петак, 04. фебруар 2011.

Није лако бити глумац - део 2

Након не претерано успешног првог дана снимања рекламе са Сећином, дошло је време за наставак. Јуче сам опет узео слободан дан (последњи, мислим) да бих могао да се посветим свом другом послу :). Требало је у пола 8 да дођем на мали стадион у власништву локалне рафинерије. Ово здање је изабрано зато што терен има и трибине од 15-ак редова, а које су биле потребне за снимање. Закаснио сам мало више од пола сата зато што не познајем овај део града, али, пошто је ово Индија, тек су почињали са доручком када сам стигао. После доручка смо се пресвукли у наше крикет униформе и почели да радимо оно што смо радили цео тај дан – да чекамо.
Наиме, испоставило се да су главни снимци урађени прошли пут, а сада су снимали амбијент и публику, а ми смо позвани за сваки случај, тј. уколико пожеле да поставе неког играча близу ограде са публиком. То време сам искористио да мало разговарам са својим колегама глумцима и сазнам нешто више о њима. Нисам са свима причао и не знам много о њима, али оно мало што сам сазнао ми је показало да се ради о веома живописним карактерима.
Старији Американац који је већину свог живота провео у Индији, пошто су му родитељи били џез музичари који су свирали по целој Јужној Азији је био најпричљивији и имао је много прича да исприча. Ожењен је Индијком, има двоје деце и пензионисао се у Мумбају (био је глумац), а сада из досаде иде на снимање реклама и филмова, а не могу ни да замислим у колико таквих продукција се појављује (у позадини или са мањим улогама). Поред њега, ту су била још четири млађа Индијца који су студенти глуме и један је био (бар мени) веома иритантан и напоран. Интересантно је да су ме двојица од њих питала да ли имам белих другарица којима бих могао да их препоручим. Овај иритантни је то питао отворено (почевши са „Колико девојака имаш тренутно?“), док је други, стидљивији, то питао из далека и веома суптилно :). Био је тамо још један Американац (који ме је заменио у првој сцени из које сам избачен прошли пут) и који је изгледао као бајкер – са тзв. handlebar брковима и ошишан на нулу. Међутим, када смо мало попричали, испоставило се да је он научни радник, да тренутно пише научни рад из области хемије на основу истраживања које је обавио још у САД-у, а глумом се бави ради забаве. Он је најбоља илустрација оне пословице да одело не чини човека :). Ту је био још и Џон, Јужноафриканац који у Мумбају живи скоро цео свој живот и који се бави мото тркама, а глумом се бави ради додатне зараде. Последњи је остао Ахмед – студент из Ирана који је по први пут на снимању. Некако ми је он био најближи, пошто ми једини нисмо глумци и не живимо у Индији дуго.
Током једног од разговора са горе описаним колегама, дошао је помоћник режисера и тражио неког ко прошли пут није био ни у једној сцени. Ја се намерно нисам јавио, да избегнем још једно бламирање, а момак којег су узели је био избачен из сцене... Бар нисам једини више :). После одређеног времена, помоћник режисера је опет дошао са истим захтевом, а како сам само ја још остао да ме већ нису снимили, избор је био лак. Испоставило се да им треба један од играча који би се видео на терену док снимају публику. Требало је да глумим да ми је досадно, што сам врхунски одрадио, с обзиром да сам вежбао цео дан :). Пет минута посла, 8 сати чекања и досађивања. Завршили смо са снимањем око 4 поподне, таман да не стигнем да одем на посао :). Једини проблем је био што нисам јуче добио новац, као што је уобичајено, већ треба данас да одем по њега.
И тиме се завршава ова прича о мојој глуми. Остаје да се надам да ће моја сцена бити у завршној верзији рекламе, а, у међувремену, тражим нове пројекте :)
НАПОМЕНА: Слике са оба дана снимања ћу објавити у посебном посту када успем да их пребацим на рачунар.

4 коментара: