среда, 2. фебруар 2011.

Јадиковке на рачун AIESEC-а

Живот у Индији често зна озбиљно да испроба чврстину нечијих живаца, а AIESEC је један од највећих напора за нерве. Од када сам дошао овде, највећа жеља ми је била да постанем независтан од клинаца из AIESEC-а и да не зависим од њих ни у којем случају. Високо зацртан циљ, али се надам да ћу га до краја недеље постићи – чекам да ми врате последњи део новца који ми дугују, а онда се можемо пријатељски разићи (једва чекам :)).
Међутим, иако сам ја успео да решим већину својих проблема везаних за ову организацију, много других практиканата тек отпочиње своју борбу са ветрењачама. Крајем децембра су били избори у LC Mumbai на којима је изабран нов извршни одбор (executive board; EB). Таман сам се понадао да ће се сада почети озбиљније радити, а онда сам чуо и другу новост: нова председница локалне канцеларије је Никита, мој фантомски TN manager. О томе колико је она активна у раду са практикантима најбоље говори чињеница да је она задужена за мене, а ниједном се нисмо срели лицем у лице. Нажалост, моја песимистична очекивања се увелико остварују – организација пуца по шавовима. Неодговорне и размажене клинце су заменили још неодговорнији и млађи клинци.
Проблема са практикантима има толико, да не знам ни где да почнем да их набрајам. Практиканти из најмање два стана (ја знам за два, али је веома могуће да је број већи) ће бити избачени на улицу зато што AIESEC не испуњава своје обавезе према власницима станова, а момак који је задужен за смештај практиканата није ни почео да тражи друге станове. Оправдање: „ја сам само студент и морам да идем на факултет“. Тако да смо дошли у ситуацију да практиканти сами морају да пронађу смештај (иако је изричита обавеза да AIESEC то ради и то је један од основних принципа функционисања ове организације), а да практиканти који су овде дуже (и који раде у просеку 10 сати дневно) проналазе смештај новим придошлицама.
Када сам у понедељак дошао кући, тамо сам затекао девојку коју нисам знао. Прво сам мислио да је дошла неком у госте, али је била у пиџами и изгледало је да је плакала. Испоставило се да је то Ана из Мексика. Стигла је у Индију у недељу, прво вече је била у стану једне девојке из AIESEC-а, а у понедељак ју је она избацила из стана и дала јој адресу где треба да иде. Мање од 24 сата од доласка, сама да иде у сиромашно предграђе по мраку и да тражи стан! Ја сам тако једном тражио стан у сличним условима и требало ми је више од сат времена да га пронађем, с том разликом да је то било након месец дана боравка у Мумбају. У уторак рано ујутру је отишла у хотел, а Зузана покушава да јој пронађе неки смештај и надам се да ће се добро завршити... Вивијани је јуче добила поруку од власника стана у којем живи да мора да плати пуну станарину или да се одмах исели из стана. Проблем је у томе што се она доселила 10. јануара и тада је платила за цео месец, а он сада опет тражи пуну цену станарине, иако је прошло само 20 дана од претходног плаћања. AIESEC о томе не зна ништа, нити намеравају да јој помогну, а она сама ће морати да пронађе стан и да се пресели.
Свим будућим практикантима који размишљају да дођу у Мумбај могу да пручим следеће: очекујте проблеме са смештајем, а ако долазите на само три месеца, најбоље решење је да AIESEC-у НЕ ДАТЕ депозит. Имаћете великих проблема да га добијете назад. Ови клинци су ВЕОМА неодговорни са новцем и нико не зна на шта га троше. Када сам тражио да ми се врати депозит пошто сам се селио из њиховог стана у приватан смештај, речено ми је да немају новца, пошто су га потрошили на догађај који су организовали. На страну то што они не смеју да троше мој новац у те сврхе, али сазнао сам да је тај конкретан догађај у потпуности финансирала једна компанија. На шта је мој новац отишао, никада нећу сазнати. А у стану сада имам два цимера који треба да плате депозит, а AIESEC им дугује новац. Искрено се надам да још нису потрошили своју плату, јер знам да ће потрајати доста дуго ако будемо чекали на ову дечурлију да врате дуг.
Све у свему, ситуација је постала још гора него пре, иако нисам мисло да до тога може да дође. Размажена деца из богатих породица, која у свом животу нису никад морали да пазе колико троше и колико шта кошта, који никада нису морали да брину о било чему, сада се играју организације, а нису у стању да тај посао озбиљно обављају. Њима је и даље најбитније то да имају велик број практиканата, а шта ће са њима бити када стигну у Мумбај је небитно. Хитно им треба надзор неког озбиљнијег и искуснијег и само могу да се надам да ће се наћи неко ко ће их довести у ред пре него што дође до неког озбиљнијег инцидента.
Знам да је себично од мене, али једва чекам да се дочепам остатка пара што ми дугују и да више ништа немам с њима. Надам се да је ово последњи пост о локалном AIESEC комитету у Мумбају...

3 коментара:

  1. I liked the story when suddenly they made Zuzana rush with her registration (or something like that...?) on the last day of 2010 because it was The Deadline, and later she found out that they just wanted the statistics for 2010 look better by having one more intern... :)

    But it's only LC Mumbai, these thing don't happen in other LCs even in India. Not in all, at least :)

    ОдговориИзбриши
  2. True, I forgot to mention that :)

    Превод за оне који не знају енглески: Зузану су натерали да пожури са својом регистрацијом на новогодишњу ноћ зато што су рекли да је то крајњи рок. Међутим, после се испоставило да је она Нову годину провела јурећи по граду зато што су хтели да има статистика боље изгледа...

    ОдговориИзбриши

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.