Комуникација

Разлике између Европе и Индије се огледају и у начину комуницирања. Најочигледнија разлика је да за знак потврде, уместо климања главом, Индијци померају целу главу лево-десно. У почетку ми је то било веома збуњујуће, зато што тај гест много личи на „не знам“ или „нисам сигуран“. Нарочито ме је збуњивало на послу приликом разговора са шефом, који овај покрет често користи, тако да никад нисам био сигуран да ли сам добро обавио задатак који ми је био задат :). Возачи рикше такође користе често овај покрет приликом одговора на питање да ли иду у одређени део града и требало ми је много времена да научим да разликујем да ли су одмахнули главом или су ми показали да уђем у рикшу. Тако се пар пута десило да сам ушао кад не треба или да сам отишао даље када ми је он показао да уђем (збуњујуће мени, али и њима :)).

Индија има много званичних језика, а који конкретно језици се користе зависи од области. У Мумбају су распрострањени хинди, марати и енглески. А у обичном разговору се често форсира енглески убацивањем енглеских фраза и идиома, што је била још једна ствар на коју сам морао да се навикнем. Чак и у возу, на снимку који најављује следећу станицу, глас каже „agla station“, иако на хиндију имају реч за станицу. Али, млади, богати и факултетски образовани људи разговарају у потпуности на енглеском. То је још један начин да се покаже друштвени статус и, морам да кажем, да је поприлично иритантно, а нарочито ме нервира извештачени, фенси нагласак који користе.

У већини фирми енглески је званични језик за комуникацију. На мом послу се сва званична комуникација обавља на енглеском и хинди или марати се ретко чују. Али мени нешто друго боде очи, а то је начин комуницирања између различитих хијерархијских нивоа. Наиме, у речницима шефова не постоје речи „молим“, „хвала“ и „извини“. Када зову неког од подређених, мени то звучи као да пса зову – „Kaustubh, come!“ А помоћно особље као да је невидљиво. Ниједном нисам чуо да је неко стражарима на улазу пожелео добро јутро, или да се захвалио момку који доноси кафу и чај. На основу овога се врло лако може погодити колико је ко високо у хијерархији. Узгред, најчешћи обик комуницирања мојих шефова је да вичу на неког, било уживо, било телефоном. И док пишем ово имам проблема да се сконцентришем, пошто неко виче на неког другог недалеко од места где ја седим...

Иначе, узречица типична за Мумбај је „boss“ (нешто као „гари“ у Новом Саду), и моји шефови је издашно користе, тако да се често понавља ситуација да шеф ословљава свог подређеног са „шефе“, док подређени не може тако да се обрати свом шефу :). И том логиком су сви возачи рикше шефови :). Још једна ствар која ми често пара уши је хинди реч за „да“ – „ха“. Када се неко одазове са „хаааааааа?“ мени дође да устанем и викнем му: „Шта њачеш ту, к'о магарац?!“, као што сва деца у Србији то чују пре или касније :)

Иако много Индијаца зна енглески, много чешћа појава је знање Хинглиша (Hindi + English = Hinglish), које се огледа у чудним језичким конструкцијама карактеристичним за ово подручје. А нагласак не морам ни да покушам да опишем, већ је довољно само да кажем да сви звуче као Апу из Симпсонових :). И, верујте, често их није лако разумети, нарочито ако се прича телефоном.

Морам да идем сада, пошто су шефови дошли близу мене и гласно причају, па не могу више да се сконцентришем на писање блога :)