Рикше



Већина теретних возила има овај натпис, зато што ретко ко
користи ретровизоре, већ искључиво трубе

Рикшу сам у више наврата спомињао досад, па мислим да је време да мало више напишем о њој, али и о саобраћају уопште у Бомбају.

Као што сам већ написао, Бомбај је веома хаотичан град и један од најбитнијих фактора тог хаоса су возачи, међу којима се возачи рикше истичу као, могу слободно рећи: најлуђи! Током дана, прећи било коју бомбајску улицу (чак и споредне улице) може да представља знатан изазов, а често захтева и одређену дозу храбрости и небриге за сопствени живот. Највећи проблем ми је тај што сам научио да кад прелазим улицу прво погледам лево, а онда десно. Та добро научена лекција, која ми је много помогла у Србији, ме је у Индији у више наврата замало коштала главе или бар прстију на ногама :). Не покушавам да кажем да овде треба прво гледати десно па лево, јер ни то неће пуно помоћи. У Бомбају се мора добро осматрати на све стране (као лопов када се спрема да украде нешто) и обратити пажњу на све учеснике у саобраћају: аутомобиле, камионе, моторе, рикше, пешаке и краве. Тим редом. Краве вас неће погазити ако не пазите, али постоји јака могућност да вас набоду роговима (који су, иначе, неугодно велики што им даје поприличан дохват). Пар пута сам замало подлетео под рикшу зато што сам морао да обиђем краву која ме је сумњиво одмеравала :). Иначе, већина пешака иде путем, пошто су тротоари закрчени или смећем, или бескућницима који ту живе. Понекад се деси да и крава легне да одмара на тротоар, па нема места за пролаз.



Рикша у акцији



Рикша је превозно средство са три точка и двотактним мотором, намењено за превоз до три путника (мада је лако убедити возача да пристане и на већи број путника). Рикше су најзаступљеније превозно средство на улици, понајвише зато што су релативно јефтине и што, бар ми се чини, свако може да добије дозволу за вожњу. Оне су и један од највећих извора загађења ваздуха и загађења буком. Процедура вожње рикшом започиње „хватањем“ рикше, што је некад лако, али некад може и да потраје. Довољно је само испружити руку или викнути и они ће стати. Некад је довољно бити бео и деловати изгубљено :). Када рикша стане, довољно је питати да ли возач иде у потребни део града. Адреса није битна, пошто ионако неће знати да нађе по њој, већ само отприлике, после пет пауза да пита пролазнике за упутства.

"Митер" у рикши

Генерално правило за возаче рикше је да би муштерији одрали кожу с леђа, ако би могли. Зато увек пре уласка у рикшу, ако се креће са неког туристичког места или од железничке/аутобуске станице, треба подсетити возача да упали таксиметар (илити: „митер“. Замислити да је изговорено са хинди нагласком. Ако не знате хинди нагласак, замислити Апуа из Симпсонових како то изговара :)). Никако не прихватити вожњу без „митера“, јер ће цена бити произвољно велика. У почетку сам, када стигнем на одредиште, питао колико сам дужан, и сваки пут би ми рекли 100 рупија – без обзира да ли смо прешли 200 метара или 2 километра. И сваки пут сам онда морао да тражим да ми покаже ценовник да сам видим пошто је и онда тек платим. Сада носим са собом ценовник, да скратим време ценкања, мада ни то није увек довољно. Једном приликом је возач био толико решен да ми наплати превише, да је већ постајало комично. Прво је тражио 100 рупија, а када сам му показао ценовник где јасно пише да је цена 28 рупија, он је решио да ми понуди попуст и да тражи само 80 рупија :).



Сама вожња рикшом је јединствено искуство, које никад није досадно. Током вожње, рикша ће ретко кад успорити пред већим неравнинама на путу, којих има више него код нас (коначно сам нашао путеве у лошијем стању него у Србији), обилазиће друге рикше на местима на којима већини људи не би пало ни напамет да проба да обиђе, „гураће“ се са камионима и аутобусима. Све у свему, веома узбудљиво :). Али, интересантно је да се, иако звучи веома опасно, у рикши осећам веома безбедно и ретко кад помислим да ћемо се сударити зато што ретко кад има довољно простора да се постигну брзине опасне по живот.



Поглед из рикше



За крај ћу описати једну анегдоту која се Оли и мени недавно десила. По повратку из Пунеа смо изашли раније из аутобуса и решили да узмемо рикшу до куће. Наравно, већ по изласку нас је сачекао возач који нас је практично увукао у своју рикшу и чак је рекао да ће користити „митер“, који је био прекривен нечим, али нам је по поласку подигао заштитну фолију и показао да „митер“ показује 1.00, али је потом вратио фолију на њега. Цела та представа ме је подсетила на мађионичарски трик. Када смо стигли на дестинацију, наш мађионичар је подигао фолију и, уместо очекиване осмице или деветке, на „митеру“ је писало 15 (мерачи увек показују бројеве од 1.00 до 50.00, а тај број се после погледа у табели цена, где се очита колико треба платити), а одмах нам је показао и ценовник да видимо да је цена скоро 200 рупија. То је било безобразно претерана цена и тада је сазнао да се грдно преварио у избору муштерије. Ола је одмах почела да се расправља с њим и да му (на хиндију) објашњава да ми овде живимо и да знамо колика је реална цена и да је он обична варалица. Возач је већ ту видео да 200 рупија неће добити, па је пробао да избори 150, али тада сам ја дошао на ред да се свађам (односно, да не дам паре :)), па је спустио на 120 и ниже од те цене није хтео да иде. Дао сам му 100, зато што нисам имао ништа ситније, и још смо се пар минута свађали док на крају није отишао. Најсмешнији део приче (поред фаце коју је сложио када смо га оптужили да хоће да нас превари) је био када ми је Филип сутрадан рекао да њихов возач није пробао да их превари и да су они платили редовну цену за исти пут којим смо и ми ишли. Редовна цена је била 120 рупија :)