Стан, аква парк, Боливуд = интересантан викенд

У суботу смо планирали да идемо у аква парк Водено краљевство (Water Kingdom), али, услед проблема са станом, морали смо да убацимо састанак са власником у 6 поподне. Устали смо, спаковали се, дошли до врата и... предомислили се. Решили смо да је већ касно, да нећемо имати пуно времена пре него што се морамо вратити и да је најбоље да посету аква парку оставимо за сутра. Тако да смо суботу провели опуштајући се – мало смо прошетали, отишли на кафу и колаче, увече се опустили уз филм, пицу и пиво :). У 6 смо се састали са газдом и испоставило се да се ради о младом и пријатном човеку. Пожалили смо се да је скупо и да би било добро кад би смањио кирију или нам бар допустио да имамо једну особу више у стану. На то је он предложио алтернативу: да се преселимо у његов други стан. Станарина је мања и можемо имати 6 особа, а стан се налази буквално преко пута овог стана у којем смо сад. Погледали смо стан, који се још уређује, али би требало да буде готов до краја месеца, тако да се највероватније опет селимо. Засад газдина понуда делује веома добро и само чекам да видим у чему је цака. Али, бар је проблем са станом привремено решен (надам се да ће ово коначно бити трајније решење).

Увече је стигао интересантан мејл на мејлинг листу практиканата у Мумбају: траже се статисти за наставак филмског хита Дон, дневница 1500 рупија (три пута више него прошли пут), снимање у недељу. Брзо смо решили да аква парк може да сачека :). У недељу смо Ола и ја поранили у 7 ујутро, да би стигли на време на снимање. По доласку смо се јавили човеку задуженом за статисте и испоставило се да нисмо на списку. На списку нисмо били зато што паметњаковић који је послао мејл на листу није написао да се треба јавити Насиру (агент који организује статисте за филм) и после пола сата чекања, речено нам је да ипак нећемо моћи да учествујемо у снимању тог дана. Џаба смо поранили... У једном тренутку су нас већ почели водити на шминкање и да се пресвучемо, али су у последњем тренутку одустали. Штета, пошто сам видео да већ имају спремне костиме, и надао сам се да ћу ја бити Goon #9 :). Међутим, наша посета филмском студију није била потупни губитак времена – Асиф (Насиров сарадник) је узео Олин број телефона и сликао нас је обоје за будуће пројекте :).

Мени најбољи тобоган у аква парку: What-a-coaster

Пошто смо изненада имали слободан дан, решили смо да ипак одемо у аква парк. Пошто је парк релативно далеко од стана, вожња возом је трајало око пола сата и то време смо прекратили бројећи људе који обављају нужду поред пруге. Да бисмо себи мало олакшали посао, бројали смо само ове што обављају велику нужду (иначе би их било превише). Нажалост касно смо се сетили ове игрице, тако да смо избројали само петоро, иако смо их видели много више њих :). По доласку у парк (око 13) смо морали да закупимо ормарић, а Ола је имала избор да ли ће да изнајми или да купи „купаћи костим“. Ово је под наводницима, пошто се купаћи костим састоји од бициклистичких панталона и дреса! И то су све девојке морале да носе. Мада, ни момци се нису много више обнаживали. Већина их је била у купаћим гаћама и мајици зато што не желе да додатно поцрне на сунцу. Али их је било и неких који су се купали у тренерци, атлет мајици, а један човек се купао у чарапама! Што ми је било жао што нисам имао своју камеру код себе :).

 Ја сам обично најбељи на свакој плажи, али сам се овде посебно истицао – вероватно сам изгледао као да рефлектујем сунчеву светлост :). У једном тренутку, док смо Ола и ја седели на сунцу да се мало угрејемо, један момак је пролазио и није нас приметио док није био тачно испред нас (на 20-ак центиметара). Тада се укопао као громом погођен и почео без трептања да гледа у нас. Дошао је себи тек кад сам му махнуо :). У једној другој прилици су три момка прошла тик поред нас (иако је било много места), и чим су нас заобишли, почели су да шапућу међу собом и да се окрећу да нас још мало погледају. Имао сам осећај као да нас детаљно проучавају („бели су са свих страна!“).

Поред овога, имао сам прилику и да још једном видим колико су индијске норме понашања другачије од наших. Наиме, Индијци (нарочито момци) су веома детињасти. Велика већина посетилаца аква парка су биле групе момака или мешане групе старости између 20 и 30 година. Наравно, било је и породица са малом децом, али њих је било знатно мање. И сви ти, тзв. одрасли момци су се понашали као да још ни у пубертет нису ушли – довикивање, играње у води, прскање, трчање. У једном тренутку се један момак, чини ми се старији од мене, жалио раднику парка зато што је пустио дечкића од 10-ак година пре њега да узме шлауф! А овакво понашање, по мом мишљењу, проистиче од превелике везаности за породицу и недостатка самосталности (звучим као психолог :)).

Не рачунајући Индијце, могу рећи да сам се баш лепо провео тамо (онај лик што се купао у чарапама ми је додатно улепшао дан :)). По повратку кући, Ола је добила пар порука и позива од Асифа и Насира. Пристали смо да идемо на ноћно снимање вечерас – од 10 увече до 5 ујутру снимамо за дневницу од 2000 рупија. То је дупло већа дневница него што зарађујем у банци. Од сутра се представљам као банкар дању, глумац ноћу :)

П.С.

Знам да је цео пост неповезан и да скачем са једне теме на другу, али шта могу, кад је викенд био такав :)