понедељак, 02. април 2012.

Сећини (Szechenyi) бања

Будимпешта је један од ретких, ако не и једини, главни град који се налази на термалним изворима и једна од главних атракција града су термалне лековите бање. Две највеће и најпосећеније бање су Сећини (Széchenyi) и Гелерт (Gellert). Тренутно нам је Олин брат у гостима, и, наравно, ишли смо у бању да госту покажемо ту атракцију, а изабрали смо Сећини, пошто сам тамо већ био неколико пута и свиђа ми се.
Улаз у бању

Бања Сећини је саграђена 1913. године и од самог почетка је била веома популарна. Три спољашња и петнаест унутрашњих базена троше око шест милиона литара воде дневно, што се црпи из термалног извора који се налази преко хиљаду метара испод земље. Иако је бања веома стара, у периоду од 1999. до 2009. извршена је тотална реконструкција, тако да изгледа веома ново и чисто. Карте за целодневно бањање коштају 3400 форинти (око 11€) и укључују употребу ормарића за ствари, што је веома корисно.

Температура воде се разликује од базена до базена, и обично се трудим да их све испробам. Већина је веома пријатна (35-38 степени), али има и хладнијих, који су намењени првенствено расхлађивању након посете сауни. У Сећинију се може испробати пет сауна различитих температура и могу рећи да је искуство веома интересантно. Две „обичне“ сауне имају температуру између 50 и 60 степени, односно 60 и 70, што је сасвим пристојна температура да се лепо изноје прљавштине. Након тога највише волим да уђем у базен са водом од 20 степени да се расхладим. Неко ми је рекао да су такви шокови за организам корисни, јер јачају имунитет, тако да је то додатни подстицај за нагло хлађење. Мало касније обично испробам и две „специјалне“ сауне – ароматичну и сауну за светлосну терапију. Обе сауне имају температуру између 50 и 70 степени, а разлика је у томе што се у ароматичној сауни убацују и неки природни мириси који прочишћавају нос и олакшавају дисање (а вероватно би требало и да имају неке друге ефекте, али је мени овај довољан :)), док се код светлосне терапије смењују светла различите боје док се седи и зноји. Те боје би требало да утичу на расположење и одмор, али ја нисам приметио неки велики утицај. У сваком случају, после ових сауна препоручујем два – три круга у базену са водом од 23 степена.
Хлацнији базен са ђакузијем и вештачким виром

Потом је обично ред да се обиђу спољашњи базени. Хладнији базен има у средини ђакузи и мали вир (где се вода врти у круг уз помоћ млазница), што омогућава мало забаве и одмора од силног лечења :). Топлији базен омогућава да се остане дуже напољу, чак и кад је веома хладно време (нарочито занимљиво зими) и ту људи често играју шах. Трећи спољашњи базен нисам никада користио, пошто је у њега дозвољен улазак само са капом за купање, коју ја немам. Али, колико видим, то је обичан олимпијски базен за пливање.

Након овога, последња обавезна станица при свакој посети је одлазак у пету сауну. Та сауна је најекстремнија, јер се загрева на температуру од чак 100 степени и стварно је јединствено искуство. Успем да издржим десет минута тамо, али није лако. Дисање је тешко зато што је ваздух толико врућ да просто пече нос и грло, а када издахнем на себе, осећам се као да ми је неко прислонио фен за косу на кожу. После тих десетак минута, када већ почне да ми се врти у глави, истетурам се напоље и идем одмах да се бућнем у базен са водом од само шеснаест степени. Разлика у температури је огромна и у базену останем таман довољно да се расхладим и да ми кожа мало утрне (после сауне будем толико загрејан, да се буквално пушим када уђем у базен са водом). После хлађења идем да се послужим ледом који се налази одмах поред. Искрено, нисам сигуран за шта је тај лед намењен, али ја га обично користим да се истрљам њиме после хлађења, јер ми делује као добар сунђер (а таман сам довољно утрнуо после базена да не осетим колико је хладан). И после целе те процедуре, одем у суседну собу где је нормална температура ваздуха, да мало дођем себи и да се аклиматизујем, јер обично тада осећам малу вртоглавицу услед свих тих шокова по организам. Али, и поред тога, осећам се добро после сауне. Некако – здравије...

За крај, споменуо бих да су посетиоци ове бање махом пензионери и странци – понајвише Американци и Руси. Оно што ми је привукло пажњу код Руса је да веома много старијих жена долази да се купа под пуном шминком и дотераном фризуром :)
Поглед на три спољашња базена

Следећи пут кад будем решио да се бањам ћу вероватно испробати бању Гелерт, па ћу касније и о њој писати.

понедељак, 19. март 2012.

Салцбург - град музике

Четвртак и петак су били нерадни дани у Мађарској, па је већина људи искористила дуги викенд и пролећно време за путовање. Ола и ја смо изабрали Салзбург за нашу викенд дестинацију. Пронашли смо релативно јефтине карте (39€) и релативно јефтин хостел (20€ по особи за ноћ) и тиме су биле обављене припреме за путовање. Кажем да су цене релативно ниске, зато што се ради о, за нас, прескупој Аустрији.

Салзбург се налази на западу Аустрије, у подножју Алпа, у близини границе са Немачком и потребно је шест сати возом да се стигне тамо из Будимпеште. То време сам искористио за посматрање прелепих предела, који много личе на рекламу за Милка чоколаде. Никако не могу да се навикнем на чињеницу да све ливаде тамо изгледају као да су тек покошене, да су улице чисте и да скоро да нема оронулих зграда и недовршених кућа. Чак сам развио и теорију да Аустријанци имају закон по којем се куће морају кречити сваке среде :).

По доласку у град, упутили смо се узбрдо до нашег хостела, што је нашим ногама омогућило увид у напоре које их очекују у наредна три дана. Хостел се налази на ободу Салзбурга, на брду и са погледом на град (што се лепо види на слици). Газдарица је веома пријатна и услужна жена и код ње смо купили тзв. Salzburg Card – карта уз коју се остварују попусти на улазнице у музеје и бесплатан јавни превоз. По некој мојој рачуници, ова карта ми је уштедела око 40€.

Први дан смо искористили за шетњу по центру и башти Мирабел. Цео центар је у знаку две лика Волфганга Амадеуса Моцарта и фила Моје песме, моји снови. Моцарт је вероватно најважнија туристичка атракција Салзбурга („најпознатији син Салзбурга“ ) и они ту чињеницу искоришћују до краја. На сваких неколико метара се налази продавница са Моцарт сувенирима, а Моцарт кугле су посебна прича. Понекад ми се чинило да је Моцарт добио име по чоколади, а не обрнуто :). С друге стране, филм је донео међународну славу породици вон Трап, на основу чијих искустава је направљен мјузикл, а касније и филм. Иначе, топло препоручујем свима да одгледају „Моје песме, моји снови“ пре посете Салзбургу :). Дан смо завршили доста рано, што услед умора, што због затварања већине кафића у осам сати.

Наредни дан је започео одличним доручком уз уживање у погледу, а онда право у посету тврђави Хохелсалзбург. Тврђава се налази на брду у близини центра града, тако да се одатле пружа феноменалан поглед на Салзбург и околне планине. Лепо се види и кућа у којој је некада живео локални џелат. Кућа се налази на осами зато што се веровало да живети близу џелата доноси несрећи, тако да нико није хтео да се насели у његовој близини. У оквиру тврђаве се налази и музеј лутака (Салзбург је познат и по луткарском позоришту). Морам да признам да је овај музеј био знатно интересантнији него што сам очекивао, понајвише зато што је поприлично интерактиван и мали :). По завршетку обиласка тврђаве (тврђава је мала и не треба много времена да се све види), уследила је посета Природњачком музеју, нешто чему сам се ја баш радовао. Музеј је поприлично велик, има много експоната, доста њих су интерактивни и потребно је доста времена да би се све видело. Нажалост, пошто смо касно стигли, на крају смо неке морали да само протрчимо поред неких ствари...

У суботу је план био да се попнемо на Унтерсберг, највишу планину у околини Салзбурга, али је лифт нажалост затворен због поправки, тако да смо решили да дан проведемо у обиласку музеја. Први је на ред дошао Панорама музеј, у којем је смештена позната слика из деветнаестог века. Слика је представља панораму са тврђаве и урађена је са мноштвом детаља, тако да су инсталирани и мали дурбини, како би се све могло видети. Поред слике, у музеју се налази и привремена поставка о породици вон Трап, као и детаљи о филмовима и представама о њиховом животу. После Панорама музеја на ред је дошла Моцартова родна кућа, у којој се такође налази мали музеј (мада, није претерано занимљив). После Моцартове куће, попели смо до Музеја модерне уметности, одакле се такође пружа прелеп поглед на Салзбург. Пошто је и посета овом музеју покривена Салзбуршком картом, решили смо да се културно уздижемо неких сат и по времена :). После тог обогаћивања културног духа, на ред је дошла посета мало другачијем музеју – музеју пива који се налази у склопу локалне пиваре. По обиласку тог занимљивог музеја, добили смо на пробу шест врста пива која се ту производе, као и два пива за понети кући.
И, за крај, недељу смо провели шетајући градом и у још једној посети парку Мирабел.

Потом пут кући и гледање „Моје песме, моји снови“ док су нам утисци из Салзбурга још свежи :)

уторак, 13. март 2012.

Шест месеци у Мађарској

Прошле недеље се навршило тачно шест месеци од како сам стигао у Мађарску. Нисам много писао о својим искуствима овде понајвише зато што су ми се у успоредби са Индијом, та искуства чинила некако обична и неупечатљива. А и лењост је допринела тој пасивности, да се не лажемо :). Од онога што се десило током овога времена и о чему вреди писати, детаљније ћу описати у посебним постовима. Овде ћу само направити мали преглед ових шест месеци.


Дневна рутина ми је била одлазак на посао, поподневни одмор од пар сати и излазак у град увече. Итако је било првих пар месеци. Наравно, тај темпо веома брзо замори човека, тако да сада ретко и излазим. Пошто зима и није најбоље време за путовање, нисам много ни мрдао из Будимпеште (десетак дана за новогодишње празнике у Пољској и три дана у Грацу). Али, како се време сада пролепшава, биће и више путовања о којима могу писати. Овај четвртак и петак ће бити нерадни, и продужени викенд користим за обилазаг Салзбурга, док ћу за рођендан у априлу ићи у Холандију. А надам се да ће бити још и других путовања.

Немам велико друштво овде и највише времена проводим са Владимиром и Сандром (које сам већ спомињао), а повремено и са Жужи (једна од ретких чланова AIESEC-a која воли да излази са практикантима). Познајем и још доста других практиканата, али ретко са њима нешто организујем. Пре два месеца се Ола доселила овамо (и она хоће да ужива у Будимпешти :)), па сада са њом и проводим највише времена.

Е, сада када сам направио овај мали преглед, могу да кренем са постовима са конкретним догађајима...

П.С.

Умало да заборавим. Пре неколико месеци ми је у клубу пришао и загрлио ме један момак. Када сам мало боље погледао, успео сам да га препознам. Ференц, мој бивши цимер из Индије! Мали свет :)

уторак, 18. октобар 2011.

Трочасовна екскурзија

Естергом је место на крајњем северу Мађарске, на граници са Словачком. Познато је као главни град Мађарске у периоду од десетог до тринаестог века и као седиште римокатоличке цркве у Мађарској. Градић је такође познат и по великој базилици, која је уједно и највећа у држави. Пошто сам прочитао ове занимљиве податке на википедији и пошто је градић удаљен само 46км од Будимпеште, решио сам да га обиђем са Јаном, Свјетом (скраћено од Светлана) и Палином.
Центар Естергома


Поглед са тврђаве


Међутим, оно што сам занемарио да приметим је то да има само 30.000 становника и да поред те базилике и нема шта друго да се види. То смо открили након сат и по времена путовања возом и три сата шетања по хладном времену и киши. Оно што ми јесте запало за око је да је већина аутомобила у Естергому - Сузуки Свифт :). Касније смо открили да на улазу у градић постоји Сузукијева фабрика, тако да је та мистерија брзо разјашњена. У Естергому смо провели укупно три сата, што је било довољно да се обиђе центар града (који се мало разликује од шидског центра), базилику (која је стварно велика) и омања тврђава са које се пружа веома леп поглед на градић.
Опет поглед са тврђаве :)
Чувена Базилика :)

После тога смо пожурили кући, пошто се време погоршало и дан смо привели крају у мом стану дегустирајући домаћу ракију :)

уторак, 04. октобар 2011.

Плодови напорнога рада :)

Они који повремено читају мој блог сигурно већ знају да сам учествовао у снимању неколико реклама и филмова (за оне који не знају, нека прегледају категорију под називом Bollywood). Конкретно, био сам на снимању два филма и три рекламе и сада имам част да вам представим резултате :)

Прво смо били на снимању филма Ra.One и насловна песма је недавно објављена:



Затим је била чувена реклама са Саћином Тендулкаром, на којој се ја не видим у завршном снимку (али свеједно постављам снимак :))




Потом иде реклама за Никон камере са Пријанком Чопром. Снимање је трајало два дана и снимили су довољно материјала за две рекламе. На другој се боље видим (играм са Олом иза Пријанке и сервирам лопту док играмо одбојку):






И последњи снимак се односи на још један филм где сам ја глумио шанкера. Нажалост, у музичком споту из филма сам видљив само као један пиксел у позадини, али, свеједно ћу поставити линк :)




Уживајте у свом овом таленту :)

петак, 23. септембар 2011.

Један сасвим обичан блам

Јутрос ми се указала прилика да будем мало од користи у стану, пошто је Габи спремила смеће за бацање и оставила га крај врата, па сам ја решио да га понесем са собом кад сам кренуо на посао. Канта за отпатке се налази у посебној просторији у приземљу зграде, али када сам сишао и пробао да отворим врата, нисам могао. Вучем, вучем, а она ни да мрдну, док ме је сво време посматрао један од комшија. Прегледао сам браву и утврдио да нема кључаоницу. Притиснуо сам оближњи тастер, али ни то није помогло. Просто неће, па неће...

И, кад сам већ одустао и кренуо напоље, пришао ми је комшија и почео да објашњава нешто на мађарском. Ја се иначе у таквим ситуацијама само смешкам и промрмљам нешто и то обично буде довољно да ме оставе на миру, али је комшија у овом случају очекивао одговор, па сам морао да му признам да ништа не разумем. Он је на то са разумевањем климнуо гравом, пришао вратима, ГУРНУО их и отворио. А мени је остало само да се заруменим, насмешим и захвалим на помоћи :)

уторак, 20. септембар 2011.

Субота на Балатону

У суботу сам обавио прву екскурзију у Мађарској – ишли смо да обиђемо чувено језеро Балатон. Балатон је највеће језеро у Централној Европи и једна од најпопуларнијих туристичких дестинација у Мађарској. Два најпопуларнија града на језеру су Шофолк и Балатонфуред и сви које мо питали су нам препоручили да обиђемо та места. Међутим, проблем је што се они налазе на супротним обалама и тешко их је обићи у истом дану. Шофолк важи за место где су најбоље журке, док се Балатонфуред и оближњи Тихани одликују занимљивом старинском архитектуром и лепа су одмаралишта. Пошто журке имамо и у Будимпешти, договорили смо се да идемо у Тихани.

У суботу ујутру смо се Сандра (из Новог Сада), Јан (из Прага) и ја нашли на железничкој станици и пошли смо да купимо карте. Жена на шалтеру је знала енглески колико и ми мађарски, тако да смо јој некако рукама и ногама објаснили шта хоћемо (чак смо добили и попуст :)). Путовање је било удобно, а после два сата је коначно дошла кондуктерка која је почела нешто на мађарском да нам објашњава кад је видела наше карте. Срећом, један од наших сапутника је знао енглески и стрпљиво нам је објаснио да се налазимо у погрешном возу! Изгледа да се нешто изгубило у преводу током куповине карата, јер смо морали да преседнемо на станици коју смо већ прошли, а ми то нисмо знали. И тако смо уместо у Тихани, дошли у Шофолк...
Култура на све стране :)

Услужни момак нам је објаснио и да имамо трајект преко језера, али да морамо да ухватимо аутобус за суседно место. Аутобус је кретао у 13:40. Пошто смо имали више од два сата слободног времна, кренули смо у разгледања „главног града журки у Мађарској“. Међутим, те журке се обављају током летње сезоне, а у септембру је све затворено. Поврх тога, највећи део обале се налази у поседу приватних хотела, тако да је било практично немогуће отићи на плажу. Главне атракције смо видели за 15 минута и остатак времена смо се досађивали чекајући аутобус.

У пола два смо отишли на станицу и на информацијама пробали да објаснимо шта ми заправо хоћемо, што није било лако, с обзиром да запослени ни тамо не говоре енглески (мало немачки и руски). Када је један од њих коначно схватио шта нам треба, само је рекао „morgen“. И ето проблема – све и да смо решили да се вратимо у Будимпешту, повратне карте које смо купили важе из Балатонфуреда, не из Шофолка... Последња опција нам је била да одемо на један од туристичких бродова и да пробамо уз помоћ њих да пређемо. Када смо се распитали, рекли су нам да има један у 2 сата и један у 4. Ми смо стигли у 14:02...

После још два сата чекања, успели смо да ухватимо последњи трајект и да пређемо преко. А тада смо отишли право на железничку станицу да проверимо када тачно имамо воз (иако смо већ гледали на интернету и видели да иде на сваких сат времена). У пракси се показало да има један у 7 сати и то је то. Пошто је већ било пола 6, Тихани је био недостижан, а ми смо још сат времена шетали малим Балатонфуредом и потом отишли кући.

И шта ми сада преостаје, него да дођем опет и заправо обиђем оно што сам хтео? :)

Поглед на језеро из Балатонфуреда