понедељак, 3. јануар 2011.

Нова година на индијски начин

Једна од првих ствари које сам одлучио кад сам сазнао да идем у Индију је да ћу Нову годину дочекати у Гои, западној обали Индије која важи за једно од најбољих места за новогодишњу журку. Овај крај је, према Википедији, 2004. године посетило преко 2 милиона туриста, а од тога 360.000 странаца. Таква препорука се не занемарује лако :). Карте за возове су распродате недељама раније, па смо били принуђени да идемо аутобусом – спаваћи аутобус до Гое, полу-спаваћи у повратку. Филип је преко интернета нашао и резервисао кућу за десеторо људи за 1500 рупија по особи. Скупо, али пошто не знам да ли ћу опет имати прилику да Нову годину дочекам овако, нисам хтео да ме новац ограничава. Срећом па сам недавно добио прву плату :)

Аутобус који смо ударили
Путовао сам са Олом. Аутобус је кретао у четвртак у пола 5, али је, наравно, каснио 40-ак минута. Делили смо лежај и план је био да спавамо током ноћи (пут је требало да траје 12 сати). Међутим, возач приликом вожње уопште није имао обзира према мојим плановима да спавам, већ смо ноћ провели скоро се котрљајући по лежају и слушајући једну несретну девојку како повраћа током целе ноћи. Како је вожња изгледала, најбоље говори чињеница да смо имали судар – ударили смо други аутобус. Срећом, ударац није био јак, али је било довољно да ме рука боли пар дана. Шофершајбна нашег аутобуса је била размрскана, али, пошто је ово Индија, то нас није спречило да наставимо пут возећи мало спорије (али и даље недовољно мирно за добар сан). Бар нам је аутобус напрасно унапређен из неклиматизованог у климатизовани :). Последица овога је да смо стигли у Гоу са 5 сати кашњења.
Наш аутобус
По доласку смо морали да нађемо локални аутобус који би нас одвезао до плаже на којој се налази изнајмљена кућа. После краће потраге, нашли смо аутобус на којем је писало наше одредиште. Ола је ушла прва и док је она стајала на улазу и покушавала да провери да ли аутобус стаје тамо где нама одговара, бус је кренуо, а ја сам још био напољу јер од ње нисам могао да уђем. Трчао сам поред аутобуса неколико метара (а овај је већ имао солидну брзину) када сам коначно успео да ускочим, као у неком акционом филму :). Сав срећан својим успехом, кренуо сам до возача да питам колико треба да платимо, када је он викнуо на мене да седнем и уопште је деловао бесно и нервозно. Испоставило се да је то зато што овај аутобус не иде нигде, већ га је он само препаркиравао, а нас петоро је ускочило унутра :)
Када смо коначно стигли до куће, сачекало нас је још једно изненађење – наши цимери су отказали кућу газди зато што није била онаква као што је он обећао (не знам каква је била, нисам улазио). Да скратим причу, срећа у несрећи је била да смо успели да нађемо други смештај на једној од суседних плажа за много мање новца – уместо 6000 рупија, на смештај смо потрошили само 500 рупија по особи.
Ола на плажи
Када смо коначно обавили све ове припреме, било је време да се посветимо уживању и истраживању наше нове околине. Гоа је, једном речју, прелепа. Плаже су чисте, море топло, а има много белаца, па за промену нисмо били главна атракција и могли смо да уживамо у анонимности :). Поред овога, једна од главних предности Гое у односу на Бомбај су јефтина морска храна и јефтин алкохол (уз додатак да је дозвољена конзумација алкохола на улицама и плажама). После одличног ручка смо истраживали нама најближу плажу, где смо изабрали леп бар-ресторан и уз летње коктеле смо гледали залазак сунца. После вечере су почеле припреме за дочек и већ је искрсао први проблем – сви практиканти су хтели да заједно прославе долазак Нове године, али нисмо могли да се договоримо где и како. То је довело до тога да смо се разбили у мале групице и 15 минута пре поноћи смо лутали по плажи тражећи једни друге. Пошто нисам хтео да Нову годину дочекам тако, одвукао сам Олу до најближег кафића, наручио пиће и нас двоје смо сами дочекали поноћ и ватромет. Нова година на плажи – неописив осећај. После тога смо кренули дуж плаже обилазећи сваки кафић (у сваком смо наручили по пиће :)) док нисмо стигли до краја. Онда смо кренули назад користећи исту тактику :). Коначно смо пронашли остале практиканте, разменили честитке и забављали се играјући у плићак. Пошто је алкохол учинио своје, многи Индијци су одлучили да се олакшају у море, а нама је врхунска занимација био један монак на спрату клуба, који је ласером „обележавао“ сваког ко је почео да пишки у море, да сви на плажи могу да га виде :). Ноћ смо завршили у рано јутро у сјајном расположењу.


Први јануар :)
Следећи дан је традиционално почео касно. Тек око 1 сат поподне смо успели да се искупимо на ручку. Први овогодишњи оброк ми је била печена ајкула – биће то тешко надмашити следеће године :). Ајкула је најбоља риба коју сам икада јео, нема костију а има много меса (које помало подсећа на пилеће бело месо). После ручка смо се запутили на плажу где смо се купали у мору (вода је топла, надам се не због оних момака обележених ласером претходно вече :)), сунчали и одмарали уз освежавајућа (јефтина) пића, уз константно одбијање понуда разних продаваца свега и свачега, којих је било скоро колико и туриста. На уласку на плажу је било неколико људи који су туристе привлачили реченицом: „Чекај, имаш сапуна на ушима“. Под „сапуном“ претпостављам да су мислили на восак, а они су, гле згоде, имали опрему за чишћење ушију. Ето, још једна необична професија у Индији – чистач ушију... Још једна необичност индијске плаже је што је људи деле са кравама :). Предвече смо купили водку и лубеницу и направили леп коктел који смо пили директно из лубенице :). Међутим, главна журка је била претходно вече, тако да је већина кафића била затворена већ у поноћ. Такође је и током дана била знатно мања гужва.
Моја краба
Последњи дан нашег боравка је за мене и Олу почео поприлично рано. Устали смо у 8 ујутро, пошто смо журили на плажу да тражимо Олин телефон, који је изгубила претходно вече, док још нема људи. Јутро је било предивно – топло, продавци су тек отварали своје продавнице, плажа је било скоро у потпуности празна и нико нас није узнемиравао. После краће потраге и копања по песку, успели смо да пронађемо телефон. Сели смо у најближи кафић, наручили по чај и уживали у миру и тишини. Тада сам решио да хоћу да се вратим у Гоу што пре и да овако проведем цео викенд :). После доручка смо се још мало мували по плажи, потом тражили код кога је наш кључ од собе (коју смо делили са још неколико практиканата), пресвукли се и кренули у куповину. На куповину смо потрошили око 2-3 сата и око 1000 рупија, али сам, изненађујуће, уживао ценкајући се са продавцима. Нисмо успевали да изборимо довољно ниске цене (далеко од тога да смо пуно платили, али знамо да је реална цена нижа) зато што је сада врхунац туристичке сезоне и има много богатих туриста који радо плаћају петороструку цену. После шопинга смо отишли на ручак, где сам јео још једно јело које је у Србији тешко наћи – крабу пуњену плодовима мора. Цена – права ситница: 200 рупија (300 динара). После вечере је уследило паковање, хватање аутобуса и повратак у бомбајску свакодневицу.
Овако добро се дуго нисам провео за Нову годину, али, и поред свега, нисам имао утисак да је дочек, већ да се ради о обичној журци на необичном месту. Не вреди, просто не могу да будем у празничном расположењу на 28 степени док се купам у мору. Али, не буним се :)
Ајкула


Нова година је започела квалитетно :)

3 коментара:

  1. Pitam se pitam. Kako bi pravom riječi nazvali ajkuleće pečenje.
    Odličan provod. Pomalo nesvakidašnji.
    Sretna nova godina.
    pozdrav

    ОдговориИзбриши
  2. hehe u Indiji ne može ništa jednostavno hahah ko u Srbiji! btw Jadna ajkula :(
    ps. totalno jaka fora sa kravama na plaži!!!

    ОдговориИзбриши
  3. @mandrak72
    Не знам како би га звали, али бих волео да га имамо по гоанским ценама. После овога ће бити тешко вратити се на бабушку са таландаре :)

    @Filmetric
    Не да није једноставно, већ је изузетно компликовано. Прва ствар коју научиш у Индији је стрпљење :). А што се крава тиче, и мени се свиђа, али некад и није баш пријатно. У једном тренутку током сунчања, нешто је шушнуло иза мене, а кад сам се окренуо био сам очи у очи са кравом која је стајала изнад мене и гледала ме. Били смо можда 15 центиметара удаљени :)

    ОдговориИзбриши

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.