понедељак, 2. април 2012.

Сећини (Szechenyi) бања

Будимпешта је један од ретких, ако не и једини, главни град који се налази на термалним изворима и једна од главних атракција града су термалне лековите бање. Две највеће и најпосећеније бање су Сећини (Széchenyi) и Гелерт (Gellert). Тренутно нам је Олин брат у гостима, и, наравно, ишли смо у бању да госту покажемо ту атракцију, а изабрали смо Сећини, пошто сам тамо већ био неколико пута и свиђа ми се.
Улаз у бању

Бања Сећини је саграђена 1913. године и од самог почетка је била веома популарна. Три спољашња и петнаест унутрашњих базена троше око шест милиона литара воде дневно, што се црпи из термалног извора који се налази преко хиљаду метара испод земље. Иако је бања веома стара, у периоду од 1999. до 2009. извршена је тотална реконструкција, тако да изгледа веома ново и чисто. Карте за целодневно бањање коштају 3400 форинти (око 11€) и укључују употребу ормарића за ствари, што је веома корисно.

Температура воде се разликује од базена до базена, и обично се трудим да их све испробам. Већина је веома пријатна (35-38 степени), али има и хладнијих, који су намењени првенствено расхлађивању након посете сауни. У Сећинију се може испробати пет сауна различитих температура и могу рећи да је искуство веома интересантно. Две „обичне“ сауне имају температуру између 50 и 60 степени, односно 60 и 70, што је сасвим пристојна температура да се лепо изноје прљавштине. Након тога највише волим да уђем у базен са водом од 20 степени да се расхладим. Неко ми је рекао да су такви шокови за организам корисни, јер јачају имунитет, тако да је то додатни подстицај за нагло хлађење. Мало касније обично испробам и две „специјалне“ сауне – ароматичну и сауну за светлосну терапију. Обе сауне имају температуру између 50 и 70 степени, а разлика је у томе што се у ароматичној сауни убацују и неки природни мириси који прочишћавају нос и олакшавају дисање (а вероватно би требало и да имају неке друге ефекте, али је мени овај довољан :)), док се код светлосне терапије смењују светла различите боје док се седи и зноји. Те боје би требало да утичу на расположење и одмор, али ја нисам приметио неки велики утицај. У сваком случају, после ових сауна препоручујем два – три круга у базену са водом од 23 степена.
Хлацнији базен са ђакузијем и вештачким виром

Потом је обично ред да се обиђу спољашњи базени. Хладнији базен има у средини ђакузи и мали вир (где се вода врти у круг уз помоћ млазница), што омогућава мало забаве и одмора од силног лечења :). Топлији базен омогућава да се остане дуже напољу, чак и кад је веома хладно време (нарочито занимљиво зими) и ту људи често играју шах. Трећи спољашњи базен нисам никада користио, пошто је у њега дозвољен улазак само са капом за купање, коју ја немам. Али, колико видим, то је обичан олимпијски базен за пливање.

Након овога, последња обавезна станица при свакој посети је одлазак у пету сауну. Та сауна је најекстремнија, јер се загрева на температуру од чак 100 степени и стварно је јединствено искуство. Успем да издржим десет минута тамо, али није лако. Дисање је тешко зато што је ваздух толико врућ да просто пече нос и грло, а када издахнем на себе, осећам се као да ми је неко прислонио фен за косу на кожу. После тих десетак минута, када већ почне да ми се врти у глави, истетурам се напоље и идем одмах да се бућнем у базен са водом од само шеснаест степени. Разлика у температури је огромна и у базену останем таман довољно да се расхладим и да ми кожа мало утрне (после сауне будем толико загрејан, да се буквално пушим када уђем у базен са водом). После хлађења идем да се послужим ледом који се налази одмах поред. Искрено, нисам сигуран за шта је тај лед намењен, али ја га обично користим да се истрљам њиме после хлађења, јер ми делује као добар сунђер (а таман сам довољно утрнуо после базена да не осетим колико је хладан). И после целе те процедуре, одем у суседну собу где је нормална температура ваздуха, да мало дођем себи и да се аклиматизујем, јер обично тада осећам малу вртоглавицу услед свих тих шокова по организам. Али, и поред тога, осећам се добро после сауне. Некако – здравије...

За крај, споменуо бих да су посетиоци ове бање махом пензионери и странци – понајвише Американци и Руси. Оно што ми је привукло пажњу код Руса је да веома много старијих жена долази да се купа под пуном шминком и дотераном фризуром :)
Поглед на три спољашња базена

Следећи пут кад будем решио да се бањам ћу вероватно испробати бању Гелерт, па ћу касније и о њој писати.

понедељак, 19. март 2012.

Салцбург - град музике

Четвртак и петак су били нерадни дани у Мађарској, па је већина људи искористила дуги викенд и пролећно време за путовање. Ола и ја смо изабрали Салзбург за нашу викенд дестинацију. Пронашли смо релативно јефтине карте (39€) и релативно јефтин хостел (20€ по особи за ноћ) и тиме су биле обављене припреме за путовање. Кажем да су цене релативно ниске, зато што се ради о, за нас, прескупој Аустрији.

Салзбург се налази на западу Аустрије, у подножју Алпа, у близини границе са Немачком и потребно је шест сати возом да се стигне тамо из Будимпеште. То време сам искористио за посматрање прелепих предела, који много личе на рекламу за Милка чоколаде. Никако не могу да се навикнем на чињеницу да све ливаде тамо изгледају као да су тек покошене, да су улице чисте и да скоро да нема оронулих зграда и недовршених кућа. Чак сам развио и теорију да Аустријанци имају закон по којем се куће морају кречити сваке среде :).

По доласку у град, упутили смо се узбрдо до нашег хостела, што је нашим ногама омогућило увид у напоре које их очекују у наредна три дана. Хостел се налази на ободу Салзбурга, на брду и са погледом на град (што се лепо види на слици). Газдарица је веома пријатна и услужна жена и код ње смо купили тзв. Salzburg Card – карта уз коју се остварују попусти на улазнице у музеје и бесплатан јавни превоз. По некој мојој рачуници, ова карта ми је уштедела око 40€.

Први дан смо искористили за шетњу по центру и башти Мирабел. Цео центар је у знаку две лика Волфганга Амадеуса Моцарта и фила Моје песме, моји снови. Моцарт је вероватно најважнија туристичка атракција Салзбурга („најпознатији син Салзбурга“ ) и они ту чињеницу искоришћују до краја. На сваких неколико метара се налази продавница са Моцарт сувенирима, а Моцарт кугле су посебна прича. Понекад ми се чинило да је Моцарт добио име по чоколади, а не обрнуто :). С друге стране, филм је донео међународну славу породици вон Трап, на основу чијих искустава је направљен мјузикл, а касније и филм. Иначе, топло препоручујем свима да одгледају „Моје песме, моји снови“ пре посете Салзбургу :). Дан смо завршили доста рано, што услед умора, што због затварања већине кафића у осам сати.

Наредни дан је започео одличним доручком уз уживање у погледу, а онда право у посету тврђави Хохелсалзбург. Тврђава се налази на брду у близини центра града, тако да се одатле пружа феноменалан поглед на Салзбург и околне планине. Лепо се види и кућа у којој је некада живео локални џелат. Кућа се налази на осами зато што се веровало да живети близу џелата доноси несрећи, тако да нико није хтео да се насели у његовој близини. У оквиру тврђаве се налази и музеј лутака (Салзбург је познат и по луткарском позоришту). Морам да признам да је овај музеј био знатно интересантнији него што сам очекивао, понајвише зато што је поприлично интерактиван и мали :). По завршетку обиласка тврђаве (тврђава је мала и не треба много времена да се све види), уследила је посета Природњачком музеју, нешто чему сам се ја баш радовао. Музеј је поприлично велик, има много експоната, доста њих су интерактивни и потребно је доста времена да би се све видело. Нажалост, пошто смо касно стигли, на крају смо неке морали да само протрчимо поред неких ствари...

У суботу је план био да се попнемо на Унтерсберг, највишу планину у околини Салзбурга, али је лифт нажалост затворен због поправки, тако да смо решили да дан проведемо у обиласку музеја. Први је на ред дошао Панорама музеј, у којем је смештена позната слика из деветнаестог века. Слика је представља панораму са тврђаве и урађена је са мноштвом детаља, тако да су инсталирани и мали дурбини, како би се све могло видети. Поред слике, у музеју се налази и привремена поставка о породици вон Трап, као и детаљи о филмовима и представама о њиховом животу. После Панорама музеја на ред је дошла Моцартова родна кућа, у којој се такође налази мали музеј (мада, није претерано занимљив). После Моцартове куће, попели смо до Музеја модерне уметности, одакле се такође пружа прелеп поглед на Салзбург. Пошто је и посета овом музеју покривена Салзбуршком картом, решили смо да се културно уздижемо неких сат и по времена :). После тог обогаћивања културног духа, на ред је дошла посета мало другачијем музеју – музеју пива који се налази у склопу локалне пиваре. По обиласку тог занимљивог музеја, добили смо на пробу шест врста пива која се ту производе, као и два пива за понети кући.
И, за крај, недељу смо провели шетајући градом и у још једној посети парку Мирабел.

Потом пут кући и гледање „Моје песме, моји снови“ док су нам утисци из Салзбурга још свежи :)

уторак, 13. март 2012.

Шест месеци у Мађарској

Прошле недеље се навршило тачно шест месеци од како сам стигао у Мађарску. Нисам много писао о својим искуствима овде понајвише зато што су ми се у успоредби са Индијом, та искуства чинила некако обична и неупечатљива. А и лењост је допринела тој пасивности, да се не лажемо :). Од онога што се десило током овога времена и о чему вреди писати, детаљније ћу описати у посебним постовима. Овде ћу само направити мали преглед ових шест месеци.


Дневна рутина ми је била одлазак на посао, поподневни одмор од пар сати и излазак у град увече. Итако је било првих пар месеци. Наравно, тај темпо веома брзо замори човека, тако да сада ретко и излазим. Пошто зима и није најбоље време за путовање, нисам много ни мрдао из Будимпеште (десетак дана за новогодишње празнике у Пољској и три дана у Грацу). Али, како се време сада пролепшава, биће и више путовања о којима могу писати. Овај четвртак и петак ће бити нерадни, и продужени викенд користим за обилазаг Салзбурга, док ћу за рођендан у априлу ићи у Холандију. А надам се да ће бити још и других путовања.

Немам велико друштво овде и највише времена проводим са Владимиром и Сандром (које сам већ спомињао), а повремено и са Жужи (једна од ретких чланова AIESEC-a која воли да излази са практикантима). Познајем и још доста других практиканата, али ретко са њима нешто организујем. Пре два месеца се Ола доселила овамо (и она хоће да ужива у Будимпешти :)), па сада са њом и проводим највише времена.

Е, сада када сам направио овај мали преглед, могу да кренем са постовима са конкретним догађајима...

П.С.

Умало да заборавим. Пре неколико месеци ми је у клубу пришао и загрлио ме један момак. Када сам мало боље погледао, успео сам да га препознам. Ференц, мој бивши цимер из Индије! Мали свет :)