Мало о свакодневници ове недеље

Ова недеља пролази у чекању новогодишњег викенда и пута у Гоу за дочек. На послу и даље влада фестивалска атмосфера и већина колега је још на годишњим одморима. У понедељак смо Ола и ја ишли опет у биоскоп, али овога пута смо пронашли један близу нашег стана који је знатно јефтинији, а није много лошији од биоскопа у којима смо до сада били. Карта је 75 рупија, а слано-љуте кокице су 20 рупија. Гледали смо дугометражни анимирани филм (илити цртаћ) Megamind.

У уторак смо решили да изађемо на мало квалитетнију вечеру него иначе, тако да смо отишли у један од ресторана који теже да по изгледу и ценама буду што сличнији Западу. То, наравно, значи да клима у свако доба ради на максимуму и да се комотно може седети у јакни (не знам да ли сам споменуо, али овде ко год има климу, држи је укључену стално јер је то статусни симбол). Срећом, у овом ресторану има и један мали одељак где немају климатске уређаје и у којем се чак може и уживати. Конобари су се скоро отимали да нас услуже (белци = велик бакшиш) и стварно сам се осећао као богати господин (не морају конобари да знају да вероватно зарађују више од мене :)). Пошто нисам био много гладан, наручио сам само предјело, које кошта колико и главно јело у већини других ресторана, а и Ола је имала сличан избор. Она је наручила телетину, а ја шкампе са којима сам се баш борио, пошто имају малу шкољку око репа, која се одсече, а онда се месо из ње извади. Мислим да сам мало покварио утисак елегантног европског богаташа када је конобар помислио да сам завршио и када је пробао да однесе мој тањир, а ја онако замазан до лаката, ознојан од борбе са шкампима и удубљен у чишћење љуштуре како ни најмањи комад меса не би остао, сам само промрмљао „не може“ :). Имао је среће што га нисам и ујео :).

Иначе, конобари су у Бомбају некад и претерано услужни. Стално се налазе у близини стола и константно проверавају колико су гости одмакли са јелом, како би што пре склонили празне тањире чим буду слободни. Такође, они допуњавају чаше пићем, чак и када чаша није празна. Увек имам осећај као да ме пожурују. Што се хране тиче, главна карактеристика за већину индијских јела је - љуто. Сад сам већ навикао, али је мој стомак имао веома интензивно прилагођавање новом начину исхране. А кад кажем да је све љуто, стварно тако и мислим: чак и чај са млеком има у себи неке зачине који му дају љутину...

Вечерас ћемо ићи у наш уобичајени ресторан Раџастан (Rajasthan) – муслимански ресторан који служи квалитетну не-вегетаријанску храну уз веома ниске цене. На први поглед ресторан не изгледа посебно и мислим да у Европи не би имао много гостију, али је за индијске стандарде пун погодак и представља рај за нас месоједе :). Сутра нас очекују куповина разних ситница и завршне припреме пред пут. Око 5 сати поподне имамо аутобус за Гоу и дочек Нове године.

Све у свему, нема неких великих и узбудљивих догађаја, али зато јануар носи са собом неке активности којима се већ сад радујем: дочек Нове године, paintball викенд, одлазак у аква парк, одлазак у луна парк, можда путовање до Џајпура, и ко зна шта још...