Трочасовна екскурзија

Естергом је место на крајњем северу Мађарске, на граници са Словачком. Познато је као главни град Мађарске у периоду од десетог до тринаестог века и као седиште римокатоличке цркве у Мађарској. Градић је такође познат и по великој базилици, која је уједно и највећа у држави. Пошто сам прочитао ове занимљиве податке на википедији и пошто је градић удаљен само 46км од Будимпеште, решио сам да га обиђем са Јаном, Свјетом (скраћено од Светлана) и Палином.

Центар Естергома

Поглед са тврђаве

Међутим, оно што сам занемарио да приметим је то да има само 30.000 становника и да поред те базилике и нема шта друго да се види. То смо открили након сат и по времена путовања возом и три сата шетања по хладном времену и киши. Оно што ми јесте запало за око је да је већина аутомобила у Естергому - Сузуки Свифт :). Касније смо открили да на улазу у градић постоји Сузукијева фабрика, тако да је та мистерија брзо разјашњена. У Естергому смо провели укупно три сата, што је било довољно да се обиђе центар града (који се мало разликује од шидског центра), базилику (која је стварно велика) и омања тврђава са које се пружа веома леп поглед на градић.

Опет поглед са тврђаве :)

Чувена Базилика :)

После тога смо пожурили кући, пошто се време погоршало и дан смо привели крају у мом стану дегустирајући домаћу ракију :)

Плодови напорнога рада :)

Они који повремено читају мој блог сигурно већ знају да сам учествовао у снимању неколико реклама и филмова (за оне који не знају, нека прегледају категорију под називом Bollywood). Конкретно, био сам на снимању два филма и три рекламе и сада имам част да вам представим резултате :)

Прво смо били на снимању филма Ra.One и насловна песма је недавно објављена:

Затим је била чувена реклама са Саћином Тендулкаром, на којој се ја не видим у завршном снимку (али свеједно постављам снимак :))

Потом иде реклама за Никон камере са Пријанком Чопром. Снимање је трајало два дана и снимили су довољно материјала за две рекламе. На другој се боље видим (играм са Олом иза Пријанке и сервирам лопту док играмо одбојку):

И последњи снимак се односи на још један филм где сам ја глумио шанкера. Нажалост, у музичком споту из филма сам видљив само као један пиксел у позадини, али, свеједно ћу поставити линк :)

Уживајте у свом овом таленту :)

Један сасвим обичан блам

Јутрос ми се указала прилика да будем мало од користи у стану, пошто је Габи спремила смеће за бацање и оставила га крај врата, па сам ја решио да га понесем са собом кад сам кренуо на посао. Канта за отпатке се налази у посебној просторији у приземљу зграде, али када сам сишао и пробао да отворим врата, нисам могао. Вучем, вучем, а она ни да мрдну, док ме је сво време посматрао један од комшија. Прегледао сам браву и утврдио да нема кључаоницу. Притиснуо сам оближњи тастер, али ни то није помогло. Просто неће, па неће...

И, кад сам већ одустао и кренуо напоље, пришао ми је комшија и почео да објашњава нешто на мађарском. Ја се иначе у таквим ситуацијама само смешкам и промрмљам нешто и то обично буде довољно да ме оставе на миру, али је комшија у овом случају очекивао одговор, па сам морао да му признам да ништа не разумем. Он је на то са разумевањем климнуо гравом, пришао вратима, ГУРНУО их и отворио. А мени је остало само да се заруменим, насмешим и захвалим на помоћи :)

Субота на Балатону

У суботу сам обавио прву екскурзију у Мађарској – ишли смо да обиђемо чувено језеро Балатон. Балатон је највеће језеро у Централној Европи и једна од најпопуларнијих туристичких дестинација у Мађарској. Два најпопуларнија града на језеру су Шофолк и Балатонфуред и сви које мо питали су нам препоручили да обиђемо та места. Међутим, проблем је што се они налазе на супротним обалама и тешко их је обићи у истом дану. Шофолк важи за место где су најбоље журке, док се Балатонфуред и оближњи Тихани одликују занимљивом старинском архитектуром и лепа су одмаралишта. Пошто журке имамо и у Будимпешти, договорили смо се да идемо у Тихани.

У суботу ујутру смо се Сандра (из Новог Сада), Јан (из Прага) и ја нашли на железничкој станици и пошли смо да купимо карте. Жена на шалтеру је знала енглески колико и ми мађарски, тако да смо јој некако рукама и ногама објаснили шта хоћемо (чак смо добили и попуст :)). Путовање је било удобно, а после два сата је коначно дошла кондуктерка која је почела нешто на мађарском да нам објашњава кад је видела наше карте. Срећом, један од наших сапутника је знао енглески и стрпљиво нам је објаснио да се налазимо у погрешном возу! Изгледа да се нешто изгубило у преводу током куповине карата, јер смо морали да преседнемо на станици коју смо већ прошли, а ми то нисмо знали. И тако смо уместо у Тихани, дошли у Шофолк...

Култура на све стране :)

Услужни момак нам је објаснио и да имамо трајект преко језера, али да морамо да ухватимо аутобус за суседно место. Аутобус је кретао у 13:40. Пошто смо имали више од два сата слободног времна, кренули смо у разгледања „главног града журки у Мађарској“. Међутим, те журке се обављају током летње сезоне, а у септембру је све затворено. Поврх тога, највећи део обале се налази у поседу приватних хотела, тако да је било практично немогуће отићи на плажу. Главне атракције смо видели за 15 минута и остатак времена смо се досађивали чекајући аутобус.

У пола два смо отишли на станицу и на информацијама пробали да објаснимо шта ми заправо хоћемо, што није било лако, с обзиром да запослени ни тамо не говоре енглески (мало немачки и руски). Када је један од њих коначно схватио шта нам треба, само је рекао „morgen“. И ето проблема – све и да смо решили да се вратимо у Будимпешту, повратне карте које смо купили важе из Балатонфуреда, не из Шофолка... Последња опција нам је била да одемо на један од туристичких бродова и да пробамо уз помоћ њих да пређемо. Када смо се распитали, рекли су нам да има један у 2 сата и један у 4. Ми смо стигли у 14:02...

После још два сата чекања, успели смо да ухватимо последњи трајект и да пређемо преко. А тада смо отишли право на железничку станицу да проверимо када тачно имамо воз (иако смо већ гледали на интернету и видели да иде на сваких сат времена). У пракси се показало да има један у 7 сати и то је то. Пошто је већ било пола 6, Тихани је био недостижан, а ми смо још сат времена шетали малим Балатонфуредом и потом отишли кући.

И шта ми сада преостаје, него да дођем опет и заправо обиђем оно што сам хтео? :)

Поглед на језеро из Балатонфуреда

Фестивал вина

У недељу сам имао прилику да присуствујем једној манифестацији коју веома ценим и у којој много уживам – фестивалу вина. Будимпештански фестивал вина се одржава почетком септембра сваке године, а игром случаја, ово ми је била друга узастопна посета. Фестивал се одржава на тврђави Буди, где буде преко две стотине штандова винских произвођача, као и произвођача сира, шунке и других пригодних посластица (или, по нашки – мезе :)).  Овај догађај траје пет дана, а дневна улазница кошта 2500 HUF, плус попијено пиће. Скупо је, али уживати у добром вину при фантастичном погледу на Пешту је непроцењиво (као у реклами за Mastercard :)).

Поглед са тврђаве на Пешту

Договор је био да се заинтересовани практиканти нађемо у пола три и сви заједно одемо на тврђаву, купимо карте и уживамо у винском дану. Ја само, по обичају, кренуо прекасно и они су отишли без мене. Али, с обзиром да сам већ „искусан“ посетитељ, самопуздано сам кренуо сам на тврђаву, купио карту и назвао их да се нађемо. Међутим, ту је искрсао проблем – и поред свог објашњавања, нисам успевао да пронађем своју групу.

- Је л'видиш заставе?

- Видим.

- А је л' у близини статуа коњаника и фонтана?

- Јесу.

- Има ли бина?

- Има.

- Крени само напред и ту смо.

И прођем ја тако целом дужином тврђаву, па онда целом дужином назад, а њих нигде. И тако два пута. Зовем опет, опет иста прича, а батерија на самрти. Ту ја решим да мало одморим и урадим оно што је најлогичније кад је врућина, а човек се налази окружен вином – купим једну туру и кренем у шетњу и разгледање штандова. И током те шетње, видим мали пролаз и решим да и ту погледам шта има. Прођем између две зграде и видим да се налазим на другој страни тврђаве, која је такође препуна штандова. Прошетам и туда, кад у даљини спазим гомилу застава. И док сам ја њих гледао и размишљао како занимљиво изгледају, поред себе приметим и статуу коњаника, а са друге стране прелепу фонтану. А, наравно, близу је и музичка бина...Тада сам цитирао Хомера Симпсона: „D'oh!“ Међутим, с обзиром да је прошло више од пола сата од када сам им рекао да стижем за два минута, нису ме више чекали. И док сам тако седео, пио вино и размишљао како да им објасним где сам, приметио сам да су штандови нумерисани... И да сви имамо мапе фестивала са обележеним штандовима. „D'oh!“ #2.

Елем, када смо коначно успели да се нађемо, таман је било време за прославу – фестивал је обележавао своју двадесету годишњицу и сви смо добили парче огромне рођенданске торте и чашу шампањца. Торта ми се свидела и угурао сам се у гужву да добијем репете. Закаснио сам за другу порцију торте, али не и за другу порцију шампањца :).

Дан смо завршили у малом кафићу близу моста, пошто су неки људи (Чеси. Случајност?) желели да пију пиво :) 

Полако се навикавам

Ево, прошло је недељу дана од када сам стигао у Будимпешту и полако се навикавам на живот овде. Упознао сам већ доста људи, али рано је говорити о неком другарству, мада се неки кандидати већ издвајају :). Владимир из Крагујевца ми се чини као веома интересантан лик и један од ретких који је старији од мене. Ту је и једна девојка из Новог Сада, али и неки од странаца ми делују занимљиво – нарочито момак из Шефилда, који је стигао два дана након мене и такође остаје годину дана. Он ме је већ питао да ли бих да идем с њим да обиђемо Венецију :).

Међутим, јесам приметио једну ствар на коју се још навикавам – Мађари ми се чине некако уздржани и незаинтересовани (са пар часних изузетака). Већина њих не показује велику заинтересованост да наставе разговор када се упознамо и брзо се враћају своме послу. Веома су фини и од помоћи, када је потребно, и већина њих зна енглески, али ми се чини да су много мање срдачни од нас. Ево, на пример, ја живим са две девојке у стану. Наша целодневна комуникација се своди на поздраве ујутро и по повратку са посла. Већину времена проведемо свако у својој соби без скоро икакве комуникације... А пошто у стану не постоји нека заједничка дневна соба, тешко је и да организујемо неке заједничке активности (гледање телевизије или само бар да седнемо и причамо). Мада, не делују ми много заинтересоване за то...

И, док је прва недеља боравка била веома попуњена активностима, ове недеље се не дешава много (бар не много ствари на које сам ја позван :)). Кућа-пос'о, пос'о-кућа. Али, не жалим се. Ове недеље је шеф (Миклош) на путу, тако да смо у канцеларији само ја и фирмина секретарица Адел. Срећом па је и она ту, иначе би било веома досадно без друштва тамо (и обрнуто).

И то је то. Нема много новости, сем да ми је пре неко вече требало више од два сата да се вратим кући, пошто сам се мало забунио око ноћних аутобуса, али то баш и није новост :). Бар ћу научити све уличице у Будимпешти :)

Прва мађарска недеља

С обзиром да ми је пракса почињала у среду, 7. септембра, решио сам да у Будимпешту дођем у понедељак, како бих имао времена да се сместим и обавим све формалности пре почетка посла. Припреме за путовање су биле необично лаке, пошто је ово био први пут да не морам да купујем авионску карту нити да вадим визу. А локална AIESEC-ова канцеларија се показала бољом од оне у Мумбају, пошто су водили активну комуникацију са мном и све је било припремљено за мој долазак. Требало је да живим у стану са једном Рускињом (а кирија би била 50.000 форинти, што је мало мање од 190€), међутим, вече пре поласка, моја buddy Габриела ми је јавила да постоји и опција да се уселим код ње и њене сестре за 40.000 форинти, у шта су укључени трошкови.

Путовање је било без проблема, ако не рачунамо стандардно кашњење услед задржавања на граници. Мада, мислим да је овог пута кашњење проузроковано услед културног шока – један од радника који продају освежења у возу је покушао неком странцу да наплати сендвич и чај два пута :). Овај је полудео и почео да виче, и чак су звали полицију, тако да се не бих претерано изненадио да је то узроковало задржавање на граници. Елем, да се вратим својој причи. По доласку у Будимпешту сам упознао људе са којима сам се претходних месец дана дописивао преко мејла: Балинта и Габријелу. Балинт је био ту само да ме поздрави, док ме је Габријела (односно, Габи :)) повела кући да оставим ствари и да ми купи месечну карту за јавни превоз (16€, али зато важи за све видове транспорта). Када сам видео стан, одмах сам прихватио њену понуду – стан је луксузна вила у односу на онај у Индији. А и имам своју собу :). Остатак тог дана, као и наредни дан смо провели бавећи се формалностима – куповина телефонске картице, отварање рачуна у банци, потписивање уговора, одлазак на журку да упознам и друге практиканте :).

У среду ми је био први радни дан. Габи ме је одвела у Меркон и први утисци су засад повољни. Фирма је веома мала (мања него што сам очекивао) и ја сам трећи запослени :). Канцеларија је заправо један стан који је прилагођен тој сврси и ту радим са још две особе – власником фирме и његовом секретарицом :). На први поглед нисам био одушевљен том ситуацијом (нарочито када се успореди са мојим претходним радним местом), али сам се брзо навикао. И сваког дана увиђам предности таквог рада – овога пута имам више посла (и више се очекује од мене, што ми се свиђа), атмосфера је доста неформална (и у банци у Индији је атмосфера била релативно неформална, али та неформалност је била усиљена и површинска), сарадници су ми супер, а секретарица чак и мени кува кафу/чај и доноси пиће :) (мада, на то се још тешко навикавам). А имам чак и своју сопствену канцеларију (читај: собу), са радним столом и рачунаром. Пуноправни радник у фирми :).

И то су укратко главна дешавања ове прве недеље у Мађарској. Још се трудим да упознам људе (већ их доста знам), и идем на све журке на које сам позван. Све у свему, први утисци су веома позитивни и мислим да ће ми се овде много свидети :)