уторак, 14. децембар 2010.

Викенд одредиште: Пуне

Кејти, Филип и Ола
Прошле недеље ме је Филип (Phillipe), колега са посла, позвао да са њим и његовом цимерком Кејти (Katy) одемо на викенд путовање у Пуне, мали град поред Бомбаја (изгледа да се код нас Мумбај још званично зове Бомбај, тако да ћу и ја почети овако да пишем). Иначе, када кажем да је град мали, значи да има само 5,5 милиона становника :). Испоставило се да у граду нема много шта да се види, али је пут био одличан првенствено због друштва и разних анегдота које су нам се десиле, тако да ће овај пост бити фокусиран на то.
Позив је важио и за Олу, тако да смо нас четворо у суботу рано ујутро кренули аутобусима на пут. Ишли смо одвојено, пошто смо Ола и ја касније купили карте. План је био да бар део сна надокнадимо у аутобусу, али је возач возио као да превози кромпир а не путнике, тако нисам могао ни ока да склопим од сталног бацакања по седишту, погађања свих рупа на путу у пуној брзини и константног свирања сирене. Кад смо се коначно домогли одредишта и ослободили се свих просјака, таксиста и возача рикши који су нам нудили превоз по пренадуваним ценама, успели смо у тој гужви да се нађемо са Филипом и Кејти, који су стигли убрзо после нас. Они су имали неке адресе хостела које смо хтели да погледамо и који су били близу станице, ако је веровати мапи (после се испоставило да нисмо требали да верујемо мапи), па је сада први изазов био пронаћи превоз. После дугог препирања и ценкања са већим бројем таксиста, успели смо коначно да пронађемо једног возача рикше који је пристао да нас одвезе по цени коју покаже таксиметар (рикшометар?). Проблем је био у томе што нас је било четворо, а у рикши максимално сме троје људи да се вози и возач је стално понављао да се боји да ће га полиција казнити. Међутим, после дужег убеђивања, успели смо да га наговоримо да нас одвезе све за унапред утврђену цену. Лепо смо се натрпали у ту малу рикшу, изашли на пут, дошли до првог ћошка, видели полицајца, зауставили се да полицајац седне поред возача, паркирали се мало даље да ми изађемо и да полицајац напише казну :). Баш ми је било жао, пошто је то био једини поштен возач којег смо срели за цео викенд и онда због нас добије казну (додуше, није ми било толико жао да понудим да платим бар део казне :)).
У близини смо нашли две рикше које су нас одвезле у жељену улицу и које су користиле рикшометре. Очитао сам колико пише на мерачу, проверио у ценовнику који сам понео са собом из Бомбаја и видео да треба да платим 92 рупије. Док сам копао по новчанику да нађем новац, возач ми је нешто рекао, али га нисам чуо већ сам му дао стотку и рекао да задржи кусур (богати Европљанин :)). А онда ми је Ола рекла шта је рекао возач, а ја нисам чуо – тражио је 70 рупија за вожњу. Не знам какву сам фацу сложио кад ми је то рекла, али ценим да је била смешна, с обзиром на Олину реакцију. Сол на рану су додали Филип и Кејти који су ми рекли да су успели да снизе цену за своју вожњу на 50 рупија. И тако сам схватио да је Пуне јефтинији од Бомбаја. Тј. за оне који не дају бакшиш од 50 рупија :)
Остаци палате
После три сата потраге за хостелом, дигли смо руке од тога и решили да се вратимо до железничке станице и тамо пронађемо неки смештај. Речено – учињено. Хотел Национал, двокреветна соба са купатилом: 750 рупија. Оставили смо ствари и тако растерећени кренули у обилазак рушевина старе краљевске палате. Лепо место, али мало и релативно незанимљиво. Али, пошто је и овде било много туриста из унутрашњости, ми смо опет били главне атракције за фотографисање (што кришом, што уз дозволу) и могу рећи да ми још није досадило да будем у центру пажње :). Следећа дестинација је био стари део града, који се не може ни поредити са европским старим трговима и улицама, већ су му главне одлике гужва и смеће на све стране, мада, могло је да се види пар интересантних старих кућа.
Дегустација :)
План је био да после овога одемо на вечеру, па потом на дегустацију вина за коју смо чули. Међутим, испоставило се да проналазак неког пристојног ресторана представља изазов и прешли смо доста километара рикшом и пешке док на крају коначно нисмо нашли пицерију. Потом је уследио најбољи део дана – посета фестивалу/дегустацији вина. Улаз смо платили 400 рупија и за те паре смо добили свако по чашу и прилику да дегустирамо до миле воље. Наравно, остали смо до фајронта и чак смо купили и две флаше белог порта да наставимо да дегустирамо у собама :).
Следећег дана смо већ били уморни од суботњих напора, тако да нисмо хтели много да се напрежемо. После доручка смо обишли палату Ага Кана у којој је Махатма Ганди три године био притворен са женом и личним секретаром (једини је он преживео тај период) и где се налази део његових посмртних остатака. Последње место које смо посетили је било брдо Парвати, где смо обишли пар манастира и уживали у погледу са врха. Наравно, и овде смо се лепо исликали са другим посетитељима :)
И то је био крај нашег викенда у Пунеу. При повратку смо имали два мања инцидента са децом која просе, где нас је једна девојчица са бебом у наручју попрскала млеком кад нисмо хтели да јој дамо новац, а пар сати касније је мене друга девојчица огребла у знак освете што јој ништа нисам уделио. Ово је први пут да ми се нешто овако десило и надам се да се неће поновити. Срећом, ове две непријатности нису биле довољне да упропасте цео викенд.
Сликање са Индијцима :)

Стари део града

Дегустација вина у соби :)

Ја поред посмртних остатака Махатме Гандија

Још једно позирање :)

Пуне и ја

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.