Путовање возом

Као што сам већ писао, Мумбај је пренасељен град са много сиромашног становништва. Када се тај податак искомбинује са чињеницом да је железница најјефтинији и најбржи начин путовања кроз овај велики град, добија се гужва невероватних размера. А ја морам да путујем сваки дан возом у време највећих гужви :).

Да почнем од описа станица и да одмах кажем да су све веће од новосадске железничке станице (у смислу да су перони дужи и много искоришћенији). Прво се мора купити карта, али чекање у реду може да потраје и преко сат времена. Много боља опција је куповина купона који се састоје од апоена вредности 1,2 и 4 рупије, а комбиновањем тих апоена се добија одговарајућа цена возне карте (постоји списак цена карата између различитих станица). Најбоља опција је куповина месечне карте за први разред, коју сам ја коначно купио. Вагони су подељени у три главне категорије: први разред, други разред и вагони за жене (постоје и неке подкатегорије, али је то мање битно). У првом разреду је, због разлике у цени, најмања гужва (али некад и тамо зна да буде претрпано). Када се обаве обавезе око карте, треба се отићи на одговарајући перон, што је знатно олакшано добром сигнализацијом и обавештењима. Такође, возови релативно често пристижу, па се ретко дуже од 5 минута чека на воз.

Тренутак уласка у воз је најтрауматичнији :). Нарочито током шпица, када се у воз са 9 вагона, који је предвиђен за 1700 људи, укрца преко 4600 људи! Не знам шта је горе, бити први који уђе и онда бити заробљен у средини воза или „ући“ међу последњима и висити са стране воза током путовања. Када се чини да више физички не може да стане више људи у вагон, они што су напољу почну да гурају из све снаге и увек успеју да компресују ове унутра, тако да се сви угурају. Слично је и приликом изласка – створи се огромна гужва на вратима, и онда ови позади гурају напоље (често узимају залет да би јаче гурнули). И то је прихваћена норма понашања. Путници би искрено били збуњени и изненађени ако би се неко почео бунити што га гурају. Управо су због оваквог понашања и уведени посебни вагони за жене – не ради се о сегрегацији, већ прагматизму. Интересантно је да и приликом највећих гужви у возовима се уопште не осећа зној или неки други непријатни мириси, што се постиже добром вентилацијом (вагони немају врата) и чињеницом да су Индијци веома чисти (иако живе у прљавштини, они сами се редовно купају, што је знатно другачија пракса него у Србији :)). Колико су велике те гужве, може се илустровати чињеницом да смо јуче Ола и ја морали да одемо четири станице даље него што смо планирали, јер раније нисмо физички могли да изађемо из воза, пошто смо били у средини. А чак смо били у првом разреду!

Ово је екстреман пример гужви и оне се дешавају само током шпица када људи иду на посао и када се враћају кућама. У другим случајевима су возови и даље поприлично пуни, али далеко од тога да се у њих не може ући. Некад се чак може и сести :). Међутим, приметио сам да се Индијци воле да се нагињу кроз врата током вожње чак и када није гужва (често ме подсете на пса који се вози у ауту :)). Такође, и када није гужва, они ће да се гурају и журе приликом уласка и изласка из воза. А омиљено им је ускакање и искакање из воза док је још у покрету.

Једна од ствари око Индијаца која ми константно привлачи пажњу је то што уопште не маре за безбедност. На станици људи константно претрчавају преко пруге и прескачу са једног колосека на други, иако се надвожњак намењен за прелазак налази на 10 метара од њих. Јуче сам видео целу породицу (родитељи са двоје деце) како силазе са једног перона на пругу, прелазе пругу и пењу се на суседни перон, а све то док је воз био на педесетак метара од њих! Пре пар дана сам видео родитеље који су послали своје мало дете (2-3 године) да се провуче кроз заштитну ограду да би дохватило неке папуче са пруге. Управо због оваквих ствари мумбајске железнице су међу најсмртоноснијим на свету (17 људи дневно је гинуло на шинама у Мумбају пре две године).

За крај могу навести пар веома интересантних података о железници и додаћу пар слика да илуструјем све ово о чему сам писао.

• У последњих 5 година, на мумбајским пругама је погинуло 20.706 људи.
• То је преко 3.500 годишње.
• Током највећих гужви у вагонима стоји 14 до 16 људи на квадратном метру.
• Туристима се препоручује да иззбегавају путовање возом.
• Карта у једном правцу од мог стана до мог посла кошта 4 рупије (6 динара). Месечна карта за први разред која вреди на скоро целој дужини локалне железнице је 460 рупија (690 динара).

Просечна гужва у возу.

Излазак путника на станицу.

Просечна вечерња гужва.

Људи претрчавају преко пруге на недозвољеном месту

(лево се види како се провлаче испод рампе)

Ја у возу (знам да и није нека слика, али боље немам)