Викенд излет - Дан први

Овог викенда смо ишли да обиђемо једну од ретких туристичких дестинација у покрајини Махарастра – градић Оренгабад (Aurengabad) и околину. У плану смо имали четири кључне атракције: Елора пећине (Ellora caves) и тврђаву Даулатабад (Daulatabad fort) у суботу, а у недељу палату Биби Ка Макбарa (Bibi Ka Maqbara) и Ађанта (Ajanta caves) пећине.

Пожар

Оренгабад је удаљен око 6 сати путовања возом од Мумбаја, тако да смо ишли спаваћим колима у петак навече, а мало је фалило да пропустимо цело путовање. Наиме, пошто смо кренули релативно касно, били смо у великој журби, а по доласку на железничку станицу (одакле смо намеравали да ухватимо локални воз до међуградске станице), затекли смо непланирану ситуацију – огроман пожар о којему је било речи и у нашим вестима. Пожар је утицао на распоред возова, а један од надвожњака за прелазак преко пруге је био затворен, тако да смо већ одустали од путовања и решили да још мало останемо на станици и гледамо акцију гашења пожара. Међутим, у том тренутку ми је пришао један Индијац да пита где намеравамо да идемо (ово ме толико често питају, да више чак ни не сматрам индискретним питањем :)), а када сам му рекао, он је само једноставно рекао да можемо да пређемо преко другог надвожњака који није затворен. Да цитирам Хомера Симпсона: „Do’h!“ :). Е, тада смо кренули у пробијање кроз масу која је дошла да гледа пожар уз покрете достојне професионалног рагби играча :). Срећом, пошто су Индијци веома радознали, како је воз простигао, сви су изашли да гледају представу, што је нама омогућило да без проблема уђемо у скоро празан воз и стигнемо на време на станицу. Колико је било близу да закаснимо на воз, говори чињеница да сам ја у њега морао да ускочим док је кретао...

У Оренгабад смо стигли у 4 ујутру, па да не бисмо лутали непознатим градом по мраку, решили смо да јутро дочекамо на станици. Наредна два-три сата смо провели уз доручак – кесицу чипса и флашицу вискија :). После доручка смо уз помоћ једног возача рикше пронашли релативно јефтин смештај (рикшисти често овако остварују додатну зараду) и после малог одмора, кренули смо у туристички обилазак. Прве су на реду биле Елора пећине. Аутобусом је потребно око сат времена да се стигне тамо, а услед гужве нисмо могли да седимо заједно. Ја сам пут провео причајући са једним Индијцем, који је на крају замолио да се сликамо да покаже својој сестри слику. После тога је затражио мој мејл, а, поучен причама других, ја сам му дао лажну адресу, због чега ми је било мало криво док ми није рекао да има неких интересантних ствари да ми пошаље. Е, тада је сва кривица коју сам осећао нестала :). Елора пећине су веома импресивне. Састоје се од 34 пећине које су све мање или више украшене статуама и представљају права архитектонска уметничка дела за која је било потребно преко 10 генерација градитеља да се оне направе. Првих десетак пећина су направљене током периода будизма у Индији, наредних десеак су украшене хинду мотивима, а последње 4 нисмо обишли јер су далеко,а и били смо већ уморни од пећина :). Најимпресивнија је средишња пећина (број 16) и у њој смо се најдуже задржали.

Улаз у пећину број 16

Олини обожаваоци су били и овде :)

После пећина смо одморили уз по једно пиво, а онда смо се мулти-таксијем запутили ка Даулатабад тврђави. Мало објашњење – мулти-такси је обичан џип у који се угура минимум 15 људи и онда нас возач развози где треба. Интересантно искуство, али не планирам да га поновим :). У тврђаву смо стигли 10 минута пре затварања, па смо морали да је експресно обиђемо. Главне ствари за видети су огромни минарет, прљави јарак са водом и прастари топ са угравираном овновом главом... Пошто смо веома журили у обиласку, нисам имао времена да сазнам много више детаља о овом месту. Штета, пошто ми је деловало веома занимљиво, нарочито пошто волим историју... У једном тренутку смо дошли до мрачног тунела који је једини пролаз до замка и који је направљен тако да се непријатељ у њему изгуби и препун је замки. Решили смо да не идемо са водичем тамо, пошто није знао енглески, па смо се уместо тога попели горе да уживамо у видику. Нажалост, нисмо дуго могли да останемо, јер су се појавила два мајмуна (буквално :)) и да бисмо избегли сукоб, решили смо да кренемо полако својим послом :) (или, што би Грунф рекао: „Боље частан узмак него нечастан пораз“ :)). Међутим, иако се тврђава већ затварала, и даље је било много Индијаца којима смо ми били много интересантнији него неке тамо зидине, па смо мног времена провели сликајући се с нашим обожаваоцима. Ја сам био нарочито популаран, а један момак ми је чак упутио и комплимент „Много сте згодни, господине“ („You are so handsome, sir“). „Хвала, знам“ :)

Обратите пажњу на дешавања у позадини :)

Згодни господин :)

Страшни мајмун

За крај смо у Оренгабаду вечерали у прескупом ресторану и тиме завршили први дан излета.

Кандела и Лоневала

Претходног викенда сам коначно отишао на излет ван Мумбаја. Одредиште: оближња брда за која сам чуо да су веома лепа (нарочито током монсуна, али, сад, на то већ не могу да утичем :)). На излет смо отишли после Олиног дужег наговарања.

У суботу рано ујутро смо ухватили претрпан воз и после два сата вожње Ола је изненада викнула: „Кандела! Брзо, излазимо! – Али, зар не идемо у Лоневалу? – Брзо!!“. И тако изађосмо ми у Кандели, за коју се испоставило да је толико мало сеоце, да је питање да ли би се уопште могло назвати насељеним местом... Узели смо рикшу са пусте станице до хотела. Пошто нисмо ништа погледали на интернету, нисмо ништа ни знали о овом месту – ни где су хотели, хостели, пошто, а чак нисмо знали ни шта има да се види овде. Рикшиста нас је одвезао отприлике један километар од станице и оставио испред неког хотела. Цена, права ситница – 2000 рупија за вече. Ни оближња конкуренција није била ништа јефтинија, па смо били присиљени да узмему овде собу. А кад смо питали на рецепцији шта има у околини да се види, испоставило се да вајни хотелијер не зна енглески. Ништа, још не губимо наду. Пробали смо сами да пронађемо. Пешке лево – аутопут. Десно – аутопут. Е, сад је морал већ почео да пада... Срећом, одмах поред нашег хотела се налазио неки тренинг центар за банкаре и баш у том тренутку су имали паузу, па смо коначно пронашли неког ко зна енглески да га питамо шта и где. Љубазни господин нам је објаснио да у Кандели нема ништа да се види и да је најбоље да узмемо рикшу до Лоневале и тамо питамо шта даље... Лоневала није много већа од Канделе, али бар има много ресторана и продавница, па нам се ниски морал поправио. После ручка и по једног пива се поправио још више :). Пошто је већ било прошло 4 сата, решили смо да не идемо далеко, а конобар је био љубазан да нас снабде једним туристичким памфлетом где је писало шта ваља посетити. За тај дан смо само прошетали до оближњег паркића, а потом и до малог језерца које снабдева градиће водом. Нажалост, језеру је био забрањен приступ (услед већ описане еколошке свести Индијаца), међутим, у том тренутку су два момка прошла поред нас и једноставно прескочила ограду и отишла да се шетају. Стара изрека каже: „Кад си у Риму, ради што и Римљани“ :). Остатак вечери смо провели на језеру, уживајући у чистоћи (како сам научио да ценим мале ствари овде) и заласку сунца. Вече смо провели на тераси нашег хотела и касније гледајући индијску телевизију, која је, најблаже речено, инфантилна. А соба... Рећићу само да смо спавали обучени јер, кад је Ола подигла покривач, пробудила је бубашвабу која је побегла у непознатом правцу :)

Следећи дан је био прилично сличан претходном. Опет посета језеру (другом језеру), које је било поприлично смањено услед суше, тако да смо га за кратко време обишли. Ту је била и поприлично јасна илустрација зашто је приступ првом језеру забрањен – људи су се ту купали, јели, прали веш, а поприлично сам сигуран и да су нужду обављали. Да не спомињем да су то исто радиле и краве и пси... Послеподне смо провели опет у оном паркићу, гледајући клинце како играју крикет (није била гужва, пошто је Индија играла тог дана на Светском првенству, па су сви гледали код куће). Када су клинци завршили са игром, дошли су близу нас и почели да међу собом преговарају ко од њих зна довољно енглески да прича са нама :). Коначно је најхрабрији од њих издалека довикнуо Оли: „Тето, мој друг пита одакле сте“ :). А када су расправили наш одговор међу собом, опет је један дечкић пришао Оли и затражио две рупије. Таман смо помислили да је опет расна дискриминација у питању, кад дечко извади две рупије и пита да ли Ола има да му да. Утом су дошла и три старија момка да виде да нас клинци не гњаве, па су нам и превели да не тражи он рупије, већ наш новац. А тек што се гужва направила када је Ола почела делити гроше (100 гроша = 1 злота). Чак су и ови матори викали „Тето, тето, дај и мени“ :)

У возу је била стандардна гужва, тако да смо пола пута стајали, а кад смо успели да седнемо, играли смо неку игрицу на Олином телефону, док је један мали дечко крајње упадљиво гледао шта ми радимо :)

Поглед са наше терасе

Улаз у парк

Разлог зашто је забрањен приступ језеру

Али, тада смо схватили да правила постоје да би се кршила :)

Друго језеро

Била је врућина :)

Последњи радни и први нерадни дан

Уторак 22. фебруар ми је био последњи радни дан. Тако је бар требало да буде. После три месеца проведена радећи у истој канцеларији, са истим људима, нико сем једног момка није знао да ми је последњи дан... Није да ми је сметало. Чак, напротив, више ми је одговарало да одем тихо и да се избегну неискрени поздрави или, не дај боже, куповина торте. Зашто? Зато што се после три месеца једва познајемо, а не да смо пријатељи. Током свог времена проведеног тамо, видео сам да су сви тихи и раде свој посао (или се бар праве да раде) док су ту шефови. Нема неке слободе за дружење, иначе ће неки од шефова одмах почети да виче. А и видео сам доста тих опроштајних забава и рођенданских прослава, и све су ми деловале некако извештачено и усиљено. Овако је бар лакше кад ми нико неће недостајати.

Тог последњег дана, пред крај радног времена, дошао сам до Костуба да му се јавим да одлазим и да питам ако може да ми потпише неки документ као потврду о обављеној пракси, на шта ми је он одговорио нешто потпуно неочекивано: „Али ти ћеш овде бити до петка, зар не? – Па, баш и не, данас ми је последњи дан. –Нема везе, рећи ћу ја кадровској да је у реду...“ Толико сам се збунио да нисам знао ни шта да му кажем. Међутим, после се испоставило да је он то хтео да ми учини услугу и да ми омогући да пишем извештај о раду на фирмином лаптопу. То најбоље илуструје индијски однос према раду – његова је претпоставка да ће ми бити потребна три радна дана за посао од два сата. Чак смо оваквим ситуацијама наденули и име: ГДП илити Генерална Индијска Пракса (General Indian Procedure). Тим термином означавамо сваку нелогичност и глупост која је нормална Индијцима. Испоставило се касније да су ми цео тај и наредни дан били у знаку ГДП-ја... Потом сам му објаснио да ми треба само један папир да ми он потпише и свеједно ми је рекао да дођем сутра...

То вече сам отишао на пиће са Михиром, да се коначо испричамо ван радног места. Мала напомена – Михир је највреднија особа коју сам упознао овде. Константно је заузет и често остаје после радног времена и долази викендом и за празнике како би завршио свој посао. Ниједан други Индијац не би ни помислио то. Само би пробио све рокове и крај приче. Вече са Михиром је било веома пријатно и сазнао сам неке интересантне информације о мојим дојучерашњим сарадницима. Када му се после једног пива мало развезао језик и када није било бојазни да неко слуша, сазнао сам пар информација које би добро послужиле као илустрација мог поста о класним разликама у Мумбају. Ево једне занимљиве успоредбе: ја сам зарађивао 20 хиљада рупија месечно, као привремено запослени практикант (најнижи у хијерархији). Михир, човек који највише од свих нас ради, зарађује 55 хиљада. Девојка, чија је једина предност у односу на Михира то што је завршила бољи факултет и чији је једини посао да прослеђује документе мејлом, зарађује преко 100 хиљада. А Михиров шеф (средњи менаџмент), који већину радног времена проводи покушавајући да прода своју кућу, зарађује преко 400 хиљада рупија. То је преко 6000 евра! А мојих 20 хиљада је довољно за леп живот овде. Као контраст, баш јуче сам прочитао репортажу о једном обичном рибару који издржава четворочлану породицу са 150 рупија дневно + има месечни дуг према неком зеленашу од 4000 рупија. А погодите ко највише ради од свих набројаних лица. Толико о праведној расподели...

Мој први „нерадни“ дан сам провео као права домаћица :). Опрао сам веш (и свој и Олин), окачио да се суши, поспремао собу, обавио куповину... Више сам се нарадио него док сам био запослен :). Послеподне сам кренуо у канцеларију да покупим потписан документ (који сам написао и послао Костубу). 45 минута путовања на око 35 степени и кад сам дошао, Костуб ми је рекао да је документ добар и да нема замерки, али да ипак дођем сутра, пошто би он да дода још пар ствари и мало га побољша... Није се сетио да ми то напише у мејлу, да не морам да долазим с другог краја града... ГДП!

Пошто сам имао аудицију за још једну рекламу (иронично, реклама је била за конкурентску банку :)), решио сам да кренем тамо директно из своје канцеларије. Потрошио сам око 60 рупија и 40 минута да стигнем на место аудиције (и још ме је један дечко морао пешке водити кроз мале уличице и туђа дворишта), а тамо сам затекао само једног момка који ме је бледо гледао док сам му објашњавао зашто сам дошао, а онда се сетио да ми каже да је аудиција отказана. ГДП!

И тако ми прођоше та два дана у суочавању са ГДП-ом. Данашњи дан ми је отпочео на сличан начин – домаћински послови пеглања и слагања кошуља, спремање собе, плаћање рачуна, а после одлазак у канцеларију и, надам се, добијање писма препоруке...

Реклама за Nikon

Још један викенд, још једна реклама. Овог пута смо добили понуду за снимање рекламе за фотоапарате Nikon у петак и суботу. Међутим, за разлику од претходних понуда, ова је била попраћена међусобним оптужбама практиканата око тога да ли неко хоће део новца од плата да задржи за себе, а било је и проблема са радним дозволама (наиме, сва ова снимања што ми радимо су незаконита, зато што немамо одговарајућ тип визе. Али, власти то углавном толеришу, уз малу помоћ мита јер, у противном, не би могли да пронађу довољно статиста за бројне филмове, серије и рекламе). Али, када је већ изгледало да ће снимање бити отказано, у пола један после поноћи сам добио позив са понудом да ипак дођем, јер им требају три момка да глуме одбојкаше.

Устао сам у пола 6 ујутро, пошто је локација снимања била поприлично далеко, а морао сам да стигнем до 7. По доласку сам се нашао са Онуром (из Турске, наравно :)) и Мохамедом (из Туниса), мојим колегама одбојкашима. И тада је почео наш посао – чекање. Ускоро се испоставило да је продукција успела да подмити полицију и да им треба што више белих девојака, које су нам се придружиле око 10-11 сати. Једна од глумица је била и Ола. Пошто се снимало у петак, сви практиканти (укључујући и мене) који су дошли су јавили својим шефовима да их мучи стомак и да не могу да дођу на посао – масовна епидемија :).

Коначно смо почели снимање. Главна глумица је бивша мис света Пријанка Чопра (Pryanka Chopra), чиме се мој списак славних личности са којима са „сарађивао“ проширује на 4 :). Снимање је било забавно, сви су били у добром расположењу и није било тешко играти и лудирати се пред камерама. Ја сам у пар сцена играо поред Пријанке, тако да се надам да ћу бити видљив у коначној верзији рекламе. Али, најбољу шансу да будем у реклами имам док играм одбојку. Планирано је било да један од индијских манекена унајмљених за снимање крупних кадрова сервира лопту. Међутим, Индијци знају о одбојци отприлике колико и ја о крикету, односно, ја сам за њих измислио одбојку :). Резултат је био сличан оном од прошлог пута, када сам као крикеташ био замењен, тако сам сада ја заменио Индијце и сервирао сам пред камером. Освета је слатка :). Поред ових сцена, појављујем се у још неколико њих у позадини како шетам, играм се са лоптом, одмарам на лежаљци и слично. Реклама ће бити готова за 2-3 недеље и надам се да ће бити на интернету да могу да је снимим :).

И док смо у петак сви били у добром расположењу и уживали у сунцу, у суботу су сви практиканти били црвени као ракови, обучени као бедуини и нико се више није отимао да игра пред камером, јер је то значило да мора да се скине и опет буде на сунцу. Један Рус је свугде ишао са огромним сунцобраном и једва су га натерали да га остави да би могли да снимају :). Ола и ја смо толико црвени да смо чули неке суптилне Индијце на железничкој станици како нас гледају и спомињу „tamatar“. За оне који нису погодили, tamatar значи парадајз :). Мада, мене више интересује како ће практиканти који заједно раде у Tata Consultancy Services (TCS) и који су сви заједно покварили стомак истога дана објаснити зашто су сви у понедељак црвени као ракови :).

И тако сам провео викенд. Уморан као пас и црвен као јастог, али зато богатији за 10.000 рупија. Да вас поштедим рачунања: то је преко 150€ :)

Oла пред почетак снимања, док је још бела :)

Снимање



Ола и Ромео глуме :)




Ја покушавам да се заштитим од сунца другог дана снимања



Дублерка главне глумице. Види се да није права по томе што је
не прати константно момак са сунцобраном...

Tamatar :)

Крај саге о лаптопу

Дошао је и тај тренутак да се сага о оправци мог лаптопа завршила, и то неуспешно. Прошле суботе сам ишао у радњу да попричам са њима и да узмем лаптоп, јер сам решио да ми је доста чекања. Показао сам ом признаницу са датумом од 20. децембра и тражио да ми се врати рачунар који, наравно, лаптоп није био код њих, већ у сервису, али ионако треба да добију плочу за два дана и онда ће га оправити. Аха... :) Добро, кад већ није лаптоп код њих, рекао сам да ћу у уторак доћи по њега, био оправљен или не. У понедељак сам назвао мајстора, али га нисам ништа разумео због лоше везе, па сам решио да не идем у уторак, пошто сам на основу претходних искустава претпоставио да нећу постићи тиме ништа (испоставило се то као добра одлука, јер сам касније сазнао да је рачунар стигао тек у среду увече). У среду сам га опет назвао и он се просто изненадио што ја још нисам дошао по лаптоп и договорили смо се да дођем у четвртак по њега. У четвртак сам се појавио у пола 11 (значи да сам на посао каснио бар 2 сата), речено ми је да је лаптоп код њих, али је закључан у канцеларији, а газда још није стигао. Али, могу да га сачекам, пошто ће доћи за пола сата-сат. Знајући индијски осећај за време, решио сам да ипак одем на посао, а успут сам их питао да ли је бар оправљен, а они су ми рекли да нису сигурни, али мисле да јесте. Преведено са индијског језика на српски: није ни близу био да буде оправљен :)

У суботу сам дошао опет и коначно сам га узео! После само сат времена натезања... Лаптоп сам релативно брзо добио, али је потрајало док нису пронашли пуњач (прошли пут су само кабл изгубили, сада цео пуњач). После 45 минута чекања, добио сам свој пуњач... Без кабла, наравно, којег су тражили додатних 15-ак минута. Срећом, нису пробали ништа да ми наплате.

Више нећу покушавати да оправим лаптоп овде, већ ћу то урадити када се вратим кући. Ако сам преживео скоро три месеца без њега, преживећу и преосталих скоро 2 месеца...

Концерт, фестивал, Harry Potter

Овај викенд је протекао у знаку две културне манифестације (да се послужим РТС речником :)) које смо посетили: један концерт и један фестивал.

У суботу увече смо Ола и ја били на концерту Брајана Адамса, којим је он отпочео своју индијску турнеју. Купили смо јефтиније карте (2000 рупија) и могу рећи да сам веома уживао, иако нисмо имали најбоља места (били смо далеко од бине). Организација је била типично индијска, што ће рећи, поприлично нелогична. Организатори су одвојили једнак простор за власнике скупљих улазница и за власнике јефтинијих улазница, иако је очигледно (или сам бар ја тако мислио) да ће увек бити више људи који ће купити јефтиније карте него ових са скупљим. Последица је била да смо ми били доста далеко од бине, док је истовремено простор између нас са сребрним картама и посетилаца са златним картама био празан. Следеће што ми је сметало је то што се неки геније досетио да постави три скеле за осветљење и озвучење директно испред бине, тако да на најбољи начин блокира поглед нама у залеђу, иако би потпуно исти ефекат осветљења и звука био постигнут да су скеле биле са стране. Али, зато је Брајан врхунски обавио свој посао. Није дошао само да одради тезгу, није нам одвлачио пажњу ватрометом и другим сценским ефектима, већ је само радио оно што зна најбоље – певао. А комуникација са публиком је била савршена, по мом мишљењу. Започео је присећањем своје прве посете Мумбају, првог концерта, анегдота са тог концерта, значи, није само понављао неке уопштене фразе, већ је стварно остваривао везу са публиком. Врхунац је био када је одсвирао делић једне песме и питао ко зна цео текст, а потом је додао да се јаве ако стварно знају текст, јер планира да неког доведе на позорницу да отпева песму с њим, а ако не зна текст „осрамотиће и себе, и своје пријатеље, и своју породицу“. Две трећине добровољаца се предомислило у том тренутку :). Затим је изабрао једну девојку, мало причао са њом, отпевали су, одиграли, и поклонио је њој и друштву мајице. Свака му част на томе. Концерт је трајао два сата, а пошто је почео у пола 8, значи да је завршен у пола 10! По мумбајским законима не сме да се прави бука после 10 сати увече, и то важи чак и за концерте. Шта рећи...

У недељу је био последњи дан Кала Года (Khala Ghoda) уметничког фестивала, или, тачније, сајма. Накањивали смо се недељу дана да идемо и коначно смо решили у недељу предвече да одемо. Међутим, док смо стигли и вечерали, већ је било касно, па смо стигли тамо тек око пола 10 када се већина штандова затварала и продавци се паковали. Ипак, то нас није спречило да дамо интервју за један веб сајт о нашим утисцима о фестивалу :). Чекам да окаче снимак на интернет, па можда и овде додам линк (ако сам лепо испао :)).

И за крај једна анегдота. Док сам се у недељу враћао од фризера, на улици ме је пресрео продавац мапа (званично продаје мапе, незванично дрогу) и почео да ме нутка. Кад сам одбио да купим мапу света, рекао ми је „You look like Harry Potter, sir.“ Нисам знао да ли је хтео да ми да комплимент или да ме увреди, али сам свеједно рекао "Хвала" :)

Мада, кад мало боље размислим, можда и личимо?

Зашто доћи у Мумбај?

Моји први утисци о Мумбају су били фокусирани углавном на негативне аспекте живота у овом граду, а после два и по месеца и даље су јаки. Али, зашто онда доћи уопште у Мумбај?

За туристичке посете, Мумбај је одлична почетна станица, пошто има огроман међународни аеродром са летовима из целог света. Добра је почетна станица зато што туристи могу у Мумбају да проведу један или два дана док се мало аклиматизују, а за то време ће стићи да обиђу све знаменитости овога града, пошто их и нема пуно. Даље могу да наставе са истраживањем интересантнијих локација у Индији.

Оно што Мумбај чини познатим градом у који сви Индијци желе да дођу је његова економија. Пар података ће најбоље илустровати колико је овај град значајан и зашто се сматра комерцијалним центром државе. Сви знамо да је Индија једна од нових економских сила и да има најбрже растућу економију на свету (док се ми боримо да остваримо годишњи раст БДП-а од 3%, Индијци су постигли раст од 8,9% прошле године). А удео Мумбаја у тој економији је и више него значајан и он чини 6% укупне индијске економије! Мумбај пружа 10% од укупне запослености, 40% пореза на приход се прикупи само у Мумбају (много богатих људи живи овде), 60% укупних царинских прихода. То је 38. град по величини бруто друштвеног производа. Овде се налазе седишта највећих индијских компанија, као и представништва великог броја страних компанија. А прави финансијски центар мора да има и финансијске институције – у Мумбају су смештене две највеће индијске берзе (Бомбајска берза и Национална берза), Народна банка Индије (Reserves Bank of India (RBI)), Завод за израду новчаница и кованог новца (Mint)...

Поред финансијског центра, Мумбај је и културни центар Индије, јер се у њему налази и индустрија филмовав Боливуд (Bollywood = Bombay + Hollywood), који представља једног од највећих послодаваца у овом граду и значајан извор прихода за град, јер за снимање сваког филма потребно је на стотине и хиљаде (у зависности од величине продукције) помоћног особља. Наравно, последица свега овога је да у Мумбају живе веома богати и веома познати људи. Овде се могу пронаћи ресторани и клубови који су међу најбољима на свету, али за посету таквим местима морате да имате поприлично дубок џеп.

Али, Мумбај има и веома развијену класичну индустрију (ипак је овде највећа индијска лука) која захтева велики број ниско и средње квалификоване радне снаге, тако да велики број људи са села овде може да пронађе боље плаћен посао и бољу будућност за своју децу (па макар они сами живели у картонским кутијама). Када сам по први пут видео сиромашније делове града (slums), мислио сам да ту живе само просјаци. Међутим, грдно сам се преварио. Највеће мумбајско сиромашно предграђе годишње генерише преко 600 милиона долара прихода за град. А у граду има много таквих „сиромашних“ предграђа. Те приходе генеришу микро и мала предузећа (предузетници), који су углавном нерегистровани. Међутим, у Индији фирме ни не морају да се региструју, већ држава има посебне начине за прикупљање пореза од малих, нерегистрованих предузећа.

И ово је друга, светлија страна живота у Мумбају. Иако се на основу мог досадашњег писања могло закључити да је ово град сиротиње, чињеница је да се људи са села овде досељавају са добрим разлогом. Мумбај можда нема много тога да понуди туристима, али зато има много да понуди за вредне и сналажљиве. И управо су ово били главни разлози зашто сам ја уопште дошао у Индију.