Бити бео у Индији

Већ сам писао о расизму у Индији и о томе како је индијски идеал лепоте бити што бељи. Али, бити бео овде има и добру и лошу страну.

Реакција већине Индијаца када види белца је као да су видели новчаник са ногама и много њих се и понаша сходно томе. Девојке привлаче већу пажњу. Када идем улицом и пролазим поред просјака, треба ми доста времена да их се решим (ако сам у „цивилном“ оделу. Ако сам у оделу за посао, онда често не обраћају пажњу на мене, јер знају да нисам туриста). Цимање за руку и показивање на уста је стандардна процедура, a често покушавамо и да погодимо ко ће нас први спазити и доћи да тражи нешто од нас. Неки дан, док смо били у рикши и чекали на семафору, видео сам жену како се игра са дететом на раскрсници, али чим нас је видела, одмах је набацила тужно лице и практично дотрчала до мене да проси. Иначе, о просјацима сам већ писао. Међутим, не побуђујемо само пажњу просјака. Често од нас траже новац и обични Индијци – дечурлија која има новца, али мисли да је занимљиво и смешно да пробају да узму новац од нас. Једном нас је група деце пратила и викала за нама „мани, мани“ (money, money) и на хиндију су говорили нешто да је ово њихова земља и да зато треба да им платимо... Једном другом приликом су нека два клинца, кад су видела белце да иду у њиховом правцу, почела да трче за нама и да се смеју и деру на сав глас претварајући се да просе.

Мало мање агресивно је зурење. Људи, нарочито у возу, често гледају у нас и још се навикавам на то. За викенд смо Ола и ја ишли возом до туристичког дела Мумбаја, и путовали смо другим разредом. Није била гужва и могли смо да седнемо, али је зато пола наших сапутника током целог путовања гледало у нас, слушали су шта причамо и нису ни трептали (у пар наврата сам се запитао да ли уопште и дишу :)). Чича што је седео испред нас се толико окрену да нас боље види, да сам мислио да ће га ухватити грч у врату. Постоје три главне реакције када узвратимо поглед – најчешће не реагују и наставе да гледају директно у нас, ређе скрену  поглед, а често покушају да прикрију да су нас уопште и гледали (што испадне веома комично, када почну да гледају у кров и само чекам и да звиждућу, као у цртаћу :)).

А, има и много њих који започињу разговор, често из радозналости и досаде, али понекад и из простог разлога да би причали са белцем. Једна од смешнијих конверзација ми се десила у вагону првог разреда по повратку са посла. Није била гужва и преко пута мене је седео један човек озбиљног изгледа. Када сам сео, приметио ме је, али ништа није рекао. Током следећих 10-ак минута пута је ћутао, али ми се чинило као да се мешкољи и да хоће нешто да ме пита. Коначно је питао: „Ти си Енглез?“ Мало сам се збунио, али сам одговорио да нисам и да сам из Србије, мислећи да ћемо започети разговор, међутим он је само слегнуо раменима и ућутао. После пар минута је константовао „Изгледаш као да си Британац“. Опет сам покушао да дам неки одговор који би му омогућио да се надовеже, али он опет то није учинио. После још неколико минута ми је поставио треће питање: „И... како се држе европска тржишта?“ Ту мислим да је и њега било већ превише срамота, и, иако сам лепо и опширно одговорио, ништа ми није рекао и изашао је на следећој станици (не знам да ли је то била његова станица :)). Али, Ола је имала и интересантнији разговор. Једна жена јој је пришла, и на хиндију питала да ли зна хинди и Ола јој је на хиндију одговорила да зна. „ – Знаш хинди? – Да, знам. – Стварно знаш хинди? – Да, знам. – Говориш хинди?! – Не, не знам хинди“ Овде је Ола већ била мало изнервирана, али следеће питање ју је просто натерало у смех. „А, не знаш хинди?“. (Ова анегдота вероватно боље звучи кад се уживо исприча :)).

Још једна битна мана беле коже у Индији је да се не може сакрити да смо странци и продавци и возачи рикше ће то увек покушати да искористе. Много је теже постићи добру цену приликом куповине било чега и никад се не може веровати продавцима и возачима, што је веома исцрпљујуће. Што је најгоре, могао бих овде провести двадесет година, и даље би ме сматрали туристом и даље би покушавали да ме преваре.

С друге стране, бити бео има и својих предности. Белци много лакше улазе у познате клубове и ресторане, имају посебан шалтер за куповину возних карата (и одређен број карата резервисан само за странце), људи лако нуде помоћ и желе да помогну (овде не рачунам када желите нешто да купите). Често Олу у возу питају где иде и онда јој објасне како да стигне тамо (иако она зна, вероватно боље од њих), а мене је једном контролер ухватио без карте, али је мислио да сам само туриста који се изгубио, па ми није правио проблем :). Када дођемо у ресторан, конобари се скоро отимају ко ће да нас услужи и константно су у близини нашег стола. Када види да ми је чаша скоро празна (не празна, већ скоро празна), он дође и доспе ми још. По завршетку јела, тањири су склоњени у рекордном року. И сви ме ословљавају са „господине“ – нешто што ће ми, признајем, недостајати у Европи. Такође, као што сам рекао, бити бео је идеал лепоте овде. Већ сам неколико пута чуо девојчице које иду у школу како коментаришу када виде Олу да је прелепа. Верујем да ће њој то недостајати по повратку у Европу :). Иначе, данас је добила понуду да учествује у некој модној ревији/такмичењу. Признајем, још једна ствар која ће ми мало недостајати је могућност лаке зараде глумом у индијским филмовима и рекламама :).

За крај могу закључити да Индија белцима нуди многе могућности и привилегије, и ко научи да занемари лоше ствари које сам описао, може веома да ужива у боравку у Бомбају. Ја још учим :)