Опроштајни викенд

Филип и Кејти вечерас одлазе на путовање Индијом, а после тога одлазе свако својој кући. У суботу је била Филипова опроштајна журка, а у недељу смо отишли на вечеру да се још једном поздравимо.

Суботу смо провели одмарајући се, а вече је било резервисано за Филипову опроштајну журку (званично је то била комбинација заједничке Филипове и Маженине опроштајне журке и Вивијаниног рођендана, али за мене је то вече било само за Филипа, пошто њега најбоље знам и највише времена у Мумбају сам провео са њим). Журка к'о журка. Пиће и дружење у стану, а потом масовни одлазак у један од мумбајских ноћних клубова. Ола и ја смо имали тај малер да делимо рикшу са Абишеком – клинцем од 19 година који се поноси чињеницом да је стално пијан. Наравно, то вече је био препариран и усред пута је рекао возачу рикше да стане. Изашли смо, платили, и хтели да га одведемо кући, али он није хтео да каже где живи. Нисмо хтели да га оставимо самог на сред улице, нарочито зато што није могао ни да стоји. После 20 минута убеђивања, пристао је да уђе у рикшу и рекао је возачу где да иде. После подугачке вожње, опет га је зауставио и опет се сцена поновила, с том разликом што сам се ја већ изнервирао и почео да вичем на њега, док је група таксиста и рикшиста гледала представу. Као решење смо га коначно угурали самог у рикшу (на којој је рачун већ прешао стотку одавно) и оставили да иде куд зна и уме. Ми смо отишли у клуб са великим закашњењем, а кад смо стигли, обезбеђење на улазу је хтело да нам наплати стандардну цену за улазак – 45€. Сви већи клубови у Мумбају дебело наплаћују улаз, и овај клуб није изузетак. Пошто је то, наравно, превише, практиканти посећује те клубове само када имају обезбеђен бесплатан упад (као што је био случај то вече). После краће расправе, пуштени смо унутра, таман када је слављеник изашао напоље. Он је са Вивијани отишао да проведе романтично вече у хотелу са пет звездица (11000 рупија за ноћ. Ола, немој ни да се надаш нечем сличном!), а ми смо ушли бар мало да будемо, кад смо се већ толико трудили да дођемо. Клуб није ништа посебно, а нарочито није вредан 3000 рупија за улаз. Нисмо дуго остали, али смо били довољно дуго за репризу ситуације од прошле посете овом клубу. Прошли пут нисам могао да се одбраним од једног Индијца који је хтео да игра са мном (а пошто је музика махом из боливудских филмова, он је знао и кореографију) и кад год бих се окренуо и почео да играм са Олом, он би ме ударио по рамену да ми привуче пажњу и онда наставио где је стао. Морао сам да одем кући раније :). То вече ме је опет неки денсер пратио, али сам, поучен претходним искутвом, успео да побегнем од њега :).

У недељу ујутру сам затекао поруку на телефону од Абишека. Не сећа се шта је радио, али зна да сам био бесан на њега и овом приликом ми нуди бланко извињење :). Извињење прихваћено, али рикшу више нећемо делити... Увече смо отишли у неки фенси ресторан на опроштајну вечеру и атмосфера је била некако свечанија и више сам уживао. Поздравио сам се и са Маженом, која иде кући у уторак, али знам да ћемо се срести опет, пошто је из истог места као и Ола :). Филип вечерас одлази и с њим ћу се тад и поздравити. Њега ћу видети опет 7. марта, када се врати са путовања да покупи своје ствари.

Овај викенд је и својеврсна прекретница зато што долази до смене цимера. Јуче нам се доселила Зузана (девојка из Словачке), вечерас долази Кристина из Немачке, а за пар дана, највероватније и Дезмонд из Гане (један од мојих пређашњих цимера). Ола и ја смо некако преузели управљање станом – она формално, пошто је њен потпис сада на уговору, а ја фактички, пошто сам ја задужен за прикупљање депозита и кирија, као и решавање питања која настају. Данас, нпр. ме је Ола звала да ми каже да ју је Зузана питала да ли може једна девојка из Мексика да преспава вечерас код нас, пошто јој AIESEC још није пронашао смештај. Ференцац је већ питала, а он није имао ништа против, али сам се ја једини успротивио. Да је то Зузанина другарица која јој је дошла у госте, не бих се бунио и не би ми сметало да дође. Али, та девојка је јуче стигла, а знајући AIESEC, неће јој никад пронаћи стан ако јој допустимо да дође код нас. Са AIESEC-ом нећу да имам ништа (већ сам писао о њима и знам колико су неодговорни). Срећом, Зузана се сложила и избегли смо потенцијално непријатну ситуацију. А за девојку из Мексика не бринем, пошто знам да неће завршити на улици. Има довољно привремених решења за њен смештај.

И за крај, да објавим и новости из саге о лаптопу :). Звао сам, по ко зна који пут сервис и, гле чуда, још немају матичну плочу и требаће им, опет гле чуда, још неколико дана да је набаве. Овог пута сам их обавестио да у суботу долазим да га покупим, оправљеног или не (отишао бих и раније, али не могу због посла), а када сам почео да се жалим како је лаптоп код њих већ више од месец дана, веза се мистериозно прекинула :)

Није лако бити глумац - део 1

После успешне аудиције, дошло је време да своје глумачке вештине применим пред камерама. Снимање је било јутрос у 6, а снимали смо рекламу за Luminous Inverter (неке батерије или нешто слично). Заштитно лице компаније за коју смо снимали рекламу је Саћин Тендулкар (Sachin Tendulkar), најпознатији и најпопуларнији крикеташ у Индији, земљи у којој је крикет национални спорт, популарнији и од фудбала. Овога пута, продукција је била на знатно вишем нивоу, сви смо добили дресове који су кројени баш за нас, као и сву додатну опрему (стварно смо изгледали као прави крикет тим). Интересантно је да сам ја био једини практикант на снимању. Сви остали „глумци“ су људи који живе у Мумбају већ 15-20 година и неки чак зарађују за живот на овај начин.

Када смо били спремни за снимање, помоћник режисера је изабрао мене и још два момка да будемо директно иза Саћина, што значи да бисмо били у истој сцени и да бисмо били веома препознатљиви – баш оно што сам хтео. Али, потом је уследило полу-питање „Сви знате да играте крикет, зар не?“, на шта сам ја само промрљао нешто неразумљиво (пробам блеф, па ако прође, прође :)). На моју жалост, режисер је затражио да се поставимо у положај типичан за играче на тим позицијама, што ја, наравно, нисам знао да урадим правилно. Режисер је био много фин човек – допустио ми је чак два пута да покушам да имитирам два Индијца поред мене, а онда ме је заменио за једног другог саиграча :(. Утом долази и чувени Саћин, сви су узбуђени и скачу око њега, а ја наредних сат-два времена немам ништа друго да радим.

После неколико сцена, долази још једна прилика за мене. Додељена ми је друга позиција, камера је била знатно даље, али ми овога пута нису чак поштено ни објаснили како треба да се поставим. Један покушај, режисеру се није свидело како сам се поставио и одмах – измена! Имао сам минутажу на терену као Перица Огњеновић у Реалу :). Опет сам имао леп поглед са стране... Нисам чак ни био једини који је имао проблема са опонашањем професионалних крикеташа. Један момак из Ирана зна о крикету колико и ја, али он није замењен, већ су понављали сцену док он није урадио како треба. Разлика је била што је он био ударач и имао је посебну опрему, па га није било лако заменити. Малер...

Али, лоше расположење ме је брзо прошло, а добрим делом је то било због Индијаца који су посматрали снимање са друге стране ограде игралишта. Док сам седео у хладовини са већином мојих колега из тима, један човек ме је довикнуо. „Excuse me, sir. Could you...?“ и ту ми дода бележницу и оловку, а ја засијах од среће :). На бележници је већ био припремио шта хоће од мене: име, земљу порекла, аутограм и датум. Потом ме је замолио да је проследим својим „саиграчима“. Они су били мало креативнији и писали су ствари попут „С љубављу од ____“ и слично, а када ме је он питао да ли смо сви из те, како се зове, Србије, ја сам само климнуо главом. Сада срећник мисли да је добио аутограме првотимаца српске крикет репрезентације :). Аутограма датих – Горан: 1, Саћин: 0 :p

Изгледа да је моје изузеће са сцене уштедело довољно времена да снимање завршимо већ у подне, што је мени дало довољно времена да дођем на посао и напишем овај пост :). Сада имам три дана пред собом да гледам крикет и проучавам понашање играча на терену како бих био спремнији за наставак снимања у уторак. Још не одустајем од покушаја да се појавим на телевизији, а да ли ћу успети, написаћу у уторак (тада ћу и описати сценарио рекламе :)).

НАПОМЕНА: Имам и пар слика са снимања, али сам сликао телефон а кабл за пребацивање на рачунар ми је у Србији. Ако успем некако овде да пребацим, додаћу их накнадно у пост.

Аудиција

Јуче ме је Ола обавестила да се за викенд снима још једна реклама и да им је потребно 15 момака (белих, наравно) који би глумили крикет тим и једног судију, а за два дана посла се добија 8000 рупија (скоро 150€). Заинтересовани да се пријаве на аудицију до 8 сати увече. Ја, као веома заинтересован, сам чак отишао са посла сат времена раније како бих стигао на време. Дошао сам у пола осам и у наредних двадесетак минута сам открио да глума није за свакога и да сам ја изразити анти-таленат по том питању :).

После краће потраге, пронашао сам агенцију где се обавља аудиција, односно, малу канцеларију у забаченом сокачету. После краћег објашњавања ко ме је послао, добио сам свој костим: белу тренерку и патике за крикет, а онда су ме замолили да на једној табли напишем своје име, број телефона и који агент ме је послао. Потом је дошао један момак са камером и аудиција је могла да почне.

Први задатак је био да само стојим тамо са том таблом док ме он снима. Затим сам требао да пред камером изговорим оно што пише на табли и да се окренем и покажем профил. Трећи задатак је био мало захтевнији: „Да ли знаш правила крикета? – Па, само основна. – Је л'знаш шта је боулинг (bowling)? – Знам!“ Ја сав срећан, мислио да сам прошао аудицију зато што знам да је боулинг оно када један играч баца лопту другом играчу који треба да је удари палицом :). Међутим, тада ми је мој режисер затражио да се претварам да бацам лопту и да онда то прославим подизањем руке у ваздух. Чак ми је и показао како. Звучи лако, али, с обзиром да у животу нисам ни пробао да глумим (ни да играм крикет), имао сам проблема да поновим то. Када ми он покаже шта треба да урадим (морао је више пута то да учини), изгледало је веома лако и природно. Међутим, када ја пробам да опонашам славље, изгледам  као Џон Траволта у „Грозници суботње вечери“ :)



...али је у мојој изведби
изгледала овако.



Отприлике овако је требала да изгледа прослава...



Следећи задатак је био да ми он добаци лопту, ја је ухватим и опет прославим на исти начин. Лопту сам ухватио, али ми је славље опет личило као да у позадини свира диско музика... :). Последњи задатак је био да се претварам да сам испустио лопту, да се бацим за њом, и да изгледам разочарано/бесно. Наравно, са испуштањем лопте није било проблема, ни са бацањем за њом, али сам некако опет успео да изгледам као Тони Манеро, само лежећки (кладим се да ни неки професионални глумци не би успели то да изведу :)).

И то је било то. Бићу обавештен за два дана. Нисам очекивао пуно и отишао сам кући, а потом на караоке, да се мало опустим и покажем друге уметничке таленте :). Међутим, током вечери сам добио поруку од Насира (агент преко којег сам отишао на аудицију):

„Hi! Thx, u have been selected 4 Ad 4 illuminous inverter for 2 days shooting. Date will be between 28th to 31st jan. Location i will let u knw soon. Thx, nAaSir“.

Преведено са индијског енглеског: добио сам улогу! Не знам да ли сам добио улогу због веома лоше конкуренције, недостатка конкуренције (што је вероватније), или је режисер читао мој блог и видео моје слике са плаже :). У сваком случају, сада сам још један корак ближе да постанем права звезда индијске телевизије и филма :)

Опет Гоа

Претходна посета Гои ме је толико одушевила, да сам одмах тада решио да ћу опет доћи. То обећање самом себи сам испунио овог викенда, а са мном су били још и Филип, Вивијани и, наравно, Ола. Овога пута смо ишли у јужну Гоу, на плажу Палолем, познату по томе што је тамо сниман део филма Борнова надмоћ (други наставак). Још један разлог за одабир баш те плаже је чињеница да тамо ради једна Олина другарица, коју она познаје још из Џајпура.

Воз је кренуо на време са станице и путовали смо целу ноћ. Једино вредно помена током

путовања је чињеница да смо се смрзли, пошто је већина Индијаца отворила своје прозоре, иако није било никакве потребе за тим. Али, за разлику од прошлог пута, успели смо да се наспавамо (помогло је и то што се нисмо сударили :)). По доласку у Мадгаон смо узели рикшу до аутобуске станице, где смо се укрцали у локални аутобус (овог пута је био паркиран и нисмо ускакали упокрету :)). По доласку у Палолем су нас на станици дочекали локалци који издају собе и колибе туристима и одмах смо имали леп избор јефтиних соба. Изабрали смо мало скупљу варијанту (300 динара по особи), али је смештај био леп, чист и 30 метара од плаже.

Чим смо оставили ствари, упутили смо се на плажу и ушли у први ресторан који смо видели.

Наравно, није био најјјефтинији избор, али морска храна је у Гои веома јефтина, тако да о

томе не морамо бринути. Ја сам убрзо приметио и да сам заборавио да понесем једну од

битнијих ствари за свако путовање – новац. Срећом, Филип је имао довољно новца на свом рачуну да ми позајми, тако да то није прерасло у већи проблем. По обављеном ручку смо изнајмили бродић за нас четворо и ишли у потрагу за делфинима. Пошто ни после пола сата вожње нисмо могли да их нађемо, направили смо паузу на малој плажи, приступачној само са мора. Плажа је прелепа и веома чиста (лако се примети чим нема Индијаца) и једино је штета што нисмо дуже могли да останемо. Али, делфини су нас чекали, и чим смо кренули назад, видели смо још неколико бродића како јуре у нашем правцу. Придружили смо се потери, која је изгледала као потрага за Моби Диком, а један од делфина нас је почастио и салтом. У том тренутку се изнајмљивање бродића у потпуности исплатило. По повратку на плажу смо се мало купали у лепој, топлој води, док је Филип свирао свој саксофон (али овога пута није привукао велику групу људи. Само два пса, од којих је један и певао :)).

Утом смо отишли назад на туширање и припремање за вечеру, где смо се нашли са Олиним пријатељима из Џајпура, Јулијом и Варуном (Рускиња и Индијац). План је био да после вечере одемо на „глуву журку“, односно, журку где сваки посетилац добије слушалице и игра уз музику по свом избору (нешто слично има сада и на Егзиту), али смо одустали од те идеје, зато што се за улаз плаћало 500 рупија, а нисмо хтели дуго да остајемо. Тако смо се определили за алтернативу – да купимо пиће и седимо на плажи и сами се забављамо. Много јефтинији и, по мени, забавнији избор. Доста дуго смо седели на плажи, а чак ни плима није успела да нас отера.

Следеће јутро смо релативно рано устали, пошто смо морали да се одјавимо из соба до 11. Након што смо пренели ствари из наших соба, отишли смо на плажу и тамо провели већи део дана купајући се и одмарајући. Нажалост, ово није дуго потрајало, пошто је наш воз кретао у 6, што је значило да већ око 4 морамо да кренемо назад. Ипак смо успели да одемо на још један веома укусан оброк (ја опет јео ајкулу :)), и да узмемо такси до железничке станице, чиме смо знатно скратили путовање. Уследио је повратак у Мумбај и уобичајену свакодневницу...

У возу

На плажи

Палолем

Усамљена плажа

Са Олиним пријатељима

Ни плима не може да нас отера :)

Бити бео у Индији

Већ сам писао о расизму у Индији и о томе како је индијски идеал лепоте бити што бељи. Али, бити бео овде има и добру и лошу страну.

Реакција већине Индијаца када види белца је као да су видели новчаник са ногама и много њих се и понаша сходно томе. Девојке привлаче већу пажњу. Када идем улицом и пролазим поред просјака, треба ми доста времена да их се решим (ако сам у „цивилном“ оделу. Ако сам у оделу за посао, онда често не обраћају пажњу на мене, јер знају да нисам туриста). Цимање за руку и показивање на уста је стандардна процедура, a често покушавамо и да погодимо ко ће нас први спазити и доћи да тражи нешто од нас. Неки дан, док смо били у рикши и чекали на семафору, видео сам жену како се игра са дететом на раскрсници, али чим нас је видела, одмах је набацила тужно лице и практично дотрчала до мене да проси. Иначе, о просјацима сам већ писао. Међутим, не побуђујемо само пажњу просјака. Често од нас траже новац и обични Индијци – дечурлија која има новца, али мисли да је занимљиво и смешно да пробају да узму новац од нас. Једном нас је група деце пратила и викала за нама „мани, мани“ (money, money) и на хиндију су говорили нешто да је ово њихова земља и да зато треба да им платимо... Једном другом приликом су нека два клинца, кад су видела белце да иду у њиховом правцу, почела да трче за нама и да се смеју и деру на сав глас претварајући се да просе.

Мало мање агресивно је зурење. Људи, нарочито у возу, често гледају у нас и још се навикавам на то. За викенд смо Ола и ја ишли возом до туристичког дела Мумбаја, и путовали смо другим разредом. Није била гужва и могли смо да седнемо, али је зато пола наших сапутника током целог путовања гледало у нас, слушали су шта причамо и нису ни трептали (у пар наврата сам се запитао да ли уопште и дишу :)). Чича што је седео испред нас се толико окрену да нас боље види, да сам мислио да ће га ухватити грч у врату. Постоје три главне реакције када узвратимо поглед – најчешће не реагују и наставе да гледају директно у нас, ређе скрену  поглед, а често покушају да прикрију да су нас уопште и гледали (што испадне веома комично, када почну да гледају у кров и само чекам и да звиждућу, као у цртаћу :)).

А, има и много њих који започињу разговор, често из радозналости и досаде, али понекад и из простог разлога да би причали са белцем. Једна од смешнијих конверзација ми се десила у вагону првог разреда по повратку са посла. Није била гужва и преко пута мене је седео један човек озбиљног изгледа. Када сам сео, приметио ме је, али ништа није рекао. Током следећих 10-ак минута пута је ћутао, али ми се чинило као да се мешкољи и да хоће нешто да ме пита. Коначно је питао: „Ти си Енглез?“ Мало сам се збунио, али сам одговорио да нисам и да сам из Србије, мислећи да ћемо започети разговор, међутим он је само слегнуо раменима и ућутао. После пар минута је константовао „Изгледаш као да си Британац“. Опет сам покушао да дам неки одговор који би му омогућио да се надовеже, али он опет то није учинио. После још неколико минута ми је поставио треће питање: „И... како се држе европска тржишта?“ Ту мислим да је и њега било већ превише срамота, и, иако сам лепо и опширно одговорио, ништа ми није рекао и изашао је на следећој станици (не знам да ли је то била његова станица :)). Али, Ола је имала и интересантнији разговор. Једна жена јој је пришла, и на хиндију питала да ли зна хинди и Ола јој је на хиндију одговорила да зна. „ – Знаш хинди? – Да, знам. – Стварно знаш хинди? – Да, знам. – Говориш хинди?! – Не, не знам хинди“ Овде је Ола већ била мало изнервирана, али следеће питање ју је просто натерало у смех. „А, не знаш хинди?“. (Ова анегдота вероватно боље звучи кад се уживо исприча :)).

Још једна битна мана беле коже у Индији је да се не може сакрити да смо странци и продавци и возачи рикше ће то увек покушати да искористе. Много је теже постићи добру цену приликом куповине било чега и никад се не може веровати продавцима и возачима, што је веома исцрпљујуће. Што је најгоре, могао бих овде провести двадесет година, и даље би ме сматрали туристом и даље би покушавали да ме преваре.

С друге стране, бити бео има и својих предности. Белци много лакше улазе у познате клубове и ресторане, имају посебан шалтер за куповину возних карата (и одређен број карата резервисан само за странце), људи лако нуде помоћ и желе да помогну (овде не рачунам када желите нешто да купите). Често Олу у возу питају где иде и онда јој објасне како да стигне тамо (иако она зна, вероватно боље од њих), а мене је једном контролер ухватио без карте, али је мислио да сам само туриста који се изгубио, па ми није правио проблем :). Када дођемо у ресторан, конобари се скоро отимају ко ће да нас услужи и константно су у близини нашег стола. Када види да ми је чаша скоро празна (не празна, већ скоро празна), он дође и доспе ми још. По завршетку јела, тањири су склоњени у рекордном року. И сви ме ословљавају са „господине“ – нешто што ће ми, признајем, недостајати у Европи. Такође, као што сам рекао, бити бео је идеал лепоте овде. Већ сам неколико пута чуо девојчице које иду у школу како коментаришу када виде Олу да је прелепа. Верујем да ће њој то недостајати по повратку у Европу :). Иначе, данас је добила понуду да учествује у некој модној ревији/такмичењу. Признајем, још једна ствар која ће ми мало недостајати је могућност лаке зараде глумом у индијским филмовима и рекламама :).

За крај могу закључити да Индија белцима нуди многе могућности и привилегије, и ко научи да занемари лоше ствари које сам описао, може веома да ужива у боравку у Бомбају. Ја још учим :)

Још једна слава у туђини

Још једну славу (Свети Јован) прослављам у далекој земљи. За разлику од оне коју сам дочекао у Португалу уз кулен, сир, домаће колаче и ракију, ова је била интимнија и свечанија.

Дан сам провео на послу. Нисам хтео да тражим слободан дан, пошто мислим да ми не би веровали кад бих објаснио шта славим, а ионако бих седео сам код куће, тако да сам решио да сачувам тај слободан дан за неки други пут. После радног времена сам отишао у теретану (сада сам већ редован тамо. Идем два пута недељно и ускоро ћу имати тело као Бред Пит :)) на 40-ак минута и потом кући да се нађем са Олом. Код куће сам се задржао само толико да оставим ствари, узмем новац и будем обавештен да се Енџи исељава (више о томе неки други пут).

План ми је био да Олу почастим лепом вечером у ресторану Global Fusion, а после тога да одемо негде на пиће. У овом ресторану смо већ били за католички Божић, тако да смо знали шта да очекујемо и нисам се најео одмах на првом јелу :). Колико сам приметио, нуде се три националне кухиње: јапанска, кинеска и тајландска. Од јапанске кухиње сам се напуцао сушија, али и других плодова мора спремљених на различите начине: печене лигње, краци хоботнице и слично. Још ми се највише свидела сирова риба. Имају насецкано на комаде туну, лосос и још једну рибу, и могу рећи да уопште није лоша кад није печена. Некако освежава, нарочито добро дође после љутих јела (а то су скоро сва друга). Од кинеске хране смо јели пилетину зачињену оријенталним зачинима, шкампе, рачиће и слична јела за која нисам ни чуо, а камо ли пробао пре овога. На крају сам пробао и тајландску кухињу, али је ту избор био мањи (али ништа лошији). За крај је остао и дезерт, прелепи сладолед и разних колачића и кексића.

По завршетку вечере сам био пун до ушију и нисам могао ни да седим више, а још мање да идем негде на пиће, тако да смо се експресно вратили кући. Одмах са врата сам пао на кревет у дневној соби и тако сам и заспао. Ни ципеле нисам изуо :). Кад сам мало дошао себи (око 1 ујутро), разговарао сам слављеницима код куће и отишао у кревет.

Све у свему, још једна необична слава у којој сам веома уживао.

П.С.

Од Оле сам добио поклончић – неке миришљаве купице, сличне миришљавим штапићима које користимо код куће.

Ситнице које узимамо олако

Иако сам се добро спремио за долазак У Индију и имао сам веома добру идеју шта да очекујем, неке ситнице из области општег знања и културе су ме ипак изненадиле.

Концепт приватности у Индији је такав, да се слободно може по европским мерилима дефинисати као одсуство приватности. Овде сви хоће да знају шта радиш, али им ни не смета да и о себи причају догађаје из приватног живота. На улици ме потпуни странци често питају где идем, одакле идем, а у пар наврата су ми чак тражили и број телефона или фејсбук профил (нпр. после сликања). Иначе, дати Индијцу свој број телефона је често ризично, пошто често имају обичај да шаљу масовне поруке свима које имају у именику. А те поруке су обично којекакве пословице или вицеви које су нашли на интернету. Ола је једно време редовно добијала пословице од неког Индијца којег је једва и познавала, и када га је једном питала зашто јој то шаље, његово објашњење је било да има 3000 бесплатних порука месечно :).

Колега са посла ми је испричао његове брачне проблеме, иако ја стварно нисам имао осећај да га познајем толико добро да би требало да знам то што ми је причао. Објаснио ми је да нема проблема и да је у Индији то нормално и да његови пријатељи понекад чак оду код његових родитеља и кажу им да се они не слажу са њима! Међутим, све ово је у реду док је ствар избора. Али, када потпуни странци желе да утичу на то како ћу ја живети, то ми већ много смета. Говорим о кућним саветима у зградама у којима сам живео. Они имају превелика овлашћења и често се понашају као да су они власници стана, намећући нам њихова правила. Није овде реч о томе да захтевају да будемо тихи (на то имају право), али они претерују у својим захтевима. Они одређују власнику стана колико људи може да живи у том стану и ко сме, а ко не сме да се досели! У претходном стану нису смели момци и девојке да живе заједно, зато што комшије нису одобравале. У овом стану не сме да нас буде више од четворо у стану, опет због комшија. У оба стана није било дозвољено црнцима да се уселе (наравно, то је само усмено наређено). А што је најгоре, они често шпијунирају и наређују стражарима (свака зграда има ноћног портира/стражара) да надгледају ко и када улази у наш стан. Често се осећам као у затвору...

Друге ситнице које сам уочио су мање озбиљне. На пример, ја сам увек сматрао да сви на свету знају шта су годишња доба и када се смењују. Међутим, од када сам морао да их објашњавам одраслом човеку, више не сматрам да је то општепозната ствар :). Наиме, колега са посла, који има преко педесет година, ме је питао да ли је сада и у мојој земљи зима. „Јесте, али зима у мојој земљи је много другачија него овде. Сада је испод нуле и пада снег. – Аха. И докле ће бити тако? – Па, до пролећа. – Аха. То је оно доба када лишће пожути и почне да опада, зар не? - ...“ Прво сам мислио да се шали, али сам брзо видео да је озбиљан. Тада сам му почео објашњавати као малом детету како годишња доба функционишу и мислио сам да је схватио, док ме није питао „а у којем годишњем добу код вас пада киша?“. Онда сам му објаснио да код нас нема монсуна као код њих, на шта је он приупитао како то да имамо реке и зеленило, када немамо монсун (односно, кишу). Следеће објашњење је било да киша код нас може да пада током целе године. После тога ме ништа није питао и мислим да му је требало времена да свари толико нових информација :). Следећи пут сам му споменуо да је мој Божић две недеље после католичког. Следећа три пута када бих га срео, он је имао неко питање у вези тога, а чак је ишао и на интернет да чита о јулијанском и грегоријанском календару :).

Гледајући нашу телевизију и читајући наше новине, стиче се утисак да је Србија центар света, да су сви чули за њу и да сви причају о њој. Наравно, та илузија није дуго преживела у Индији. Срећом, искуство из Португала ми је помогло да имам реалнија очекивања поводом ове теме, али нека питања и коментаре нисам могао ни да очекујем. Разговор обично започиње на исти начин: „Which country? – Serbia. You know it? – Aaaah, Sebria, yes, yes (Индијци често говоре yes, yes, без обзира на ситуацију).“ Убедљиво највише Индијаца или није чуло за нас (тада обично проширим објашњење да је то бивша Југославија, што често помогне) или мисли да смо ми део Русије (односно Србија = Сиберија :)). Али, неки су чули за нас и чак знају понешто о нама, тј. о рату на Балкану, а једном човеку је прва асоцијација била, када је чуо одакле сам, филм „Иза непријатељских линија“. Један колега са посла је знао изненађујуће много о Србији, а када сам га питао одакле зна, само је слегнуо раменима и рекао „квизови на телевизији“ :). Међутим, убедљиво најбољи одговор на питање „You know it?“ је био: „ах, да, да, наравно. Знам и који је главни град... Главни град је... Чекај, сетићу се... Немој ми рећи... Ах, да – Монтевидео!“ :)