зато што нисам имао ништа ситније, и још смо се пар минута свађали док на крају није отишао. Најсмешнији део приче (поред фаце коју је сложио када смо га оптужили да хоће да нас превари) је био када ми је Филип сутрадан рекао да њихов возач није пробао да их превари и да су они платили редовну цену за исти пут којим смо и ми ишли. Редовна цена је била 120 рупија :)

уторак, 14. децембар 2010.

Викенд одредиште: Пуне

Кејти, Филип и Ола
Прошле недеље ме је Филип (Phillipe), колега са посла, позвао да са њим и његовом цимерком Кејти (Katy) одемо на викенд путовање у Пуне, мали град поред Бомбаја (изгледа да се код нас Мумбај још званично зове Бомбај, тако да ћу и ја почети овако да пишем). Иначе, када кажем да је град мали, значи да има само 5,5 милиона становника :). Испоставило се да у граду нема много шта да се види, али је пут био одличан првенствено због друштва и разних анегдота које су нам се десиле, тако да ће овај пост бити фокусиран на то.
Позив је важио и за Олу, тако да смо нас четворо у суботу рано ујутро кренули аутобусима на пут. Ишли смо одвојено, пошто смо Ола и ја касније купили карте. План је био да бар део сна надокнадимо у аутобусу, али је возач возио као да превози кромпир а не путнике, тако нисам могао ни ока да склопим од сталног бацакања по седишту, погађања свих рупа на путу у пуној брзини и константног свирања сирене. Кад смо се коначно домогли одредишта и ослободили се свих просјака, таксиста и возача рикши који су нам нудили превоз по пренадуваним ценама, успели смо у тој гужви да се нађемо са Филипом и Кејти, који су стигли убрзо после нас. Они су имали неке адресе хостела које смо хтели да погледамо и који су били близу станице, ако је веровати мапи (после се испоставило да нисмо требали да верујемо мапи), па је сада први изазов био пронаћи превоз. После дугог препирања и ценкања са већим бројем таксиста, успели смо коначно да пронађемо једног возача рикше који је пристао да нас одвезе по цени коју покаже таксиметар (рикшометар?). Проблем је био у томе што нас је било четворо, а у рикши максимално сме троје људи да се вози и возач је стално понављао да се боји да ће га полиција казнити. Међутим, после дужег убеђивања, успели смо да га наговоримо да нас одвезе све за унапред утврђену цену. Лепо смо се натрпали у ту малу рикшу, изашли на пут, дошли до првог ћошка, видели полицајца, зауставили се да полицајац седне поред возача, паркирали се мало даље да ми изађемо и да полицајац напише казну :). Баш ми је било жао, пошто је то био једини поштен возач којег смо срели за цео викенд и онда због нас добије казну (додуше, није ми било толико жао да понудим да платим бар део казне :)).
У близини смо нашли две рикше које су нас одвезле у жељену улицу и које су користиле рикшометре. Очитао сам колико пише на мерачу, проверио у ценовнику који сам понео са собом из Бомбаја и видео да треба да платим 92 рупије. Док сам копао по новчанику да нађем новац, возач ми је нешто рекао, али га нисам чуо већ сам му дао стотку и рекао да задржи кусур (богати Европљанин :)). А онда ми је Ола рекла шта је рекао возач, а ја нисам чуо – тражио је 70 рупија за вожњу. Не знам какву сам фацу сложио кад ми је то рекла, али ценим да је била смешна, с обзиром на Олину реакцију. Сол на рану су додали Филип и Кејти који су ми рекли да су успели да снизе цену за своју вожњу на 50 рупија. И тако сам схватио да је Пуне јефтинији од Бомбаја. Тј. за оне који не дају бакшиш од 50 рупија :)
Остаци палате
После три сата потраге за хостелом, дигли смо руке од тога и решили да се вратимо до железничке станице и тамо пронађемо неки смештај. Речено – учињено. Хотел Национал, двокреветна соба са купатилом: 750 рупија. Оставили смо ствари и тако растерећени кренули у обилазак рушевина старе краљевске палате. Лепо место, али мало и релативно незанимљиво. Али, пошто је и овде било много туриста из унутрашњости, ми смо опет били главне атракције за фотографисање (што кришом, што уз дозволу) и могу рећи да ми још није досадило да будем у центру пажње :). Следећа дестинација је био стари део града, који се не може ни поредити са европским старим трговима и улицама, већ су му главне одлике гужва и смеће на све стране, мада, могло је да се види пар интересантних старих кућа.
Дегустација :)
План је био да после овога одемо на вечеру, па потом на дегустацију вина за коју смо чули. Међутим, испоставило се да проналазак неког пристојног ресторана представља изазов и прешли смо доста километара рикшом и пешке док на крају коначно нисмо нашли пицерију. Потом је уследио најбољи део дана – посета фестивалу/дегустацији вина. Улаз смо платили 400 рупија и за те паре смо добили свако по чашу и прилику да дегустирамо до миле воље. Наравно, остали смо до фајронта и чак смо купили и две флаше белог порта да наставимо да дегустирамо у собама :).
Следећег дана смо већ били уморни од суботњих напора, тако да нисмо хтели много да се напрежемо. После доручка смо обишли палату Ага Кана у којој је Махатма Ганди три године био притворен са женом и личним секретаром (једини је он преживео тај период) и где се налази део његових посмртних остатака. Последње место које смо посетили је било брдо Парвати, где смо обишли пар манастира и уживали у погледу са врха. Наравно, и овде смо се лепо исликали са другим посетитељима :)
И то је био крај нашег викенда у Пунеу. При повратку смо имали два мања инцидента са децом која просе, где нас је једна девојчица са бебом у наручју попрскала млеком кад нисмо хтели да јој дамо новац, а пар сати касније је мене друга девојчица огребла у знак освете што јој ништа нисам уделио. Ово је први пут да ми се нешто овако десило и надам се да се неће поновити. Срећом, ове две непријатности нису биле довољне да упропасте цео викенд.
Сликање са Индијцима :)

Стари део града

Дегустација вина у соби :)

Ја поред посмртних остатака Махатме Гандија

Још једно позирање :)

Пуне и ја