Индија - само за стрпљиве и доконе :)

Један од најбитнијих савета које могу да упутим свакоме ко долази у Индију на дужи период је да дође опремљен или стрпљењем или седативима. Било који да је избор, потребне су велике количине. Индијска бирократија, са својим сулудим захтевима, процедурама и потпуним непоштовањем туђег времена је најбољи учитељ стрпљењу (нажалост, не и једини). Ово нарочито важи за странце, пошто су све процедуре за странце много компликованије него за обичне Индијце.

Као што сам већ споменуо, Бомбај је у више наврата био мета терористичких напада изведених од стране пакистанских екстремиста, те овде постоји сасвим велика доза страха и неповерења према Пакистанцима. Услед тога, за сваку ситницу врше се детаљне провере и постоји гломазна процедура која је намењена спречавању даљих напада. Међутим, иако је све ово осмишљено првенствено за Пакистанце (и људе који личе на Пакистанце), да би се избегле оптужбе за дискриминацију, те уредбе су проширене на све странце. То у пракси значи да ће 99,9% странаца морати да прође потпуно непотребне провере и процедуре уколико желе да обаве и најмању ситницу, попут куповине картице за мобилни телефон.

Код нас се за куповину телефонске картице оде у најближу трафику, плати и добије се картица (уз евентуално показивање личне карте). Овде се прво мора регистровати у полицији, понети доказ о месту пребивалишта, две слике пасошког формата, пасош, документи домаћина и не знам ни ја шта још више. Све наравно у неколико примерака. Потом се чека неколико сати у реду, па се тек онда добије картица. Али, ту често није крај. Ола је добила картицу на име једног другара Индијца, како би се избегла непотребна процедура. Картица је радила неколико дана, а онда је блокирана док се не донесу неки додатни документи. Другар је ишао неколико пута да покуша да одблокира картицу (у једном тренутку су чак тражили да се картица скенира и да се то пошаље) и после више од две недеље картица је поново одблокирана. Колико су те процедуре сувишне показује мој пример – замолио сам познаника Индијца да ми купи картицу на његово име, он је то урадио и ја сам картицу добио за пар сати и од тада функционише нормално. Толико о борби против тероризма. Међутим, сумњам да би Пакистанцима било толико лако да добију картицу (нпр. телефонске компаније прате све позиве и чим примете позив из или за Пакистан, одмах зову корисника који је обавио позив да провере кога је звао и зашто).

Још један добар пример сувишне бирократије је регистровање у полицији, а потом и у полицији за странце (уколико се остаје дуже од 180 дана). Регистрација у полицији је потребна да би се могло живети у стану (слично као и код нас), али за разлику од нас, ту треба знатно више докумената, моја слика, слика агента за некретнине који је пронашао стан и слика власника стана. А Оли је требало више од три недеље да се региструје и то због глупости као што је одбијање да се прими документ јер није штампан у боји (а једина ствар која је у боји је један лого).

Још један пример претераних безбедносних мера су детектори метала и обавезан претрес пре уласка на сва јавна места – тржне центре, биоскопе, туристичке атракције, железничке станице. Међутим, на тим местима је обично превелика гужва да стражари или не прегледају госте или само овлаш (тако да се направи непотребна гужва, а ризик од уношења опасних ствари није ништа мањи).

По доласку у Индију сам на више места приметио фотографске радње, где се за 30 рупија добије 55 слика. Није ми било јасно коме треба толико пуно слика, док се нисам сусрео са индијском администрацијом :). За све ми је требала слика – за месечну возну карту, неколико за посао, за регистрацију... Ола је искористила ту понуду и купила 50 слика, али чим је предала прву слику за регистрацију, одбили су је зато што позадина није била одговарајуће боје :). Ја сам имао среће приликом регистрације и куповине картице, те нисам изгубио много живаца, али већина других практиканата није била те среће. Овде можете видети како је изгледао један дан практиканта из Србије, Соње.

Једна од најгорих ствари код Индијаца је потпуно непоштовање туђег времена. Никада не питају да ли се теби жури или не, да ли можеш 4 радна дана да долазиш и доносиш додатне папире и да ли можеш да чекаш сат времена у реду (а подразумева се да редовно касне на договорене састанке). А често постоје процедуре које су савршено нормалне само њима. Пример – моја плата. Плату сам добио у виду чека на моје име и у свакој нормалној држави би то, уз моју личну исправу, било довољно да подигнем новац. Али не и у Индији. Поред пасоша, тражили су и моју банкарску легитимацију, и писмо од људских ресурса (кадровске службе) где би писало да ови на шалтеру треба да ми исплате моју плату. А имам већ чек на своје име!! И девојци на шалтеру уопште није јасно зашто се ја буним, кад је њој сасвим нормално да морам да имам и то писмо. А најтужнија ствар је да ја радим у тој банци. Такође, када сам хтео да продам 50€, мислио сам да ће то бити процедура од максимално пет минута (као код нас). Испало је 20, зато што сам морао да дам скоро све документе које сам имао код себе, па сам морао да чекам да их она све ископира, па да ископира сваку новчаницу посебно (!), а потом да ја потпишем све фотокопије, и на крају да потпишем и потврду. Чуди ме да ми нису и слику тражили :)

Ово је само неколико примера са којима се странци у Индији редовно сусрећу, а ја могу свечано да обећам да никада више нећу рећи да Србија има најгору бирократију на свету :). Могу само да замислим колико ће ми живот деловати лакши него пре Индије :)