четвртак, 16. децембар 2010.

Мало о Индијцима

Једна од најбитнијих ствари које треба знати о Индијцима је да они идеализују Европу и Америку и да је то идеал којем теже. Уколико се ова чињеница увек држи на уму, многи догађаји из свакодневног живота у Индији постају лакши за разумети и неке, на први поглед потпуно ирационалне ситуације, изненада добијају одређени смисао. Та њихова тежња је уочљива у свим сферама живота, а често покушаји копирања Европе, или, да будем прецизнији, индијског поимања Европе, испадну комични, измењени или просто збуњујући. Мој утисак је да им је такав идеал наметнут током енглеске колонијалне владавине, а ово су главне особине које се везују за Европљане – бити бео, богат, обучен у европско одело и знати енглески.

Тренутно најпопуларнији глумац у Индији рекламира
крему за избељивање коже. Оглас је на најпрометнијој
железничкој станици у Бомбају.

У Индији се светла боја коже веома цени и важи општи став да је беље лепше. Овај став се може видети скоро на сваком кораку, на овај или онај начин. У свим рекламама и боливудским филмовима глумци су веома бели, а глумци тамније пути се могу наћи (ако их уопште буде у филму) једино у малим споредним улогама слуга или уличних продаваца. На улици много људи носи кишобран да се заштити од сунца, а девојке се често потпуно умотавају у одећу, како им кожа не би додатно потамнела. Ово идеализовање беле боје коже често прераста у расизам, што сам приметио у пар наврата када сам ишао улицом са неким од својих афричких цимера и када смо често привлачили пажњу и било је видљиво да људи гледају у нас. Разлика је што у мене само гледају као у неку познату личност, док у њих гледају са подсмехом, а пар пута су чак и прстом показиваи и смејали се. Неки дан се Клемент вратио кући и жалио се како ови Индијцу стално пљују по поду, а не гледају где пљују, јер често пљуну близу њега, а једном су га чак и погодили. Чињеница је да никад нисам чуо да се иједан белац жалио да га је неко замало пљунуо, а ја знам да мене није. Стварно ружна сцена :(. Расизам у Индији постоји већ доста дуго, а чак ни чувени Махатма Ганди није у потпуности био имун на њега. Најбољи показатељ индијског става ка боји коже је ова реклама, која се налази на најпрометнијој железничкој станици у Бомбају. Главни проблем за белце у Индији је што много људи мисле да смо сви богати, па је често веома тешко решити се веома агресивних просјака.

Украдена слика од Оле :)

Још једна ствар коју сам приметио је да је стил одевања за мушкарце овде доста уједначен – скоро сви људи који се могу видети на улици носе кошуљу и панталоне. Али, пошто је и то једна од ствари које покушавају да копирају, без неког разумевања каква мала правила облачења важе у Европи, увек се могу видети комбинације које као да их је Ди Џеј Крмак бирао – беле чарапе на црне ципеле и панталоне, каубојске чизме, смеђе ципеле са зебрастим узорком (!), ципеле из 30-их година су само неки од примера индијског осећаја за моду :). Да не спомињем фарбање косе, брада и бркова у боју шаргарепе како би се прекриле седе :). Овакви примери се могу видети од бескућника до генералних директора и нису ограничени само на одређену друштвену класу.
Следећа ствар карактеристична за Индијце је да се знање енглеског језика сматра знаком образовања – ако сте образовани морате знати енглески и активно га користити. Тако да се често могу чути људи који причају хинди, а онда у току разговора се константно убацују фразе и изрази на енглеском, што у почетку звучи веома необично и смешно. Око 70-80% разговора у мојој канцеларији се обавља на енглеском.
Даље, пошто је Индија пренасељена држава, увек и свугде је гужва и људи овде имају потпуно другачије поимање приватности него што је то у Европи. Наиме, приватности скоро да и нема. Када се возим на или са  посла, људи ме редовно пропитују о мени и постављају питања која се у Европи не би постављала странцима. Неки дан сам био у интернет кафеу и момак који тамо ради је стајао иза мене, гледао шта ја радим и постављао питања („А је л'то пишеш кући? Је л'ти то друг?“). И то се у Индији уопште не сматра наметањем и задирањем у туђу приватност. То је нешто потпуно нормално за њих и та радозналост је искрена. Када ме нешто питају, то није форме ради, него их стварно интересује мој одговор. Током путовања возом, једном приликом је један од мојих сапутника заподенуо разговор са мном, и до краја путовања се око мене окупила група од десетак људи који су сви слушали шта ја причам. Направио сам митинг у возу :).
Паковање индијског дувана
Једна од индијских навика које ми сметају је навика да пљују по улици. Много њих користи дуван за жвакање, који је црвене боје и којег пљују свугде, тако да се многа места на улици црвене. Али, не смета ми толико када пљују црвено, већ када пљују зелено. Сваких пар секунди се може чути како се неко мало закљаше, а онда испљуне тај шлајм пред свима. Кад идем улицом, стално прескачем црвене и зелене флеке на патосу :). И то је једна од навика које повезују све Индијце – и богате и сиромашне, и беле и тамне.
Једна од мање смешних навика је навика обављања нужде у јавности. Путујући возом се скоро целим путем могу видети људи који су часом тркнули до пруге ради себе (читај: да пишке). Али је још горе ићи аутопутем. Ту се може видети много људи који обављају и велику нужду, и то пред сви пролазницима. Пре пар дана док сам чекао на воз, поред мене су били тата и син од 4-5 година, којем се пишкило. Тата је то решио тако што га је откопчао пред свима и придржавао да виси са платформе док није обавио своје на шине. И ником сем мени то није изгледало чудно...
Поред искрене радозналости, већина становника Бомбаја има и искрену жељу да помогне када их нешто питам (обично када на улици питам за правац). Да жеља, иако похвална, често прераста у крајњост, јер по сваку цену хоће да ми покажу пут, чак и када не знају где је то што тражим. Пример: Ола и ја смо тражили њен стан. Имали смо записану адресу и знали смо да је 10 минута удаљен од железничке станице. Свако коме бисмо показали адресу је показао где да идемо. Проблем је био у томе што су сви показивали други правац. 100 метара једним путем, питамо следећег пролазника, а он нам покаже у потпуно супротном смеру. Најбоље је било када бисмо питали групу људи. Онда би нам узели папирић са адресом, дуго читали, затим би се посвађали међу собом где је тражена улица, после пар минута постигли концензус и послали нас у одређеном правцу до следеће групе људи. Требало нам је више од сат времена да пронађемо стан :)
Ово су само најочигледније разлике од Европе и чине само врх леденог брега. Тешко је побројати све ствари које су овде нормалне, а у Европи би биле сматране необичним. Али, зато живот у Бомбају никад није досадан :)

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.