петак, 23. септембар 2011.

Један сасвим обичан блам

Јутрос ми се указала прилика да будем мало од користи у стану, пошто је Габи спремила смеће за бацање и оставила га крај врата, па сам ја решио да га понесем са собом кад сам кренуо на посао. Канта за отпатке се налази у посебној просторији у приземљу зграде, али када сам сишао и пробао да отворим врата, нисам могао. Вучем, вучем, а она ни да мрдну, док ме је сво време посматрао један од комшија. Прегледао сам браву и утврдио да нема кључаоницу. Притиснуо сам оближњи тастер, али ни то није помогло. Просто неће, па неће...

И, кад сам већ одустао и кренуо напоље, пришао ми је комшија и почео да објашњава нешто на мађарском. Ја се иначе у таквим ситуацијама само смешкам и промрмљам нешто и то обично буде довољно да ме оставе на миру, али је комшија у овом случају очекивао одговор, па сам морао да му признам да ништа не разумем. Он је на то са разумевањем климнуо гравом, пришао вратима, ГУРНУО их и отворио. А мени је остало само да се заруменим, насмешим и захвалим на помоћи :)

Нема коментара:

Постави коментар