среда, 19. јануар 2011.

Ситнице које узимамо олако

Иако сам се добро спремио за долазак У Индију и имао сам веома добру идеју шта да очекујем, неке ситнице из области општег знања и културе су ме ипак изненадиле.
Концепт приватности у Индији је такав, да се слободно може по европским мерилима дефинисати као одсуство приватности. Овде сви хоће да знају шта радиш, али им ни не смета да и о себи причају догађаје из приватног живота. На улици ме потпуни странци често питају где идем, одакле идем, а у пар наврата су ми чак тражили и број телефона или фејсбук профил (нпр. после сликања). Иначе, дати Индијцу свој број телефона је често ризично, пошто често имају обичај да шаљу масовне поруке свима које имају у именику. А те поруке су обично којекакве пословице или вицеви које су нашли на интернету. Ола је једно време редовно добијала пословице од неког Индијца којег је једва и познавала, и када га је једном питала зашто јој то шаље, његово објашњење је било да има 3000 бесплатних порука месечно :).
Колега са посла ми је испричао његове брачне проблеме, иако ја стварно нисам имао осећај да га познајем толико добро да би требало да знам то што ми је причао. Објаснио ми је да нема проблема и да је у Индији то нормално и да његови пријатељи понекад чак оду код његових родитеља и кажу им да се они не слажу са њима! Међутим, све ово је у реду док је ствар избора. Али, када потпуни странци желе да утичу на то како ћу ја живети, то ми већ много смета. Говорим о кућним саветима у зградама у којима сам живео. Они имају превелика овлашћења и често се понашају као да су они власници стана, намећући нам њихова правила. Није овде реч о томе да захтевају да будемо тихи (на то имају право), али они претерују у својим захтевима. Они одређују власнику стана колико људи може да живи у том стану и ко сме, а ко не сме да се досели! У претходном стану нису смели момци и девојке да живе заједно, зато што комшије нису одобравале. У овом стану не сме да нас буде више од четворо у стану, опет због комшија. У оба стана није било дозвољено црнцима да се уселе (наравно, то је само усмено наређено). А што је најгоре, они често шпијунирају и наређују стражарима (свака зграда има ноћног портира/стражара) да надгледају ко и када улази у наш стан. Често се осећам као у затвору...
Друге ситнице које сам уочио су мање озбиљне. На пример, ја сам увек сматрао да сви на свету знају шта су годишња доба и када се смењују. Међутим, од када сам морао да их објашњавам одраслом човеку, више не сматрам да је то општепозната ствар :). Наиме, колега са посла, који има преко педесет година, ме је питао да ли је сада и у мојој земљи зима. „Јесте, али зима у мојој земљи је много другачија него овде. Сада је испод нуле и пада снег. – Аха. И докле ће бити тако? – Па, до пролећа. – Аха. То је оно доба када лишће пожути и почне да опада, зар не? - ...“ Прво сам мислио да се шали, али сам брзо видео да је озбиљан. Тада сам му почео објашњавати као малом детету како годишња доба функционишу и мислио сам да је схватио, док ме није питао „а у којем годишњем добу код вас пада киша?“. Онда сам му објаснио да код нас нема монсуна као код њих, на шта је он приупитао како то да имамо реке и зеленило, када немамо монсун (односно, кишу). Следеће објашњење је било да киша код нас може да пада током целе године. После тога ме ништа није питао и мислим да му је требало времена да свари толико нових информација :). Следећи пут сам му споменуо да је мој Божић две недеље после католичког. Следећа три пута када бих га срео, он је имао неко питање у вези тога, а чак је ишао и на интернет да чита о јулијанском и грегоријанском календару :).
Гледајући нашу телевизију и читајући наше новине, стиче се утисак да је Србија центар света, да су сви чули за њу и да сви причају о њој. Наравно, та илузија није дуго преживела у Индији. Срећом, искуство из Португала ми је помогло да имам реалнија очекивања поводом ове теме, али нека питања и коментаре нисам могао ни да очекујем. Разговор обично започиње на исти начин: „Which country? – Serbia. You know it? – Aaaah, Sebria, yes, yes (Индијци често говоре yes, yes, без обзира на ситуацију).“ Убедљиво највише Индијаца или није чуло за нас (тада обично проширим објашњење да је то бивша Југославија, што често помогне) или мисли да смо ми део Русије (односно Србија = Сиберија :)). Али, неки су чули за нас и чак знају понешто о нама, тј. о рату на Балкану, а једном човеку је прва асоцијација била, када је чуо одакле сам, филм „Иза непријатељских линија“. Један колега са посла је знао изненађујуће много о Србији, а када сам га питао одакле зна, само је слегнуо раменима и рекао „квизови на телевизији“ :). Међутим, убедљиво најбољи одговор на питање „You know it?“ је био: „ах, да, да, наравно. Знам и који је главни град... Главни град је... Чекај, сетићу се... Немој ми рећи... Ах, да – Монтевидео!“ :)

4 коментара:

  1. haahhah montevideo!!! ccc bog ih video!!
    šalim se što bi oni morali da znaju za nas,kada mnogo naših ne zna za njih! pozzz

    ОдговориИзбриши
  2. Далеко од тога да очекујем да знају све о нама, али бар знати шта је држава а шта не је неко основно знање географије. Међутим, поента је била да покажем да нисмо толико познати у свету као што то мислимо. Али, заборавио сам да споменем да је тенис овде веома популаран (не колико и крикет, али више од кошарке :)) и да је већина њих знала да смо освојили Дејвис куп :)

    Сад сам се сетио још једне анегдоте. Овде је био и један момак из Хрватске (из Ријеке) и био је доста популаран. Једна од његових другарица (није Индијка, али сам забораво одакле је) је знала да је он из Хрватске, али је мислила да је он Словенац. Зашто? Зато што је мислила да је Хрватска град у Словенији :). И то је мислила након 3 месеца дружења са њим, тако да нису само Индијци лоши географи :)

    ОдговориИзбриши
  3. Hehehe, pa nije ništa ni čudno. Ja živim u BiH, ali ni Srbija nije mnogo veća na globusu. Izgledamo u najbolju ruku kao gredica luka, pa nije ni čudno što gotovo da nisu čuli za nas, a pogotovo da nešto znaju o nama.
    pozdrav

    p.s. znaš li koja ti je slijedeća destinacija ili imaš neku posebnu želju.

    ОдговориИзбриши
  4. Ништа им ја нисам замерио на незнању. Да спроведемо анкету у Србији о Индији, сумњам да бисмо добили много квалитетније одговоре. Само ми је смешно и сваки пут са нестрпљењем очекујем шта ћу следеће чути о нама :).

    Засад још ништа конкретно немам испланирано. Надам се да ћу одрадити бар још једну праксу у иностранству, и овога пута се надам да ће то бити у Европи. Мада, и прошли пут сам хтео Европу, па сам завршио у Индији :)

    ОдговориИзбриши

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.