Плодови напорнога рада :)

Они који повремено читају мој блог сигурно већ знају да сам учествовао у снимању неколико реклама и филмова (за оне који не знају, нека прегледају категорију под називом Bollywood). Конкретно, био сам на снимању два филма и три рекламе и сада имам част да вам представим резултате :)

Прво смо били на снимању филма Ra.One и насловна песма је недавно објављена:

Затим је била чувена реклама са Саћином Тендулкаром, на којој се ја не видим у завршном снимку (али свеједно постављам снимак :))

Потом иде реклама за Никон камере са Пријанком Чопром. Снимање је трајало два дана и снимили су довољно материјала за две рекламе. На другој се боље видим (играм са Олом иза Пријанке и сервирам лопту док играмо одбојку):

И последњи снимак се односи на још један филм где сам ја глумио шанкера. Нажалост, у музичком споту из филма сам видљив само као један пиксел у позадини, али, свеједно ћу поставити линк :)

Уживајте у свом овом таленту :)

Викенд излет - Дан други

Наредни дан нашег викенд излета је био резервисан за обилазак Биби-ка-Макбара и Ађанта пећина. Дан није почео претерано охрабрујуће. Хотел смо покушали да напустимо у 15 до 9 ујутро, међутим, газда је био решио да нам наплати за још један дан! Зашто? Зато што је пријава у хотел 24 часа, што значи да се морамо одјавити у оно време када смо се и пријавили (у пола 7). Наравно, он то нама није рекао када смо дошли, а још нам је мање рекао да не постоји нека казна коју би у том случају платили, већ да он наплаћује цео наредни дан. Ту смо се жестоко посвађали (пошто ми ни на крај памети није било да платим 1000 рупија за 2 сата боравка у хостелу) и на крају се он направио увређен и рекао нам да одемо, а одлука да не платимо се касније испоставила као веома добра.

После ове расправе, кренули смо до Бибија :). Биби ка Макбар је копија Таџ Махала коју је направио син оригиналног творца чувене палате, али није превише импресиван (нарочито ако се види оригинал). Пропорције нису „погођене“, материјал који је коришћен није исти, много је мања грађевина, а чак није ни одржаван толико уредно. Бар је улаз јефтинији :). Наравно, по уласку смо ми постали већа атракција од Биби-ка-Макбара и одмах смо били окружени групом од двадесетак војника који су хтели да се сликају. Касније нам је пришла и учитељица из једне школе за девојчице која их је водила екскурзију и замолила да се сликамо са разредом :).

Нико више не гледа палату :)

Са школаркама :)

После пар сати проведених у обиласку ове интересантне атракције, решили смо да кренемо да видимо главну атракцију – Ађанта пећине. После 2 и по сата путовања бусом до пећина, дошли смо до улаза и, пошто је Ола имала већину нашег буџета, почела је да тражи новчаник. Међутим, њега није било! Убрзо се око нас окупила гомила људи, свако са неким саветом или питањем, брзо смо одвезени до аутобуске станице (наравно, са још неколико помоћника :)) да пробамо да престигнемо аутобус, онда су одатле покушавали да назову кондуктера који је претражио аутобус (или је бар тако рекао), али и поред свог тог труда, новчаника нема, а ми смо остали сами са 500 рупија – таман довољно да се вратимо кући (срећом па нисам ујутро платио харач оном лопову у хостелу). После све трке смо се вратили до пећина, тамо нас је власник једне од продавница поозвао у његову радњу као госте, скувао нам чај, мало смо одморили и попричали, саслушали савете свих његових комшија, а он нам је чак и понудио да нам плати улаз у пећине, пошто је „штета да их не обиђемо“. Чињеница да за њега 1000 рупија, колико коштају улазнице, нису мали издатак само увећава величину и великодушност његовог геста. Ипак смо, уз сву захвалност, одбили његову понуду и полако се запутили назад у Оренгабад. Пре тога је Ола блокирала дебитну картицу коју је имала, а онда смо се суочили са чувеном индијском бирократијом.

Ола након губитка новчаника :)

Прво смо покушали да на аутобуској станици пронађемо неког да пријавимо да је у њиховом аутобусу (пошто је државна фирма) украден новчаник, па ако га случајно нађу да нам га пошаљу. То је све што смо хтели да урадимо. Међутим, натерали су нас прво да идемо у полицију, која је показала потпуну незаинтересованст за ситуацију, а онда смо морали да чекамо три сата да се аутобус врати да причамо са кондуктером (иако то нисмо хтели ни намеравали). На крају смо, после три сата чекања, коначно успели да урадимо оно што смо хтели – да има дамо наше контакт податке за случај да нађу новчаник, и да одемо. Ах, Индија :)

Иако никада није леп осећај бити покраден, ово искуство је ипак имало и једну позитивну страну, а то је упознавање са „нормалним“ Индијцима. Бити бео у Индији значи да у великом броју случајева ми привлачимо пажњу људи који хоће да нас искористе, да просе, да нас опљачкају, или су просто будале. Обични, норрмални Индијци нам не прилазе на улици, они не довикују за нама, неће да се сликају са нама и сл. И зато их ретко упознамо, а због ових других (који су значајна мањина) стичемо погрешан утисак о Индији и Индијцима уопште. Тако да ми је драго да сам успео да упознам и обичне Индијце, који су веома љубазни, предусретљиви, добри домаћини и љубазни.

Викенд излет - Дан први

Овог викенда смо ишли да обиђемо једну од ретких туристичких дестинација у покрајини Махарастра – градић Оренгабад (Aurengabad) и околину. У плану смо имали четири кључне атракције: Елора пећине (Ellora caves) и тврђаву Даулатабад (Daulatabad fort) у суботу, а у недељу палату Биби Ка Макбарa (Bibi Ka Maqbara) и Ађанта (Ajanta caves) пећине.

Пожар

Оренгабад је удаљен око 6 сати путовања возом од Мумбаја, тако да смо ишли спаваћим колима у петак навече, а мало је фалило да пропустимо цело путовање. Наиме, пошто смо кренули релативно касно, били смо у великој журби, а по доласку на железничку станицу (одакле смо намеравали да ухватимо локални воз до међуградске станице), затекли смо непланирану ситуацију – огроман пожар о којему је било речи и у нашим вестима. Пожар је утицао на распоред возова, а један од надвожњака за прелазак преко пруге је био затворен, тако да смо већ одустали од путовања и решили да још мало останемо на станици и гледамо акцију гашења пожара. Међутим, у том тренутку ми је пришао један Индијац да пита где намеравамо да идемо (ово ме толико често питају, да више чак ни не сматрам индискретним питањем :)), а када сам му рекао, он је само једноставно рекао да можемо да пређемо преко другог надвожњака који није затворен. Да цитирам Хомера Симпсона: „Do’h!“ :). Е, тада смо кренули у пробијање кроз масу која је дошла да гледа пожар уз покрете достојне професионалног рагби играча :). Срећом, пошто су Индијци веома радознали, како је воз простигао, сви су изашли да гледају представу, што је нама омогућило да без проблема уђемо у скоро празан воз и стигнемо на време на станицу. Колико је било близу да закаснимо на воз, говори чињеница да сам ја у њега морао да ускочим док је кретао...

У Оренгабад смо стигли у 4 ујутру, па да не бисмо лутали непознатим градом по мраку, решили смо да јутро дочекамо на станици. Наредна два-три сата смо провели уз доручак – кесицу чипса и флашицу вискија :). После доручка смо уз помоћ једног возача рикше пронашли релативно јефтин смештај (рикшисти често овако остварују додатну зараду) и после малог одмора, кренули смо у туристички обилазак. Прве су на реду биле Елора пећине. Аутобусом је потребно око сат времена да се стигне тамо, а услед гужве нисмо могли да седимо заједно. Ја сам пут провео причајући са једним Индијцем, који је на крају замолио да се сликамо да покаже својој сестри слику. После тога је затражио мој мејл, а, поучен причама других, ја сам му дао лажну адресу, због чега ми је било мало криво док ми није рекао да има неких интересантних ствари да ми пошаље. Е, тада је сва кривица коју сам осећао нестала :). Елора пећине су веома импресивне. Састоје се од 34 пећине које су све мање или више украшене статуама и представљају права архитектонска уметничка дела за која је било потребно преко 10 генерација градитеља да се оне направе. Првих десетак пећина су направљене током периода будизма у Индији, наредних десеак су украшене хинду мотивима, а последње 4 нисмо обишли јер су далеко,а и били смо већ уморни од пећина :). Најимпресивнија је средишња пећина (број 16) и у њој смо се најдуже задржали.

Улаз у пећину број 16

Олини обожаваоци су били и овде :)

После пећина смо одморили уз по једно пиво, а онда смо се мулти-таксијем запутили ка Даулатабад тврђави. Мало објашњење – мулти-такси је обичан џип у који се угура минимум 15 људи и онда нас возач развози где треба. Интересантно искуство, али не планирам да га поновим :). У тврђаву смо стигли 10 минута пре затварања, па смо морали да је експресно обиђемо. Главне ствари за видети су огромни минарет, прљави јарак са водом и прастари топ са угравираном овновом главом... Пошто смо веома журили у обиласку, нисам имао времена да сазнам много више детаља о овом месту. Штета, пошто ми је деловало веома занимљиво, нарочито пошто волим историју... У једном тренутку смо дошли до мрачног тунела који је једини пролаз до замка и који је направљен тако да се непријатељ у њему изгуби и препун је замки. Решили смо да не идемо са водичем тамо, пошто није знао енглески, па смо се уместо тога попели горе да уживамо у видику. Нажалост, нисмо дуго могли да останемо, јер су се појавила два мајмуна (буквално :)) и да бисмо избегли сукоб, решили смо да кренемо полако својим послом :) (или, што би Грунф рекао: „Боље частан узмак него нечастан пораз“ :)). Међутим, иако се тврђава већ затварала, и даље је било много Индијаца којима смо ми били много интересантнији него неке тамо зидине, па смо мног времена провели сликајући се с нашим обожаваоцима. Ја сам био нарочито популаран, а један момак ми је чак упутио и комплимент „Много сте згодни, господине“ („You are so handsome, sir“). „Хвала, знам“ :)

Обратите пажњу на дешавања у позадини :)

Згодни господин :)

Страшни мајмун

За крај смо у Оренгабаду вечерали у прескупом ресторану и тиме завршили први дан излета.

Кандела и Лоневала

Претходног викенда сам коначно отишао на излет ван Мумбаја. Одредиште: оближња брда за која сам чуо да су веома лепа (нарочито током монсуна, али, сад, на то већ не могу да утичем :)). На излет смо отишли после Олиног дужег наговарања.

У суботу рано ујутро смо ухватили претрпан воз и после два сата вожње Ола је изненада викнула: „Кандела! Брзо, излазимо! – Али, зар не идемо у Лоневалу? – Брзо!!“. И тако изађосмо ми у Кандели, за коју се испоставило да је толико мало сеоце, да је питање да ли би се уопште могло назвати насељеним местом... Узели смо рикшу са пусте станице до хотела. Пошто нисмо ништа погледали на интернету, нисмо ништа ни знали о овом месту – ни где су хотели, хостели, пошто, а чак нисмо знали ни шта има да се види овде. Рикшиста нас је одвезао отприлике један километар од станице и оставио испред неког хотела. Цена, права ситница – 2000 рупија за вече. Ни оближња конкуренција није била ништа јефтинија, па смо били присиљени да узмему овде собу. А кад смо питали на рецепцији шта има у околини да се види, испоставило се да вајни хотелијер не зна енглески. Ништа, још не губимо наду. Пробали смо сами да пронађемо. Пешке лево – аутопут. Десно – аутопут. Е, сад је морал већ почео да пада... Срећом, одмах поред нашег хотела се налазио неки тренинг центар за банкаре и баш у том тренутку су имали паузу, па смо коначно пронашли неког ко зна енглески да га питамо шта и где. Љубазни господин нам је објаснио да у Кандели нема ништа да се види и да је најбоље да узмемо рикшу до Лоневале и тамо питамо шта даље... Лоневала није много већа од Канделе, али бар има много ресторана и продавница, па нам се ниски морал поправио. После ручка и по једног пива се поправио још више :). Пошто је већ било прошло 4 сата, решили смо да не идемо далеко, а конобар је био љубазан да нас снабде једним туристичким памфлетом где је писало шта ваља посетити. За тај дан смо само прошетали до оближњег паркића, а потом и до малог језерца које снабдева градиће водом. Нажалост, језеру је био забрањен приступ (услед већ описане еколошке свести Индијаца), међутим, у том тренутку су два момка прошла поред нас и једноставно прескочила ограду и отишла да се шетају. Стара изрека каже: „Кад си у Риму, ради што и Римљани“ :). Остатак вечери смо провели на језеру, уживајући у чистоћи (како сам научио да ценим мале ствари овде) и заласку сунца. Вече смо провели на тераси нашег хотела и касније гледајући индијску телевизију, која је, најблаже речено, инфантилна. А соба... Рећићу само да смо спавали обучени јер, кад је Ола подигла покривач, пробудила је бубашвабу која је побегла у непознатом правцу :)

Следећи дан је био прилично сличан претходном. Опет посета језеру (другом језеру), које је било поприлично смањено услед суше, тако да смо га за кратко време обишли. Ту је била и поприлично јасна илустрација зашто је приступ првом језеру забрањен – људи су се ту купали, јели, прали веш, а поприлично сам сигуран и да су нужду обављали. Да не спомињем да су то исто радиле и краве и пси... Послеподне смо провели опет у оном паркићу, гледајући клинце како играју крикет (није била гужва, пошто је Индија играла тог дана на Светском првенству, па су сви гледали код куће). Када су клинци завршили са игром, дошли су близу нас и почели да међу собом преговарају ко од њих зна довољно енглески да прича са нама :). Коначно је најхрабрији од њих издалека довикнуо Оли: „Тето, мој друг пита одакле сте“ :). А када су расправили наш одговор међу собом, опет је један дечкић пришао Оли и затражио две рупије. Таман смо помислили да је опет расна дискриминација у питању, кад дечко извади две рупије и пита да ли Ола има да му да. Утом су дошла и три старија момка да виде да нас клинци не гњаве, па су нам и превели да не тражи он рупије, већ наш новац. А тек што се гужва направила када је Ола почела делити гроше (100 гроша = 1 злота). Чак су и ови матори викали „Тето, тето, дај и мени“ :)

У возу је била стандардна гужва, тако да смо пола пута стајали, а кад смо успели да седнемо, играли смо неку игрицу на Олином телефону, док је један мали дечко крајње упадљиво гледао шта ми радимо :)

Поглед са наше терасе

Улаз у парк

Разлог зашто је забрањен приступ језеру

Али, тада смо схватили да правила постоје да би се кршила :)

Друго језеро

Била је врућина :)

Последњи радни и први нерадни дан

Уторак 22. фебруар ми је био последњи радни дан. Тако је бар требало да буде. После три месеца проведена радећи у истој канцеларији, са истим људима, нико сем једног момка није знао да ми је последњи дан... Није да ми је сметало. Чак, напротив, више ми је одговарало да одем тихо и да се избегну неискрени поздрави или, не дај боже, куповина торте. Зашто? Зато што се после три месеца једва познајемо, а не да смо пријатељи. Током свог времена проведеног тамо, видео сам да су сви тихи и раде свој посао (или се бар праве да раде) док су ту шефови. Нема неке слободе за дружење, иначе ће неки од шефова одмах почети да виче. А и видео сам доста тих опроштајних забава и рођенданских прослава, и све су ми деловале некако извештачено и усиљено. Овако је бар лакше кад ми нико неће недостајати.

Тог последњег дана, пред крај радног времена, дошао сам до Костуба да му се јавим да одлазим и да питам ако може да ми потпише неки документ као потврду о обављеној пракси, на шта ми је он одговорио нешто потпуно неочекивано: „Али ти ћеш овде бити до петка, зар не? – Па, баш и не, данас ми је последњи дан. –Нема везе, рећи ћу ја кадровској да је у реду...“ Толико сам се збунио да нисам знао ни шта да му кажем. Међутим, после се испоставило да је он то хтео да ми учини услугу и да ми омогући да пишем извештај о раду на фирмином лаптопу. То најбоље илуструје индијски однос према раду – његова је претпоставка да ће ми бити потребна три радна дана за посао од два сата. Чак смо оваквим ситуацијама наденули и име: ГДП илити Генерална Индијска Пракса (General Indian Procedure). Тим термином означавамо сваку нелогичност и глупост која је нормална Индијцима. Испоставило се касније да су ми цео тај и наредни дан били у знаку ГДП-ја... Потом сам му објаснио да ми треба само један папир да ми он потпише и свеједно ми је рекао да дођем сутра...

То вече сам отишао на пиће са Михиром, да се коначо испричамо ван радног места. Мала напомена – Михир је највреднија особа коју сам упознао овде. Константно је заузет и често остаје после радног времена и долази викендом и за празнике како би завршио свој посао. Ниједан други Индијац не би ни помислио то. Само би пробио све рокове и крај приче. Вече са Михиром је било веома пријатно и сазнао сам неке интересантне информације о мојим дојучерашњим сарадницима. Када му се после једног пива мало развезао језик и када није било бојазни да неко слуша, сазнао сам пар информација које би добро послужиле као илустрација мог поста о класним разликама у Мумбају. Ево једне занимљиве успоредбе: ја сам зарађивао 20 хиљада рупија месечно, као привремено запослени практикант (најнижи у хијерархији). Михир, човек који највише од свих нас ради, зарађује 55 хиљада. Девојка, чија је једина предност у односу на Михира то што је завршила бољи факултет и чији је једини посао да прослеђује документе мејлом, зарађује преко 100 хиљада. А Михиров шеф (средњи менаџмент), који већину радног времена проводи покушавајући да прода своју кућу, зарађује преко 400 хиљада рупија. То је преко 6000 евра! А мојих 20 хиљада је довољно за леп живот овде. Као контраст, баш јуче сам прочитао репортажу о једном обичном рибару који издржава четворочлану породицу са 150 рупија дневно + има месечни дуг према неком зеленашу од 4000 рупија. А погодите ко највише ради од свих набројаних лица. Толико о праведној расподели...

Мој први „нерадни“ дан сам провео као права домаћица :). Опрао сам веш (и свој и Олин), окачио да се суши, поспремао собу, обавио куповину... Више сам се нарадио него док сам био запослен :). Послеподне сам кренуо у канцеларију да покупим потписан документ (који сам написао и послао Костубу). 45 минута путовања на око 35 степени и кад сам дошао, Костуб ми је рекао да је документ добар и да нема замерки, али да ипак дођем сутра, пошто би он да дода још пар ствари и мало га побољша... Није се сетио да ми то напише у мејлу, да не морам да долазим с другог краја града... ГДП!

Пошто сам имао аудицију за још једну рекламу (иронично, реклама је била за конкурентску банку :)), решио сам да кренем тамо директно из своје канцеларије. Потрошио сам око 60 рупија и 40 минута да стигнем на место аудиције (и још ме је један дечко морао пешке водити кроз мале уличице и туђа дворишта), а тамо сам затекао само једног момка који ме је бледо гледао док сам му објашњавао зашто сам дошао, а онда се сетио да ми каже да је аудиција отказана. ГДП!

И тако ми прођоше та два дана у суочавању са ГДП-ом. Данашњи дан ми је отпочео на сличан начин – домаћински послови пеглања и слагања кошуља, спремање собе, плаћање рачуна, а после одлазак у канцеларију и, надам се, добијање писма препоруке...

Реклама за Nikon

Још један викенд, још једна реклама. Овог пута смо добили понуду за снимање рекламе за фотоапарате Nikon у петак и суботу. Међутим, за разлику од претходних понуда, ова је била попраћена међусобним оптужбама практиканата око тога да ли неко хоће део новца од плата да задржи за себе, а било је и проблема са радним дозволама (наиме, сва ова снимања што ми радимо су незаконита, зато што немамо одговарајућ тип визе. Али, власти то углавном толеришу, уз малу помоћ мита јер, у противном, не би могли да пронађу довољно статиста за бројне филмове, серије и рекламе). Али, када је већ изгледало да ће снимање бити отказано, у пола један после поноћи сам добио позив са понудом да ипак дођем, јер им требају три момка да глуме одбојкаше.

Устао сам у пола 6 ујутро, пошто је локација снимања била поприлично далеко, а морао сам да стигнем до 7. По доласку сам се нашао са Онуром (из Турске, наравно :)) и Мохамедом (из Туниса), мојим колегама одбојкашима. И тада је почео наш посао – чекање. Ускоро се испоставило да је продукција успела да подмити полицију и да им треба што више белих девојака, које су нам се придружиле око 10-11 сати. Једна од глумица је била и Ола. Пошто се снимало у петак, сви практиканти (укључујући и мене) који су дошли су јавили својим шефовима да их мучи стомак и да не могу да дођу на посао – масовна епидемија :).

Коначно смо почели снимање. Главна глумица је бивша мис света Пријанка Чопра (Pryanka Chopra), чиме се мој списак славних личности са којима са „сарађивао“ проширује на 4 :). Снимање је било забавно, сви су били у добром расположењу и није било тешко играти и лудирати се пред камерама. Ја сам у пар сцена играо поред Пријанке, тако да се надам да ћу бити видљив у коначној верзији рекламе. Али, најбољу шансу да будем у реклами имам док играм одбојку. Планирано је било да један од индијских манекена унајмљених за снимање крупних кадрова сервира лопту. Међутим, Индијци знају о одбојци отприлике колико и ја о крикету, односно, ја сам за њих измислио одбојку :). Резултат је био сличан оном од прошлог пута, када сам као крикеташ био замењен, тако сам сада ја заменио Индијце и сервирао сам пред камером. Освета је слатка :). Поред ових сцена, појављујем се у још неколико њих у позадини како шетам, играм се са лоптом, одмарам на лежаљци и слично. Реклама ће бити готова за 2-3 недеље и надам се да ће бити на интернету да могу да је снимим :).

И док смо у петак сви били у добром расположењу и уживали у сунцу, у суботу су сви практиканти били црвени као ракови, обучени као бедуини и нико се више није отимао да игра пред камером, јер је то значило да мора да се скине и опет буде на сунцу. Један Рус је свугде ишао са огромним сунцобраном и једва су га натерали да га остави да би могли да снимају :). Ола и ја смо толико црвени да смо чули неке суптилне Индијце на железничкој станици како нас гледају и спомињу „tamatar“. За оне који нису погодили, tamatar значи парадајз :). Мада, мене више интересује како ће практиканти који заједно раде у Tata Consultancy Services (TCS) и који су сви заједно покварили стомак истога дана објаснити зашто су сви у понедељак црвени као ракови :).

И тако сам провео викенд. Уморан као пас и црвен као јастог, али зато богатији за 10.000 рупија. Да вас поштедим рачунања: то је преко 150€ :)

Oла пред почетак снимања, док је још бела :)

Снимање



Ола и Ромео глуме :)




Ја покушавам да се заштитим од сунца другог дана снимања



Дублерка главне глумице. Види се да није права по томе што је
не прати константно момак са сунцобраном...

Tamatar :)

Крај саге о лаптопу

Дошао је и тај тренутак да се сага о оправци мог лаптопа завршила, и то неуспешно. Прошле суботе сам ишао у радњу да попричам са њима и да узмем лаптоп, јер сам решио да ми је доста чекања. Показао сам ом признаницу са датумом од 20. децембра и тражио да ми се врати рачунар који, наравно, лаптоп није био код њих, већ у сервису, али ионако треба да добију плочу за два дана и онда ће га оправити. Аха... :) Добро, кад већ није лаптоп код њих, рекао сам да ћу у уторак доћи по њега, био оправљен или не. У понедељак сам назвао мајстора, али га нисам ништа разумео због лоше везе, па сам решио да не идем у уторак, пошто сам на основу претходних искустава претпоставио да нећу постићи тиме ништа (испоставило се то као добра одлука, јер сам касније сазнао да је рачунар стигао тек у среду увече). У среду сам га опет назвао и он се просто изненадио што ја још нисам дошао по лаптоп и договорили смо се да дођем у четвртак по њега. У четвртак сам се појавио у пола 11 (значи да сам на посао каснио бар 2 сата), речено ми је да је лаптоп код њих, али је закључан у канцеларији, а газда још није стигао. Али, могу да га сачекам, пошто ће доћи за пола сата-сат. Знајући индијски осећај за време, решио сам да ипак одем на посао, а успут сам их питао да ли је бар оправљен, а они су ми рекли да нису сигурни, али мисле да јесте. Преведено са индијског језика на српски: није ни близу био да буде оправљен :)

У суботу сам дошао опет и коначно сам га узео! После само сат времена натезања... Лаптоп сам релативно брзо добио, али је потрајало док нису пронашли пуњач (прошли пут су само кабл изгубили, сада цео пуњач). После 45 минута чекања, добио сам свој пуњач... Без кабла, наравно, којег су тражили додатних 15-ак минута. Срећом, нису пробали ништа да ми наплате.

Више нећу покушавати да оправим лаптоп овде, већ ћу то урадити када се вратим кући. Ако сам преживео скоро три месеца без њега, преживећу и преосталих скоро 2 месеца...

Концерт, фестивал, Harry Potter

Овај викенд је протекао у знаку две културне манифестације (да се послужим РТС речником :)) које смо посетили: један концерт и један фестивал.

У суботу увече смо Ола и ја били на концерту Брајана Адамса, којим је он отпочео своју индијску турнеју. Купили смо јефтиније карте (2000 рупија) и могу рећи да сам веома уживао, иако нисмо имали најбоља места (били смо далеко од бине). Организација је била типично индијска, што ће рећи, поприлично нелогична. Организатори су одвојили једнак простор за власнике скупљих улазница и за власнике јефтинијих улазница, иако је очигледно (или сам бар ја тако мислио) да ће увек бити више људи који ће купити јефтиније карте него ових са скупљим. Последица је била да смо ми били доста далеко од бине, док је истовремено простор између нас са сребрним картама и посетилаца са златним картама био празан. Следеће што ми је сметало је то што се неки геније досетио да постави три скеле за осветљење и озвучење директно испред бине, тако да на најбољи начин блокира поглед нама у залеђу, иако би потпуно исти ефекат осветљења и звука био постигнут да су скеле биле са стране. Али, зато је Брајан врхунски обавио свој посао. Није дошао само да одради тезгу, није нам одвлачио пажњу ватрометом и другим сценским ефектима, већ је само радио оно што зна најбоље – певао. А комуникација са публиком је била савршена, по мом мишљењу. Започео је присећањем своје прве посете Мумбају, првог концерта, анегдота са тог концерта, значи, није само понављао неке уопштене фразе, већ је стварно остваривао везу са публиком. Врхунац је био када је одсвирао делић једне песме и питао ко зна цео текст, а потом је додао да се јаве ако стварно знају текст, јер планира да неког доведе на позорницу да отпева песму с њим, а ако не зна текст „осрамотиће и себе, и своје пријатеље, и своју породицу“. Две трећине добровољаца се предомислило у том тренутку :). Затим је изабрао једну девојку, мало причао са њом, отпевали су, одиграли, и поклонио је њој и друштву мајице. Свака му част на томе. Концерт је трајао два сата, а пошто је почео у пола 8, значи да је завршен у пола 10! По мумбајским законима не сме да се прави бука после 10 сати увече, и то важи чак и за концерте. Шта рећи...

У недељу је био последњи дан Кала Года (Khala Ghoda) уметничког фестивала, или, тачније, сајма. Накањивали смо се недељу дана да идемо и коначно смо решили у недељу предвече да одемо. Међутим, док смо стигли и вечерали, већ је било касно, па смо стигли тамо тек око пола 10 када се већина штандова затварала и продавци се паковали. Ипак, то нас није спречило да дамо интервју за један веб сајт о нашим утисцима о фестивалу :). Чекам да окаче снимак на интернет, па можда и овде додам линк (ако сам лепо испао :)).

И за крај једна анегдота. Док сам се у недељу враћао од фризера, на улици ме је пресрео продавац мапа (званично продаје мапе, незванично дрогу) и почео да ме нутка. Кад сам одбио да купим мапу света, рекао ми је „You look like Harry Potter, sir.“ Нисам знао да ли је хтео да ми да комплимент или да ме увреди, али сам свеједно рекао "Хвала" :)

Мада, кад мало боље размислим, можда и личимо?

Зашто доћи у Мумбај?

Моји први утисци о Мумбају су били фокусирани углавном на негативне аспекте живота у овом граду, а после два и по месеца и даље су јаки. Али, зашто онда доћи уопште у Мумбај?

За туристичке посете, Мумбај је одлична почетна станица, пошто има огроман међународни аеродром са летовима из целог света. Добра је почетна станица зато што туристи могу у Мумбају да проведу један или два дана док се мало аклиматизују, а за то време ће стићи да обиђу све знаменитости овога града, пошто их и нема пуно. Даље могу да наставе са истраживањем интересантнијих локација у Индији.

Оно што Мумбај чини познатим градом у који сви Индијци желе да дођу је његова економија. Пар података ће најбоље илустровати колико је овај град значајан и зашто се сматра комерцијалним центром државе. Сви знамо да је Индија једна од нових економских сила и да има најбрже растућу економију на свету (док се ми боримо да остваримо годишњи раст БДП-а од 3%, Индијци су постигли раст од 8,9% прошле године). А удео Мумбаја у тој економији је и више него значајан и он чини 6% укупне индијске економије! Мумбај пружа 10% од укупне запослености, 40% пореза на приход се прикупи само у Мумбају (много богатих људи живи овде), 60% укупних царинских прихода. То је 38. град по величини бруто друштвеног производа. Овде се налазе седишта највећих индијских компанија, као и представништва великог броја страних компанија. А прави финансијски центар мора да има и финансијске институције – у Мумбају су смештене две највеће индијске берзе (Бомбајска берза и Национална берза), Народна банка Индије (Reserves Bank of India (RBI)), Завод за израду новчаница и кованог новца (Mint)...

Поред финансијског центра, Мумбај је и културни центар Индије, јер се у њему налази и индустрија филмовав Боливуд (Bollywood = Bombay + Hollywood), који представља једног од највећих послодаваца у овом граду и значајан извор прихода за град, јер за снимање сваког филма потребно је на стотине и хиљаде (у зависности од величине продукције) помоћног особља. Наравно, последица свега овога је да у Мумбају живе веома богати и веома познати људи. Овде се могу пронаћи ресторани и клубови који су међу најбољима на свету, али за посету таквим местима морате да имате поприлично дубок џеп.

Али, Мумбај има и веома развијену класичну индустрију (ипак је овде највећа индијска лука) која захтева велики број ниско и средње квалификоване радне снаге, тако да велики број људи са села овде може да пронађе боље плаћен посао и бољу будућност за своју децу (па макар они сами живели у картонским кутијама). Када сам по први пут видео сиромашније делове града (slums), мислио сам да ту живе само просјаци. Међутим, грдно сам се преварио. Највеће мумбајско сиромашно предграђе годишње генерише преко 600 милиона долара прихода за град. А у граду има много таквих „сиромашних“ предграђа. Те приходе генеришу микро и мала предузећа (предузетници), који су углавном нерегистровани. Међутим, у Индији фирме ни не морају да се региструју, већ држава има посебне начине за прикупљање пореза од малих, нерегистрованих предузећа.

И ово је друга, светлија страна живота у Мумбају. Иако се на основу мог досадашњег писања могло закључити да је ово град сиротиње, чињеница је да се људи са села овде досељавају са добрим разлогом. Мумбај можда нема много тога да понуди туристима, али зато има много да понуди за вредне и сналажљиве. И управо су ово били главни разлози зашто сам ја уопште дошао у Индију.

Комуникација

Разлике између Европе и Индије се огледају и у начину комуницирања. Најочигледнија разлика је да за знак потврде, уместо климања главом, Индијци померају целу главу лево-десно. У почетку ми је то било веома збуњујуће, зато што тај гест много личи на „не знам“ или „нисам сигуран“. Нарочито ме је збуњивало на послу приликом разговора са шефом, који овај покрет често користи, тако да никад нисам био сигуран да ли сам добро обавио задатак који ми је био задат :). Возачи рикше такође користе често овај покрет приликом одговора на питање да ли иду у одређени део града и требало ми је много времена да научим да разликујем да ли су одмахнули главом или су ми показали да уђем у рикшу. Тако се пар пута десило да сам ушао кад не треба или да сам отишао даље када ми је он показао да уђем (збуњујуће мени, али и њима :)).

Индија има много званичних језика, а који конкретно језици се користе зависи од области. У Мумбају су распрострањени хинди, марати и енглески. А у обичном разговору се често форсира енглески убацивањем енглеских фраза и идиома, што је била још једна ствар на коју сам морао да се навикнем. Чак и у возу, на снимку који најављује следећу станицу, глас каже „agla station“, иако на хиндију имају реч за станицу. Али, млади, богати и факултетски образовани људи разговарају у потпуности на енглеском. То је још један начин да се покаже друштвени статус и, морам да кажем, да је поприлично иритантно, а нарочито ме нервира извештачени, фенси нагласак који користе.

У већини фирми енглески је званични језик за комуникацију. На мом послу се сва званична комуникација обавља на енглеском и хинди или марати се ретко чују. Али мени нешто друго боде очи, а то је начин комуницирања између различитих хијерархијских нивоа. Наиме, у речницима шефова не постоје речи „молим“, „хвала“ и „извини“. Када зову неког од подређених, мени то звучи као да пса зову – „Kaustubh, come!“ А помоћно особље као да је невидљиво. Ниједном нисам чуо да је неко стражарима на улазу пожелео добро јутро, или да се захвалио момку који доноси кафу и чај. На основу овога се врло лако може погодити колико је ко високо у хијерархији. Узгред, најчешћи обик комуницирања мојих шефова је да вичу на неког, било уживо, било телефоном. И док пишем ово имам проблема да се сконцентришем, пошто неко виче на неког другог недалеко од места где ја седим...

Иначе, узречица типична за Мумбај је „boss“ (нешто као „гари“ у Новом Саду), и моји шефови је издашно користе, тако да се често понавља ситуација да шеф ословљава свог подређеног са „шефе“, док подређени не може тако да се обрати свом шефу :). И том логиком су сви возачи рикше шефови :). Још једна ствар која ми често пара уши је хинди реч за „да“ – „ха“. Када се неко одазове са „хаааааааа?“ мени дође да устанем и викнем му: „Шта њачеш ту, к'о магарац?!“, као што сва деца у Србији то чују пре или касније :)

Иако много Индијаца зна енглески, много чешћа појава је знање Хинглиша (Hindi + English = Hinglish), које се огледа у чудним језичким конструкцијама карактеристичним за ово подручје. А нагласак не морам ни да покушам да опишем, већ је довољно само да кажем да сви звуче као Апу из Симпсонових :). И, верујте, често их није лако разумети, нарочито ако се прича телефоном.

Морам да идем сада, пошто су шефови дошли близу мене и гласно причају, па не могу више да се сконцентришем на писање блога :)

Powai - дугачији Мумбај

Овог викенда сам са Олом обишао Повај (Powai), пошто сам чуо да овамо треба доћи да би се одморило од мумбајске свакодневице. Бомбај, односно, Мумбај је веома бучан и прљав град, на шта сам већ навикао и зато су ми чистоћа и релативна тишина у Повају биле веома упечатљиве и лако уочљиве. Повај је новији део Мумбаја, што значи да су зграде велике, чисте (тј. окречене), улице су тихе, није бучно и није гужва. Све у свему, уопште не личи на Мумбај, већ на неки европски град. Додуше, стекао сам утисак да то неће још дуго потрајати и да је само питање времена када ће и овде почети да се досељава сиротиња у већем броју, да прави картонске куће, да зграде изгубе боју на сунцу, да се смеће баца на све стране и да ова област постане као и остатак града.

Овај део града се налази на обалама великог истоименог вештачког језера, које је оригинално било направљено како би град снабдевало водом за пиће (и за које се прича да у њему живе крокодили :)). Међутим, почетком деведесетих година је вода из језера проглашена недовољно добром за пиће, услед великог загађења – људи редовно бацају смеће у воду, а и канализација се ту излива. Само у Индији се канализација прави да се излива у резервоар пијаће воде, а Индијци имају толико ниску еколошку свест да ми је баш жао кад видим колико загађују своју околину. Понекад ми се чини да се баш труде да загаде сваку воду коју виде. Најбољи пример сам видео док смо седели на обали језера, а једна жена је прошла два метра поред канте за отпатке, како би кесу са смећем бацила директно у језеро... Трагично...

У Повају углавном живе добростојећи људи и има много мање рикши него у центру, пошто овде свако има ауто (углавном веома скуп ауто). На улицама нема малих киоска као у другим деловима града, већ се уместо њих ту налазе само бутици са скупом одећом, као и супермаркети са ценама знатно вишим него иначе (нпр. конзерву сока који обично кошта око 20 рупија сам платио 45 рупија). И испред скоро сваке зграде и продавнице се налази униформисани стражар. Често су и наоружани, а избор оружја је веома индијски, односно, веома непрактичан :). Замислите чувара у банци како носи ловачку пушку дугачку метар и по. Па, њега потенцијални пљачкаши могу упуцати 5 пута док он то чудо скине с рамена и нанишани, под условом да уопште има места да то уради...

Пошто у Повају нема туристичких атракција, становници тог места баш и нису навикли на белце, па смо опет били у центру пажње, а два брата која су нас видела су хтела да се сликају са нама. То ми је прво сликање после већ дужег времена (нисмо дуго обилазили туристичка места). Прво се један брат сликао са нама, па други, а на последњој слици смо били Ола и ја сами. Не знам шта ће им наша слика, али 'ајд, нека их :)

И за крај пар слика са нашег излета.

На обали језера

Улица изгледа више европски него индијски

Овакав знак треба поставити у свим деловима града!

А овај треба уклонити из свих делова града!

Зграде у Повају

Није лако бити глумац - део 2

Након не претерано успешног првог дана снимања рекламе са Сећином, дошло је време за наставак. Јуче сам опет узео слободан дан (последњи, мислим) да бих могао да се посветим свом другом послу :). Требало је у пола 8 да дођем на мали стадион у власништву локалне рафинерије. Ово здање је изабрано зато што терен има и трибине од 15-ак редова, а које су биле потребне за снимање. Закаснио сам мало више од пола сата зато што не познајем овај део града, али, пошто је ово Индија, тек су почињали са доручком када сам стигао. После доручка смо се пресвукли у наше крикет униформе и почели да радимо оно што смо радили цео тај дан – да чекамо.

Наиме, испоставило се да су главни снимци урађени прошли пут, а сада су снимали амбијент и публику, а ми смо позвани за сваки случај, тј. уколико пожеле да поставе неког играча близу ограде са публиком. То време сам искористио да мало разговарам са својим колегама глумцима и сазнам нешто више о њима. Нисам са свима причао и не знам много о њима, али оно мало што сам сазнао ми је показало да се ради о веома живописним карактерима.

Старији Американац који је већину свог живота провео у Индији, пошто су му родитељи били џез музичари који су свирали по целој Јужној Азији је био најпричљивији и имао је много прича да исприча. Ожењен је Индијком, има двоје деце и пензионисао се у Мумбају (био је глумац), а сада из досаде иде на снимање реклама и филмова, а не могу ни да замислим у колико таквих продукција се појављује (у позадини или са мањим улогама). Поред њега, ту су била још четири млађа Индијца који су студенти глуме и један је био (бар мени) веома иритантан и напоран. Интересантно је да су ме двојица од њих питала да ли имам белих другарица којима бих могао да их препоручим. Овај иритантни је то питао отворено (почевши са „Колико девојака имаш тренутно?“), док је други, стидљивији, то питао из далека и веома суптилно :). Био је тамо још један Американац (који ме је заменио у првој сцени из које сам избачен прошли пут) и који је изгледао као бајкер – са тзв. handlebar брковима и ошишан на нулу. Међутим, када смо мало попричали, испоставило се да је он научни радник, да тренутно пише научни рад из области хемије на основу истраживања које је обавио још у САД-у, а глумом се бави ради забаве. Он је најбоља илустрација оне пословице да одело не чини човека :). Ту је био још и Џон, Јужноафриканац који у Мумбају живи скоро цео свој живот и који се бави мото тркама, а глумом се бави ради додатне зараде. Последњи је остао Ахмед – студент из Ирана који је по први пут на снимању. Некако ми је он био најближи, пошто ми једини нисмо глумци и не живимо у Индији дуго.

Током једног од разговора са горе описаним колегама, дошао је помоћник режисера и тражио неког ко прошли пут није био ни у једној сцени. Ја се намерно нисам јавио, да избегнем још једно бламирање, а момак којег су узели је био избачен из сцене... Бар нисам једини више :). После одређеног времена, помоћник режисера је опет дошао са истим захтевом, а како сам само ја још остао да ме већ нису снимили, избор је био лак. Испоставило се да им треба један од играча који би се видео на терену док снимају публику. Требало је да глумим да ми је досадно, што сам врхунски одрадио, с обзиром да сам вежбао цео дан :). Пет минута посла, 8 сати чекања и досађивања. Завршили смо са снимањем око 4 поподне, таман да не стигнем да одем на посао :). Једини проблем је био што нисам јуче добио новац, као што је уобичајено, већ треба данас да одем по њега.

И тиме се завршава ова прича о мојој глуми. Остаје да се надам да ће моја сцена бити у завршној верзији рекламе, а, у међувремену, тражим нове пројекте :)

НАПОМЕНА: Слике са оба дана снимања ћу објавити у посебном посту када успем да их пребацим на рачунар.

Јадиковке на рачун AIESEC-а

Живот у Индији често зна озбиљно да испроба чврстину нечијих живаца, а AIESEC је један од највећих напора за нерве. Од када сам дошао овде, највећа жеља ми је била да постанем независтан од клинаца из AIESEC-а и да не зависим од њих ни у којем случају. Високо зацртан циљ, али се надам да ћу га до краја недеље постићи – чекам да ми врате последњи део новца који ми дугују, а онда се можемо пријатељски разићи (једва чекам :)).

Међутим, иако сам ја успео да решим већину својих проблема везаних за ову организацију, много других практиканата тек отпочиње своју борбу са ветрењачама. Крајем децембра су били избори у LC Mumbai на којима је изабран нов извршни одбор (executive board; EB). Таман сам се понадао да ће се сада почети озбиљније радити, а онда сам чуо и другу новост: нова председница локалне канцеларије је Никита, мој фантомски TN manager. О томе колико је она активна у раду са практикантима најбоље говори чињеница да је она задужена за мене, а ниједном се нисмо срели лицем у лице. Нажалост, моја песимистична очекивања се увелико остварују – организација пуца по шавовима. Неодговорне и размажене клинце су заменили још неодговорнији и млађи клинци.

Проблема са практикантима има толико, да не знам ни где да почнем да их набрајам. Практиканти из најмање два стана (ја знам за два, али је веома могуће да је број већи) ће бити избачени на улицу зато што AIESEC не испуњава своје обавезе према власницима станова, а момак који је задужен за смештај практиканата није ни почео да тражи друге станове. Оправдање: „ја сам само студент и морам да идем на факултет“. Тако да смо дошли у ситуацију да практиканти сами морају да пронађу смештај (иако је изричита обавеза да AIESEC то ради и то је један од основних принципа функционисања ове организације), а да практиканти који су овде дуже (и који раде у просеку 10 сати дневно) проналазе смештај новим придошлицама.

Када сам у понедељак дошао кући, тамо сам затекао девојку коју нисам знао. Прво сам мислио да је дошла неком у госте, али је била у пиџами и изгледало је да је плакала. Испоставило се да је то Ана из Мексика. Стигла је у Индију у недељу, прво вече је била у стану једне девојке из AIESEC-а, а у понедељак ју је она избацила из стана и дала јој адресу где треба да иде. Мање од 24 сата од доласка, сама да иде у сиромашно предграђе по мраку и да тражи стан! Ја сам тако једном тражио стан у сличним условима и требало ми је више од сат времена да га пронађем, с том разликом да је то било након месец дана боравка у Мумбају. У уторак рано ујутру је отишла у хотел, а Зузана покушава да јој пронађе неки смештај и надам се да ће се добро завршити... Вивијани је јуче добила поруку од власника стана у којем живи да мора да плати пуну станарину или да се одмах исели из стана. Проблем је у томе што се она доселила 10. јануара и тада је платила за цео месец, а он сада опет тражи пуну цену станарине, иако је прошло само 20 дана од претходног плаћања. AIESEC о томе не зна ништа, нити намеравају да јој помогну, а она сама ће морати да пронађе стан и да се пресели.

Свим будућим практикантима који размишљају да дођу у Мумбај могу да пручим следеће: очекујте проблеме са смештајем, а ако долазите на само три месеца, најбоље решење је да AIESEC-у НЕ ДАТЕ депозит. Имаћете великих проблема да га добијете назад. Ови клинци су ВЕОМА неодговорни са новцем и нико не зна на шта га троше. Када сам тражио да ми се врати депозит пошто сам се селио из њиховог стана у приватан смештај, речено ми је да немају новца, пошто су га потрошили на догађај који су организовали. На страну то што они не смеју да троше мој новац у те сврхе, али сазнао сам да је тај конкретан догађај у потпуности финансирала једна компанија. На шта је мој новац отишао, никада нећу сазнати. А у стану сада имам два цимера који треба да плате депозит, а AIESEC им дугује новац. Искрено се надам да још нису потрошили своју плату, јер знам да ће потрајати доста дуго ако будемо чекали на ову дечурлију да врате дуг.

Све у свему, ситуација је постала још гора него пре, иако нисам мисло да до тога може да дође. Размажена деца из богатих породица, која у свом животу нису никад морали да пазе колико троше и колико шта кошта, који никада нису морали да брину о било чему, сада се играју организације, а нису у стању да тај посао озбиљно обављају. Њима је и даље најбитније то да имају велик број практиканата, а шта ће са њима бити када стигну у Мумбај је небитно. Хитно им треба надзор неког озбиљнијег и искуснијег и само могу да се надам да ће се наћи неко ко ће их довести у ред пре него што дође до неког озбиљнијег инцидента.

Знам да је себично од мене, али једва чекам да се дочепам остатка пара што ми дугују и да више ништа немам с њима. Надам се да је ово последњи пост о локалном AIESEC комитету у Мумбају...

Опроштајни викенд

Филип и Кејти вечерас одлазе на путовање Индијом, а после тога одлазе свако својој кући. У суботу је била Филипова опроштајна журка, а у недељу смо отишли на вечеру да се још једном поздравимо.

Суботу смо провели одмарајући се, а вече је било резервисано за Филипову опроштајну журку (званично је то била комбинација заједничке Филипове и Маженине опроштајне журке и Вивијаниног рођендана, али за мене је то вече било само за Филипа, пошто њега најбоље знам и највише времена у Мумбају сам провео са њим). Журка к'о журка. Пиће и дружење у стану, а потом масовни одлазак у један од мумбајских ноћних клубова. Ола и ја смо имали тај малер да делимо рикшу са Абишеком – клинцем од 19 година који се поноси чињеницом да је стално пијан. Наравно, то вече је био препариран и усред пута је рекао возачу рикше да стане. Изашли смо, платили, и хтели да га одведемо кући, али он није хтео да каже где живи. Нисмо хтели да га оставимо самог на сред улице, нарочито зато што није могао ни да стоји. После 20 минута убеђивања, пристао је да уђе у рикшу и рекао је возачу где да иде. После подугачке вожње, опет га је зауставио и опет се сцена поновила, с том разликом што сам се ја већ изнервирао и почео да вичем на њега, док је група таксиста и рикшиста гледала представу. Као решење смо га коначно угурали самог у рикшу (на којој је рачун већ прешао стотку одавно) и оставили да иде куд зна и уме. Ми смо отишли у клуб са великим закашњењем, а кад смо стигли, обезбеђење на улазу је хтело да нам наплати стандардну цену за улазак – 45€. Сви већи клубови у Мумбају дебело наплаћују улаз, и овај клуб није изузетак. Пошто је то, наравно, превише, практиканти посећује те клубове само када имају обезбеђен бесплатан упад (као што је био случај то вече). После краће расправе, пуштени смо унутра, таман када је слављеник изашао напоље. Он је са Вивијани отишао да проведе романтично вече у хотелу са пет звездица (11000 рупија за ноћ. Ола, немој ни да се надаш нечем сличном!), а ми смо ушли бар мало да будемо, кад смо се већ толико трудили да дођемо. Клуб није ништа посебно, а нарочито није вредан 3000 рупија за улаз. Нисмо дуго остали, али смо били довољно дуго за репризу ситуације од прошле посете овом клубу. Прошли пут нисам могао да се одбраним од једног Индијца који је хтео да игра са мном (а пошто је музика махом из боливудских филмова, он је знао и кореографију) и кад год бих се окренуо и почео да играм са Олом, он би ме ударио по рамену да ми привуче пажњу и онда наставио где је стао. Морао сам да одем кући раније :). То вече ме је опет неки денсер пратио, али сам, поучен претходним искутвом, успео да побегнем од њега :).

У недељу ујутру сам затекао поруку на телефону од Абишека. Не сећа се шта је радио, али зна да сам био бесан на њега и овом приликом ми нуди бланко извињење :). Извињење прихваћено, али рикшу више нећемо делити... Увече смо отишли у неки фенси ресторан на опроштајну вечеру и атмосфера је била некако свечанија и више сам уживао. Поздравио сам се и са Маженом, која иде кући у уторак, али знам да ћемо се срести опет, пошто је из истог места као и Ола :). Филип вечерас одлази и с њим ћу се тад и поздравити. Њега ћу видети опет 7. марта, када се врати са путовања да покупи своје ствари.

Овај викенд је и својеврсна прекретница зато што долази до смене цимера. Јуче нам се доселила Зузана (девојка из Словачке), вечерас долази Кристина из Немачке, а за пар дана, највероватније и Дезмонд из Гане (један од мојих пређашњих цимера). Ола и ја смо некако преузели управљање станом – она формално, пошто је њен потпис сада на уговору, а ја фактички, пошто сам ја задужен за прикупљање депозита и кирија, као и решавање питања која настају. Данас, нпр. ме је Ола звала да ми каже да ју је Зузана питала да ли може једна девојка из Мексика да преспава вечерас код нас, пошто јој AIESEC још није пронашао смештај. Ференцац је већ питала, а он није имао ништа против, али сам се ја једини успротивио. Да је то Зузанина другарица која јој је дошла у госте, не бих се бунио и не би ми сметало да дође. Али, та девојка је јуче стигла, а знајући AIESEC, неће јој никад пронаћи стан ако јој допустимо да дође код нас. Са AIESEC-ом нећу да имам ништа (већ сам писао о њима и знам колико су неодговорни). Срећом, Зузана се сложила и избегли смо потенцијално непријатну ситуацију. А за девојку из Мексика не бринем, пошто знам да неће завршити на улици. Има довољно привремених решења за њен смештај.

И за крај, да објавим и новости из саге о лаптопу :). Звао сам, по ко зна који пут сервис и, гле чуда, још немају матичну плочу и требаће им, опет гле чуда, још неколико дана да је набаве. Овог пута сам их обавестио да у суботу долазим да га покупим, оправљеног или не (отишао бих и раније, али не могу због посла), а када сам почео да се жалим како је лаптоп код њих већ више од месец дана, веза се мистериозно прекинула :)